U „Znakovima pored puta“ Andrić se pita zašto balkanske zemlje, čak i preko svojih najboljih predstavnika, ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta i odmah odgovara – zato što kod nas ne postoji dovoljno poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutrašnje slobode

Svi nacionalizmi na prostoru bivše Jugoslavije su vazalnog karaktera. Ako neko hoće da se izvuče iz tog vazalnog odnosa i smisli nešto konstruktivno, on mora da dođe do ideje nekakve Jugoslavije, a tek je Jugoslavija najgora jeres

Izbori 2020. bili su šansa za stranke tzv. prosrpske orijentacije, koje su tada nedvojbeno imale najveću podršku birača da uđu u vladu. Međutim, one su tada djelovale „previše radikalno“ po ocjeni tzv. stranih partnera i nisu ušli u vlast, pa je tadašnji premijer Krivokapić sačinio „ekspertnu vladu“

Pišem na hrvatskom književnom jeziku, a i na dalmatinskom dijalektu, pa teme crpim i odavde i iz zavičaja. Sve zavisi od trenutka. Dovoljna je jedna riječ ili jedan pogled da se prešaltam iz ovog prostora ovdje u onaj tamo, u kraj iz kojeg sam potekla

ZSO je Briselskim sporazumom zamišljen kao određena vrsta nadoknade za povlačenje srpskih vlasti sa severa Kosova. Danas se nudi ista stvar sa tzv. francusko-nemačkim predlogom, ali u zamenu za priznanje Kosova. Ali, danas nekako nije fer nuditi istu stvar u zamenu za dramatično krupnije ustupke

Stalno se priča o pravima, a nikada o obavezama. Umesto generacija koje su odrasle na trpljenju i muci, što je bilo i više nego pogrešno, sada imamo generacije odrasle na ideji o večnoj sreći i komforu i izbegavanju bola, što je takođe pogrešno.

Mladi u velikim gradovima često žele debate, ali nemaju priliku za to. Po selima postoje škole, ali ne postoje domovi kulture gde bi mladi mogli da dožive nešto do čega im je stalo. Ono čega, takođe, nema je poštovanje mišljenja mladih, odnosno onoga što mladi zaista žele i traže, kažu naši sagovornici

Izvještavanje zapadnih medija o nama nije bilo objektivno novinarstvo, nego brutalna propaganda, samo puno suptilnija, nego što je to bila Miloševićeva ili Tuđmanova. Danas živimo u svetu, po onom modelu Karla Šmita, „prijatelj-neprijatelj“, „za Ukrajinu ili za Rusiju“

Autonomizam je koncepcijski umetnički pokret bez sledbenika. To bi značilo da je sledbeništvo baš u tome da ne budete kao ja, odnosno da je svaki autor ostrvo za sebe i da svako od nas dolazi iz različitih društvenih i kulturnih miljea i da svaka umetnost duboko jeste autonomistička

Živimo u vremenu u kojem nema povjerenja ni u koga i ni u šta, jer su vrijednosti dovedene u pitanje. Paradoks u školama je u tome da je pritisak današnjeg obrazovanja postao uspjeh od 5.0, a da pri tom nije jasno koji je smisao takvog ultimatuma i koliko mladi zaista nešto znaju