Kad naiđu bure i oluje, i najveći brodovi spuštaju sidro, a život procuri kroz prste, baš kao pesak. Kada gledaš kako taj pesak curi, moraš znati da tvoj život ima svoj kraj i ne smeš da ga preigraš. Zbog toga se ne smeš ponašati kao da si svemoćan i večan, jer to nisi

Jer Srba nakon Oluje više i nema. Mladi imaju tek sliku nekog Srbina o kome su nešto čuli, negativnu projekciju, doslovno utvaru, ali nemaju iskustva živih ljudi srpske nacionalnosti. Mnogi su odgajani u nacionalističkoj atmosferi i to je njihova možda jedina socijalizacija

Današnji istraživači treba da prevaziđu kompleks da su Srbi mlada kultura, koja se javlja tek od 19. veka i kaska za evropskim narodima. Ta kultura je bila i mediteranska i vizantijska i srednjoevropska, što osim književnosti najbolje svjedoče naši srednjovekovni manastiri

Što se tiče umetnosti ili pisanja, neminovno je da smo u jednom u mnogo čemu raspalom svetu. Nigde nije dobro. Ali mislim da svet neće propasti. Svet je toliko bezuman da on ne može da propadne i ta besmisao sveta je šansa za nas da preživimo

Pri tome oni nisu svesni šta zaista znači ta fora na koju se pale. Mladi spominju Dražu, Pavelića ili Tita, ali oni zapravo ne mogu da objasne stvarni istorijski kontekst, ni tih ličnosti, ni događaja koji iza njih stoje. Tu verovatno postoji i neka vrsta protesta protiv svakodnevnice, autoriteta, roditelja, kao što je nekada bio pank…

Unatoč tome ne odustajem od novinarstva jer i dalje vjerujem da bez obzira na jeftini komercijalizam i sve veću idiotizaciju medija postoje oni koji žele pročitati istinu, na primjer, o srpskim bakama koje su ljetos rastjerivali ljudi u crnim kapuljačama ili o drugim marginaliziranim skupinama kojima novinari daju pravo glasa

Manastiri su bili prva učilišta i prve bolnice, prvi univerziteti i saborna mesta narodnih odluka. Oni su mesta koja su obeležila trajanje našeg naroda, jer u svim turbulencijama koja smo prolazili, i kao narod i kao društvo, manastiri su ostajali kao svetionici te vekovne istrajnosti