U ovom super brzom vremenu kada i jučerašnji dan predstavlja prošlost, kada je u beskrajnom moru trivijalnih informacija pamćenje plitko i koncentracija tanka – stogodišnja obljetnica postojanja Radio Beograda predstavlja rijedak i vrijedan kuriozitet. O ovoj respektabilnoj i poštovanoj medijskoj kući dugog trajanja razgovaramo s radijskim novinarom višegodišnjeg iskustva, urednikom deska kulture na Radio Beogradu 2 i autorom i voditeljem emisija o radiju i radiofonskom stvaralaštvu „Nevidljivi ljudi” Rankom Stojilovićem.

Sto godina postojanja Radio Beograda je zaista krupna brojka. Jedan vijek burnih događaja, svakodnevnih informacija, trenutaka iznimnih uzbuđenja…

Da, zaista je za naš radio čitava ova godina bila jubilarna i kada to kažem, onda mislim da to nije samo sto godina Radio Beograda nego je to i sto godina radio-difuzije u Srbiji i vek ukupnih elektronskih medija na Balkanu. Rasporedili smo naše obletničke aktivnosti po čitavoj ovoj godini, svakodnevni program se doticao naše stogodišnjice, a svečana akademija pod nazivom „Iz veka u vek“ održana je na radiju 1. oktobra, na sam dan osnivanja Radio Beograda. Na toj svečanosti su govorili i ministar informisanja Dejan Ristić i patrijarh Porfirije i mnogi drugi i zaista je bilo lepo čuti da neko itekako prepoznaje da je Radio Beograd hram lepog govora, kulture obrazovanja i tačnog, jasnog i brzog i proverenog informisanja. On je, takođe, mesto kvalitetne muzike, čuvanja narodne tradicije i umetničkog eksperimenta i iskoraka.

Mladi stogodišnjak

Koji su posebni događaji obilježili stogodišnjicu Radio Beograda?

Za mene drag događaj bilo je objavljivanje poštanske marke koja je napravljena u čast stogodišnjice Radio Beograda. To nas je podsetilo i na neki stari način komunikacije iz vremena kada su radio emisije predstavljale, slobodno se može reći, praznik i kada su u Radio Beograd znali da stižu džakovi pisama i dopisnica naših slušalaca. Sada smo se preko poštanske marke posvećene našoj kući vratili tom zlatnom vremenu. Drugi događaj mogla bi da bude izložba „Iz veka u vek“ koja je bila priređena povodom naše stogodišnjice, kao i jedan dokumentarni film čiji je reditelj Dragan Elčić i koji je na odličan način osvetlio istoriju Radio Beograda i značaj onoga što je u njemu sačuvano. To što je na našem radiju sačuvano i što je njegovo najveće blago su upravo zabeleženi glasovi nekih od velikana naše kulture.

Kada bi mogli da se vratite u 1924. godinu, šta biste rekli o toj novoj avanturi zvanoj radio?

Misija radija ove godine bila je da podsetimo širu javnost šta je radio svih ovih sto godina značio za našu kulturu i da pokažemo i način na koji je radio ušao u novi vek. Lajtmotiv odgovornosti koje je radio imao čitavog tog jednog stoleća nalazio se upisan iznad mikrofona spikera radija još 1929. godine, koji je tada bio smešten u zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti: „Crveno svetlo kad sine, vasione talasi brzi tvoj već pronose glas, ceo sluša te svet.“ I tako upozoravajuće reči, koje su možda mogle da parališu spikera koji je pred mikrofonom, učinile su da taj odnos spram izgovorene reči, spram važnosti onoga što se interpretira i odlazi u eter, bude isti svih ovih sto godina.

Početak Radio Beograda označavao je i neka prekretnička vremena u čitavoj Evropi?

Ne treba u tom smislu zaboraviti da je Radio Beograd jedan od pionira radio difuzije u Evropi. Istog dana. 1. oktobra 1924. godine kada se oglasio Radio Beograd, oglasio se i Radio Beč, a godinu dana kasnije Radio Moskva i Radio Tokio. Već 1929. godine Radio Beograd je realizovao prvi prenos opere iz Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i iz operne sale u Beču. Realizovao je i prenose iz beogradskih kafana, gde se pevalo i u kojima su se igrale predstave. Prenosio je i evharistije iz Saborne crkve i prve fudbalske utakmice. S tako krupnim koracima na samom početku, istorija Radio Beograda morala je da bude na veoma visokom nivou. U taj stoletni mozaik utkani su i neki, kao što rekoh, od najznačajnijih ličnosti naše nauke i kulture: od književnika, pozorišnih stvaralaca, kompozitora i mnogih drugih, pa mislim da sve to tvori sliku jednog mladog stogodišnjaka.

Koliko se daleko mogao čuti Radio Beograd između dva svetska rata u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca?

Govorimo o vremenu drugačije distribucije signala nego što je to danas i umnogome je prijem tog signala zavisio od jačine same antene i aparata koji su slušaoci u tom trenutku imali. Na početku je bilo prijavljeno samo 50 radio aparata u celoj državi, od toga ih je oko 20 bilo u Beogradu. Drugo, važno je reći da je to doba bilo vreme panslavizma i sportskog sokolskog pokreta koji je bio vrlo popularan, pa se Radio Beograd mogao čuti i u Zagrebu i u Sarajevu i u Skoplju. Prve radio prenose ljudi su slušali sa slušalicama na ušima jer nije moglo drugačije, ali početkom 30-ih radio je uveden i u jugoslovensku železnicu, a nakon toga i u beogradska taksi vozila. Radio je nekako vrlo brzo postao standard tadašnjeg života. Sa radiom smo zaista ušli u 20. vek i u arhivi Radio Beograda čuvamo one već poznate fotografije, gde čitave porodice sede pored radio aparata i iščekuju svoju omiljenu emisiju.

Koliko je od početka bilo zajedničkih emisija Radio Beograda s drugim gradovima?

S obzirom na to da je Radio Zagreb osnovan već 1926. godine, ubrzo zatim i Radio Ljubljana, prva zajednička emisija ova tri radija zvala se u Beogradu „nacionalni čas“, u Zagrebu „nacionalni sat“, a u Ljubljani „nacionalna ura“. Ono što je uzbudljivo u toj emisiji jeste da je jedan od njenih urednika, koji je udario ogroman pečat razvoju Radio Beograda, bio veoma značajan pisac Stanislav Vinaver, koji je osnovao i biblioteku Radio Beograda. Književnik i predratni direktor Radio Beograda bio je Veljko Petrović koji je prvi eksperimentisao zvukom, što mi danas razumemo kao radionicu zvuka ili ars akustiku, ali on je to mogao raditi, upravo za tu zajedničku emisiju, sa vrlo ograničenim sredstvima, bez magnetofona, a opet sa snimljenim zvukom. Mnogi najznačajniji stvaraoci, naučnici i kulturni poslenici tadašnjeg vremena sa sve tri strane, sudelovali su u toj emisiji.

S obzirom na to da je Radio Zagreb osnovan već 1926. godine, ubrzo zatim i Radio Ljubljana, prva zajednička emisija ova tri radija zvala se u Beogradu „nacionalni čas“, u Zagrebu „nacionalni sat“, a u Ljubljani „nacionalna ura“

Vrlo popularna emisija Radio Beograda godinama je bilo „Veselo veče“.

„Veselo veče“ je zaista praznilo ulice u Beogradu, osim na mestima gde je bilo organizovano javno snimanje i kolektivno slušanje. Bila je to neka vrsta radija koji se vidi, jer se to snimanje izvodilo u ogromnoj dvorani Doma sindikata ili u dvorani Kolarčeve zadužbine i u tim prepunim salama se videlo kolika je tada bila moć radija, otprilike na onaj način kako je to puno kasnije napravilo Indeksovo radio pozorište na Radiju 202 u Beogradu.

U čitavoj Jugoslaviji bila je vrlo popularna radio emisija „Vreme sporta i razonode“…

Emisija „Vreme sporta i razonode“ je motivisala ljude da dolaze na fudbalske utakmice sa tranzistorima i da čuju šta se dešava na drugim stadionima, ali ne treba smetnuti sa uma da je taj porodični magazin, koji i dalje traje, takođe iznedrio mnoštvo kvalitetnog programa i doneo Radio Beogradu mnoštvo nagrada sa prestižnih međunarodnih festivala zvuka. Recimo, u toj emisiji je prvi put emitovan radiofonski eksperiment „Poslanica ptica“ Ivane Stefanović i „Čovek orkestar“ u kojem je poznati pevač sevdalinki Cune Gojković („Kafu mi draga ispeci“) podražavao zvuk svih instrumenata.

Emisija „Veselo veče“ je praznila ulice Beograda, a „Vreme sporta i razonode“ motivisalo je ljude da dolaze na fudbalske utakmice sa tranzistorima kako bi čuli šta se dešava na drugim stadionima

Prijatelj u automobilu

Čini mi se da se u dokumentarnom filmu o sto godina Radio Beograda govori da je prvi radio prijenos jedne fudbalske utakmice bio 1929. godine, kada su igrali BSK i Jugoslavija.

Da. Interesantnu tvrdnju je izrekao bivši predsednik SANU, akademik Vladimir Kostić, na obeležavanju 95 godina Radio Beograda, da su u njegovoj mladosti sve fudbalske utakmice na radiju delovale tako magično i čarobno, kao da se baš u tom trenutku negde dešava nešto tako silno, važno i dramatično – da li će lopta da pređe gol crtu ili neće. A onda kada je u rodnom Nišu prvi put otišao da uživo pogleda utakmicu Radnički-Hajduk, priča gospodin Kostić, shvatio je da je to samo puno sporija igra između dva šesnaesterca i da nema ni približno toliko uzbuđenja, koliko su to sportski komentatori umeli da prenesu. To je dokaz da je radio uspevao da stvori i razvija najlepše slike.

Emisija „Zeleni megaherc“ subotom u 80-ima predstavljala je saradnju Radio Beograda i Radio Zagreba?

Emisija „Zeleni megaherc“ je bio jedan od najznačajnijih iskoraka u istoriji naše radio difuzije. Ne samo zbog tog ambicioznog radio mosta između Beograda i Zagreba nego i zbog voditeljskog šarma i sa jedne i sa druge strane. Iz Zagreba su tu emisiju vodili Mario Mihaljević, Ksenija Urličić i Vojo Šiljak, a iz Beograda Mihajlo Tošić i Nikola Nešković. Pre nekoliko godina obeležio sam jednu od obletnica „Zelenog megarca“ istim takvim radio mostom, kada su u emisiji bili Vojo Šiljak i Maja Sabolić, koja je u to vreme bila muzička urednica, a ovde su bili Mihajlo Tošić i Nikola Nešković. Onda smo se prisetili tog vremena, gde treba dodati da je kraj „Zelenog megaherca“ označio i kraj ondašnje države.

„Zeleni megaherc“ je bio ambiciozni radio most osamdesetih između Beograda i Zagreba, a kraj ove emisije označio je i kraj ondašnje države

Radio je u kulturalnom smislu širio duh i neke vrste građanske pristojnosti. Kako je danas?

U današnje doba agresivne dominacije vizuelne kulture i u eri potpuno skraćene pažnje, koja se u odnosu na konkretni sadržaj meri sekundama, radio je ostao oličenje kulture dijaloga i baš takve pristojnosti. Radio, za razliku od mnogih drugih medija koji opšte sa svojim „konzumentima“, zahteva stvarnu interakciju sa slušaocima. Mediji, koji vam nude najviše sliku, ne dozvaljavaju da mnogo toga maštate, a radio upravo insistira da domaštate zvuk koji čujete i da stvorite sopstvenu sliku onoga o čemu govorimo. On vas tera da raspravljate sa sagovornikom, bez obzira na to da li vam se radio obraća kao vrač u pola noći ili se nalazite u središtu žive debate koju na radiju slušate. Radio je usred današnje svetske buke zadržao smirenost, objektivnost i pristojnost. Nekada, u izvanrednim okolnostima kada se događaju ratovi, katastrofe, zemljotresi i poplave, radio može da bude jedino sredstvo komunikacije. Svetska istraživanja pokazuju da se slušanost i uverljivost radija danas dramatično povećava. Ono što je potrebno je da radiju poklonite poverenje i pažnju. Radio će to umeti da nagradi.

Kada se podvuče crta ispod sto godina postojanja Radio Beograda, što bi danas moglo da se kaže?

Radi se „samo“ o sto godina, ali nešto što je kao važna kategorija ostalo isto za ljude koji rade na radiju – to su ljubav i strast. Radio je umeo da bude i kreativno utočište našim najvećim književnicima koji su mnogo toga vrednog ostavili na Radio Beogradu. Govorim o Ljubomiru Simoviću, o Stevanu Raičkoviću, o Radomiru Konstantinoviću, o Pavlu Ugrinovu, o Miri Trailović, o perjanicama naše književne kritike i mnogim drugima. Ne treba zaboraviti da je Radio Beograd jedna od najcenjenijih stanica u Evropi, kada je u pitanju radio drama i eksperimentalna radiofonija, i jedna od radijskih kuća koja je osvojila najviše krajnje renomiranih evropskih nagrada pod nazivom „Pri Italija“. U novom veku promenila se kultura slušanja, ali ono što je radio sačuvao jeste intimnost i prisnost. Radio ostaje najbolji prijatelj i u automobilu ili dok ga slušate dok hodate ili ste u autobusu sa slušalicama na ušima, jednako tako kao što je on nekada predstavljao centar vaše dnevne sobe. Radio je sa internetom razvio neka nova jedra, ali ono što sigurno danas ne manjka to je ljubav nevidljivih ljudi na radiju prema mediju u kojem rade.

Kada biste svoj vlastiti odnos prema Radio Beogradu 2 na kojem radite zapisali na mali papirić, što bi na njemu pisalo?

Ono što je istina i što bi na tom papiriću pisalo je da sam celog života želeo da se bavim radiom i da se bavim kulturom. Jedino mesto gde sam mogao da spojim to dvoje i luda sreća da to ostvarim, upravo je to što mi se sa Radio Beogradom dogodilo. I još bi na tom papiriću pisalo da se profesionalno najsrećniji osećam onda kada imam nešto važno da kažem i to uradim pred mikrofonom.