Naučni suradnik Etnografskog instituta SANU u Beogradu, Miloš Rašić, napisao je interesantnu i važnu knjigu „Zamišlјena domovina: klubovi, identitet i integracija srpskih gastarbajtera u Beču“. Razgovaramo s ovim istraživačem o pečalbarima, izgubljenoj generaciji, iluzijama i nostalgiji, kao i o vječnoj žudnji za rodnim krajem, koji se s vremenom i s novim generacijama rođenima u tuđini, polako gubi u magli.

 Čini se da stalna seljenja i migracije, dobrovoljne kao i nasilne, predstavljaju dio historijske sudbine ljudi s Balkana. Kako izgledaju imaginacije i sjećanja tih ljudi daleko od doma?

 Migracije i seljenja su opšteljudski fenomen. Ne postoji čovečija zajednica koja se u svojoj istoriji nije na ovaj ili na onaj način susrela sa nekim oblikom migracija. Kada se radi o pojmu „zamišljena domovina“, kako se i moja knjiga zove, ono što je važno jeste da zamišljena domovina nije izmišljena domovina, nego domovina kako ljudi daleko od te domovine misle da ona izgleda. To zamišljanje je bazirano delimično na realnosti, a delimično na nekim sećanjima, a sećanja kao što znamo mogu da budu nepotpuna i ponekad iskonstruisana. Sećamo se onoga što je nama lepo i što nam je na srcu. Sećanje je kombinacija realnosti i mašte.

Između nostalgije i integracije

Na koji način se u tuđini sjećaju ljudi koji pripadaju zajednici gastarbajtera s Balkana?

To su ljudi koji su nakon Drugog svetskog rata odlazili na „privremeni rad“, kako se to nekada zvalo, prevashodno u zapadnoevropske zemlje. Nakon 10 ili 15 godina, kada su ti ljudi doveli i svoje porodice u te zemlje, oni su shvatili da će oni u tuđini ostati verovatno do kraja svojih života ili do penzije. U tim trenucima počinje proces konstruisanja „zamišljene domovine“. Ti ljudi imaju veoma intenzivnu nostalgiju prema starom kraju i njihova sećanja su bazirana na detaljima iz ranog detinjstva, koja se onda nadograđuju povremenim dolascima za praznike ili za letnji raspust u rodni grad ili domovinu u celini. Ono što ti ljudi dožive u tim sporadičnim dolascima postaje „okvir za sećanje“ na tu domovinu.

 Što se dobiva u imaginaciji „zamišljene domovine“, a što se gubi?

Migracije naših ljudi, naročito u 60-im godinama na rad u inostranstvo, bile su emotivno veoma teške. Napuštanje rodne kuće, sudar sa nekom sasvim drugom kulturom, nepoznavanje jezika, težak rad, svest o neizvesnoj budućnosti i briga o onima koji su ostali u domovini – to je otprilike okvir za dramu svih tih ljudi. Bili su to organizovani vozovi pretrpani tim ljudima, uglavnom iz siromašnih krajeva Jugoslavije, koji su pokušali u inostranstvu nešto da zarade. Ljudi koje sam ja intervjuisao istražujući živote gastarbajtera rekli su mi da je njihov prvi izlazak iz rodnog sela bio odlazak na rad u Dizeldorf, Ofenbah ili druge nemačke gradove. Zamislite recimo jednu mladu ženu iz sela Crnajke kraj Majdanpeka koja čitavu mladost poznaje jedino to svoje selo, a onda se nakon čitavog dana i čitave noći provedene u nekom vozu, jedno jutro nađe u centru Minhena…

Tada vjerojatno imaginacija onoga što je ta žena ostavila postaje jača od stvarnosti.

Upravo tako. U prvo vreme tim ljudima njihovo selo i ljudi koje oni od rođenja poznaju, predstavlja bajkoviti predeo u odnosu na surovost rada i nepoznate ljude u nekom industrijskom središtu zapadne Evrope. Nova sredina za te ljude je „prazan papir“ u koji oni treba da upisuju način ponašanja, jezik i radne navike, što sve moraju da nauče ako žele da opstanu. Ako bi mogli da govorimo o „obogaćivanju“ njihove slike starog kraja, onda je to zamišljanje da je u starom kraju lepše nego što jeste: ljudi malo rade, ležerniji su i živi se skromno, ali dobro. Ta slika o životu u Jugoslaviji je možda mogla da vredi u ranim periodima migracija 60-ih, ali kasnije, naročito u novije doba, ni ovde se više ne živi ležernije i na poslu se radi strože nego nekad. Ono što je najbliže istini je „društvena komponenta“ koja ljudima odavde fali u tuđini: nedostaju im okupljanja, praznici, slave i društvene svečanosti koji ovde predstavljaju način života, a u tuđini su vrlo retki. Gastarbajteri kažu da su ljudi u zapadnoj Evropi hladni, dok su naši ljudi društveni, topli i srdačni. To je svakako sudar najmanje dve različite kulture za što gastarbajteri plaćaju ne malu cenu.

Kakva je zapravo cijena tog sudara kultura?

Gastarbajteri sa tom pojačanom nostalgijom i stalnim pogledom na zamišljenu domovinu gube priliku da se integrišu u zajednicu u kojoj rade i žive. To je dominantan problem prve generacije useljenika: nepoznavanje jezika, odbojnost prema drugačijoj kulturi i stalna, tinjajuća želja da se jednog dana vrate u stari kraj. Integrisanje u novu zajednicu ne znači nužno asimilaciju već, uz zadržavanje veza sa domovinom Jugoslavijom ili u novije vreme sa Srbijom, mogućnost lakšeg prosperiteta u zemlji u kojoj rade.

Gastarbajteri sa pojačanom nostalgijom prema zamišljenoj domovini gube priliku da se integrišu u društvo u kojem žive. Neki ugrađuju kamere, pa onda onlajn iz Beča gledaju kako izgleda njihova kuća

 Od kojeg materijala je sastavljena nostalgija?

Pa i nostalgija je često samo zamišljena i sastavljena je od onih delova koji u realnosti ne postoje ili više ne postoje. Ti ljudi se, na primer, sećaju nekih detalja: kuća, vrtova, trgova ili ulica, kojih danas više nema ili oni izgledaju potpuno drugačije. Ti nostalgični ljudi ne percipiraju svoju zemlju koja se razvija. Mnogi ljudi koji čitav život rade u Nemačkoj ili Austriji veruju da će zateći onu idiličnu Srbiju svoga detinjstva ili mladosti kakva je ona bila, na primer, 1971. godine kada su oni otišli i koja se u međuvremenu jako promenila.

 Što je s imaginacijama kasnijih generacija gastarbajtera?

Pa u Beču, na primer, u kojem sam dosta istraživao migrante iz Srbije i sa Balkana, danas već postoji peta generacija gastarbajtera, ako uzmemo da je prva generacija migranata iz Jugoslavije otišla kasnih 50-ih godina. Te novije generacije nostalgične su za tim „vikend vremenom“ ili za danima raspusta leti koje provode u Srbiji u selima u kojima su se rodili njihovi roditelji ili dedovi. Ta sela njima deluju idilično u odnosu na zapadnoevropske gradove, ali kada se oni iz tih sela vrate u gradove u Evropi gde već decenijama žive, ta sela ostaju prazna. Tako je, na primer, u Timočkoj krajini, gde su mnoga takva sela zimi pusta. Ljudi koji potiču iz tih sela ili potiču njihovi preci, daju nekome da pokosi travu u dvorištu ili da se povremeno brine o kući. Neki ugrađuju i kamere, pa onda onlajn mogu iz Beča da gledaju kako izgleda ta njihova kuća, okolina ili pogled na čitavo selo. Ti ljudi ne shvataju u toj svojoj nostalgiji da kada bi u tom selu trajno živeli, da bi oni tada tamo praktično bili potpuno sami. Javlja se i dodatni fenomen da ta prva generacija iseljenika, kada zaradi neki novac u inostranstvu, obnavlja ili gradi nove kuće u starom kraju sa idejom da će se makar njihova deca jednog dana vratiti. Ali ta deca, koja ostaju privržena nekom kulturnom obrascu svojih roditelja, u pravilu ne žele da se vrate.

Život na kotačima

Za gastarbajtere se kaže da su izgubili stari dom i da nisu stekli novi dom. Koliko košta to dvostruko razočarenje?

 Kolege na istraživanju o gastarbajterima i ja smo razgovarali sa takvim ljudima. Među tim migrantima imamo recimo povratnike-patriote, ljude preduzetnike, koji hoće da se vrate i ulože novac u svoj kraj da bi se on razvijao. Njih ima dosta u Timočkoj krajini i oni u novije vreme otvaraju nove poslove, grade fabrike i zapošljavaju ljude. Ono čega nema dovoljno je podrška lokalne samouprave i države u celini. Treba reći da i oni koji se vraćaju, vraćaju se u nekom procesu koji nije trajno stanje: oni se ne vraćaju za stalno nego neko vreme provode ovde, pa opet odlaze tamo. Ovde provedu par meseci pa odu, tamo se leče, tamo imaju socijalno osiguranje, tamo primaju penziju. Ti ljudi žive transnacionalni život između dve države.

 Kako ti ljudi u sebi pomiruju taj život na kotačima?

 Događa se neka vrsta obrnute nostalgije: takvi ljudi shvate da njihova zemlja danas nije onakva kakva je bila juče i da više nema njihovih drugova iz mladosti, pa oni sve više okreću glavu prema zemlji u kojoj su čitav život radili i na koju su se zapravo navikli. Ta vrsta obrnute nostalgije obično se javlja kada se takvi ljudi koji dolaze iz uređenih zemalja susretnu ovde sa stvarima koje se sporije rešavaju ili ne funkcionišu kao tamo odakle dolaze. Kada nemaju put da dođu do svog sela ili kada moraju dugo da čekaju da izvade papire… „U Austriji nam se za 40 godina nikada nije dogodilo da nam je nestala struja“, rekli su nam gastarbajteri koji su se vratili u Srbiju. Onda im po pravilu domaći seljani odgovaraju „pa idi onda u tu tvoju Austriju ako ti je tamo bolje…“ Zato knjiga moje koleginice koja se bavila gastarbajterima povratnicima, Dragane Antonijević, nosi naslov „Stranac ovde, stranac tamo“. To breme migratornog porekla nosi i druga i treća generacija naših gastarbajtera koja živi u Evropi i drugde u svetu.

Zašto je to tako ako je svijet danas zaista postao globalno selo?

 Prva generacija je ta generacija onih koji su otišli, a druga generacija je generacija njihove dece, koja se u literaturi naziva „izgubljena generacija“. Treća generacija su deca koja se rađaju u stranoj zemlji i od vrtića i osnovne škole prisvajaju ceo odgojni, jezični i kulturni sistem te zemlje. Bez obzira na to što ta deca od rođenja žive tamo, „domaća“ deca tu našu decu doživljavaju i dalje kao „auslendere“ ili strance. Čak i ako su, na primer, u četvrtoj generaciji naših doseljenika babe i dede rođene u Austriji, ti današnji mladi ljudi tamo i dalje imaju probleme pri zapošljavanju, naročito u javnim službama. I kod tih mladih ljudi, koje u firmi prepoznaju po imenu ili po naglasku, uvek će Austrijanac brže napredovati nego unuk doseljenika i uvek će otkaz pre dobiti neko čiji su preci poreklom iz Srbije nego „domaći“ čovek. U svakodnevnom životu takvih razlika nema u tolikoj meri, ti mladi ljudi našeg porekla mogu da se školuju, perfektno govore nemački jezik i koriste sve benefite te države i dobro su uklopljeni u gradsku sredinu.

Kako treća ili četvrtka generacija doseljenika iz Srbije ili s Balkana u Evropi doživljava samu sebe?

Ta današnja generacija mladih čiji su preci došli da rade u zapadnu Evropu, grade neki svoj interni kulturni obrazac, čak i neku vrstu jezika, koji je u literaturi prepoznat kao „dijasporski jezik“ i kojim oni između sebe komuniciraju. Sa roditeljima oni pričaju srpski, na ulici, recimo u Beču, oni pričaju nemački, a između sebe pričaju kombinacijom jednog i drugog jezika. Interesantno je da kada smo radili istraživanje među tom mladom generacijom naših iseljenika u Beču, oni u kulturnoj ponudi ne preferiraju austrijsko pozorište i nemačku literaturu nego vole da odu kada su gostovanja iz Beograda ili kada je neko književno veče iz Srbije. Ta mlada generacija čita srpske knjige i sluša isključivo srpsku muziku.

Istraživanje je pokazalo da mlada generacija naših iseljenika u Beču ne preferira austrijsko pozorište i nemačku literaturu nego vole da odu kada su gostovanja iz Beograda ili kada je neko književno veče iz Srbije

 Koliko naših ljudi ima u inostranstvu?

 To je jako teško pitanje, jer neke službene evidencije nema. Ono što se zna, to je podatak iz 1971. godine, da je tada na privremenom radu bilo milion i sto hiljada Jugoslovena. Kasnije smo imali nekoliko talasa migracija, što ovih gastarbajterskih, što prisilnih migracija kasnije zbog ratova početkom 90-ih, ali u svakom slučaju broj svih mogućih migranata sa Balkana je ogroman. Samo u Beču, na primer, postoji osam srpskih klubova iseljenika. Danas u zapadnoj Evropi ima već toliko naših ljudi da ne morate odmah ni da naučite njihov jezik, jer ćete uvek naći nekoga jugosa koji će vam pomoći da se snađete i koji govori neku varijantu jezika sa prostora bivše države.