Život svakog čovjeka vrijedan je svoje priče. Život kazališnog glumca Saše Pilipovića jedna je takva uzbudljiva saga, ispunjena na momente gotovo dramatičnim obratima i prožeta ljubavlju, jednako prema umjetnosti, kao i prema ljudima. Njegov neobični životni put kretao se od rodnog Kragujevca, preko zrakoplovne vojne škole u Sarajevu, dolaska na vojnu službu u Sisak i Zagreb i njegove strastvene veze s poezijom i teatrom. Tko zna što bi se dogodilo sa zapaženim talentiranim mladićem s gitarom u ruci, koji je Tina Ujevića govorio tako uvjerljivo, da nije došao rat. Saša Pilipović se preko Zemuna i Beograda vratio u Kragujevac i u tamošnjem kazalištu on je karijerni glumac već 33 godine. „Uspeh, to je kao okus šampanjca s onim mjehurićima koji kao magla tako brzo nestaju. Danas si uspešan, a sutra već nisi i jedini stvarni uspeh je da budeš zaista sretan u životu“, kaže Saša Pilipović. Njegov uspjeh ipak vrijedi, jer je postignut na plećima isključivo suhe ljubavi glumca prema umjetnosti koja traje već skoro pola vijeka. Ali jedna stvar je iznimna: Saša Pilipović je danas jedini profesionalni glumac u ovim krajevima koji izvodi predstave i na esperantu, na jeziku kojega je tako teško naučiti i koji tako lako spaja ljude.

Vi ste trebali da postanete vojnik, a postali ste glumac, koji naročito voli da govori poeziju. Kako se to dogodilo?

Nije samo trebalo da postanem vojnik, ja sam zaista i postao vojnik. Što se mojih poetskih interesa tiče, tokom školovanja na Vazduhoplovnoj vojnoj školi u Rajlovcu pored Sarajeva nastupao sam na priredbama, govorio stihove i svirao gitaru. Sećam se na jednom recitatorskom takmičenju u Sarajevu 1980. čak sam dobio i prvu nagradu. Kasnije kada sam se posle škole zaposlio u kasarni u Sisku, učlanio sam se u sisačku dramsku sekciju Centra za kulturu „Vladimir Nazor“. Moje zanimanje za poeziju datira još od moje osnovne škole, kada sam nastupao u Kragujevcu na obeležavanjima 21. oktobra, dana kada su 1941. streljani mnogi đaci i građani Kragujevca. Tada sam upoznao i puno glumaca kragujevačkog pozorišta sa kojima sam na tim recitalima nastupao. Uglavnom, u Sisku u te tri godine početkom 80-ih, u Centru za kulturu, počeo sam ozbiljnije da se bavim poezijom, družio sam se ljudima iz te slavne pozorišne družine „Daska“, sa Nebojšom Borojevićem Borkom, njegovim bratom Cunijem i Jasminom Novljakovićem i drugima, čak sam i igrao u jednoj njihovoj predstavi, „Kristofor Kolumbo“, koja je gostovala i na pozorišnom festivalu „Brams“ u Beogradu.

Vojnik i glumac

Onda dolazite u Zagreb…

U Zagreb dolazim 1984. godine i zapošljavam se na aerodromu „Pleso“ na kontroli letenja i učlanjujem se u Akademsko umjetničko društvo „Ivan Goran Kovačić“, gde sam bio član dramske sekcije. Tu smo spremali i igrali predstave, a uz to, naše akademsko društvo je organizovalo i „Goranovo proljeće“ na kojem sam nastupao i govorio poeziju. Za mene je tada bilo fantastično što sam mogao u Zagrebu da upoznam sve te žive pesnike, glumce i ljude od pozorišta. Zamislite kada sam 1985. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu mogao da nastupim zajedno sa jednom Desankom Maksimović, Mirom Alečković, Stevanom Raičkovićem i drugima, a program je vodila, sećam se, čuvena voditeljka Vesna Spinčić Prelog. Imao sam zadovoljstvo da upoznam pesnika Duška Trifunovića sa kojim sam postao prijatelj i Dobricu Erića, koji je dobio nagradu „Goranovog proljeća“. Poznavao sam Enesa Kiševića i govorio njegove stihove i stihove Tina Ujevića i Vesne Parun na grobu Uglješe Kojadinovića…

U Zagreb dolazim 1984. godine i zapošljavam se na aerodromu „Pleso“ na kontroli letenja i učlanjujem se u Akademsko umjetničko društvo „Ivan Goran Kovačić“, gde sam bio član dramske sekcije

Što je bilo dalje?

Sećam se Univezijade u Zagrebu 1987. godine. Grad je tada bio sređen i lep i mirisao je na Evropu. Ja sam tada ozbiljnije počeo da se bavim esperantom i svake nedelje na Radio Zagrebu u emisiji na esperantu, koja je počinjala u petnaest do dvanaest, nastupao sam kao spiker zajedno sa glumicom Vidom Jerman. Onda, sa jednim prijateljem u jednoj kafani u Sloboštini u Zagrebu vikendom sam govorio stihove i svirao gitaru, ponekad i čitavu noć. Bilo je to zaista lepo i uzbudljivo vreme. To je trajalo sve do avgusta 1991. godine: tada sam video da se približava rat. Znao sam da apsolutno nikoga nisam uvredio, baš obratno, bio sam i ostao sa mnogim ljudima u Zagrebu prijatelj sve ove godine. Ali tada sam se osećao tužno i prazno. U septembru te godine otišao sam iz Zagreba. Da nije bilo rata, verovatno bih u Zagrebu ostao sve do danas.

Tada se vraćate u rodni Kragujevac?

Prvo dolazim u Beograd poslednjim avionom iz Zagreba i sećam se da sam u koferu imao samo knjige i nešto ličnih stvari. U Beogradu sam preko svojih kulturnih veza uspeo da budem primljen kao član vojnog orkestra, na upražnjenom mestu svirača klarineta, iako ja ne znam da sviram klarinet. Deluje kao pozorište apsurda, ali takva su vremena bila. Onda odlazim u Kragujevac i javljam se na audiciju u kragujevačkom pozorištu koje se tada zvalo „Joakim Vujić“ i 1. oktobra 1991. sam bio primljen na određeno vreme. Jedno vreme radim u Zemunu u vojnom orkestru, a posle podne idem na probe u pozorište u Kragujevac. Prva predstava u kojoj sam u pozorištu u Kragujevcu igrao bilo je „Buđenje proleća“, druga premijera te godine je bila „Koštana“, a treća je bila komedija „Briši od svoje žene“. Bilo je tada nas nekoliko mladih glumaca bez akademije kojima je u kragujevačkom pozorištu pružena šansa da igramo. Od februara 1992. primljen sam u kragujevačkom pozorištu za stalno i tada se završila i moja vojna karijera.

Koliko ste odigrali predstava do sada?

Pa računajte: trideset tri godine koliko igram, puta otprilike tri predstave svake godine – oko sto predstava do danas. Igrao sam i u kruševačkom pozorištu nekih 15 godina, kao gost, uz takve glumce, da se pohvalim, kao što su Nebojša Dugalić, Svetozar Cvetković, Sergej Trifunović i drugi. Bila je ta čuvena kruševačka predstava „Prokleta avlija“, u režiji Nebojše Bradića, u kojoj sam igrao i koju smo odigrali 180 puta i dobili sve moguće nagrade. Igrao sam u matičnom pozorištu u Kragujevcu u nekoliko značajnih predstava, koje su meni lično bile drage, na primer, u predstavi „Ubiti pticu rugalicu“, u kojoj igram taj glavni lik kojeg je na filmu igrao Gregori Pek, pa evo sada igram Zorbu u istoimenom mjuziklu koji je nedavno gostovao u Beogradu. Uvek dođe određeno vreme za određenu ulogu… Predstava „Kralj Lir“, u kojoj igram jednog od vitezova, bila je na početku moje karijere meni jako značajna. Osim toga, mnogo puta sam kao što rekoh sudelovao na „Školskom času“, kada se obeležava to strašno streljanje đaka u Kragujevcu i to za mene jeste značajno iskustvo.

Esperanto i Kastro

Jezik pod nazivom esperanto je jedno još uvijek nedovoljno otkriveno čudo koje je nekad bilo vrlo popularno. Kako ste se vi u njemu našli?

Moj susret sa esperantom dogodio se praktički slučajno: u zagrebačkom Teatru ITD igrao sam krajem 80-ih u Čehovljevom komadu „Medved“ i tu su se našli i neki ljudi iz zagrebačkog Studentskog esperantskog kazališta. Oni su me pitali da li bih hteo da idem sa njima na jedno gostovanje u Krakov, jer im je falio jedan glumac za predstavu. Ja sam naravno pristao, jer to je za mene bilo nešto novo, imalo je veze sa teatrom i pojavili su se neki zanimljivi ljudi koji su igrali na meni tada nepoznatom jeziku… Brzo sam naučio tu ulogu, bila je to predstava „Iz života kukaca“ Karela Čapeka i sa njom na esperantu smo kasnije putovali po čitavoj Evropi na najrazličitije načine. Tako je počela moja avantura sa esperantom.

Što je duša jezika koji se zove esperanto?

Tu dušu čine najrazličitiji ljudi koji se oko tog jezika okupljaju. Te ljude bih nazvao slobodoumnim entuzijastima koji su shvatili da je esperanto univerzalni jezik i da je ideja tog jezika da povezuje čoveka sa jednog kraja sveta sa onim na drugom kraju. Možda je ta ideja utopistička, ali ona i dalje traje, od 1887. kada je nastao taj jezik, preko prvog svetskog kongresu esperantista, u Bulonj sir Meru u Francuskoj 1905. godine, kao i preko kasnijih kongresa koji se svake godine organizuju u drugoj državi sve do danas. Proputovao sam svet sa esperantskim pozorištem, bio sam na Kubi na Svetskom kongresu esperantista 1990. sa mojom koleginicom na Radio Zagrebu Vidom Jerman i tamo sam upoznao Fidela Kastra i rukovao se sa njim. Kada je u Jugoslaviji počeo rat, osam godina nisam ništa radio oko esperanta, a onda su me gimnazijalci iz Jagodine pozvali da im pričam o esperantu i da pravimo predstavu na esperantu. Napravili smo predstavu i sa njom smo stigli čak do Monpeljea, gde smo gostovali. Obišao sam ukupno 46 zemalja igrajući predstave na esperantu. Nedavno sam bio u Zagrebu, u Srpskom kulturnom centru u Preradovićevoj ulici i održao sam koncert na esperantu. Čitav taj susret sa esperantom kroz sve ove godine, to je jedno nemerljivo iskustvo, koje me je na određeni način formiralo kao čoveka.

Što je u vašem iskustvu s esperantom najznačajnije?

Najznačajnije što sam od esperanta dobio je tolerancija prema ljudima svih nacija, vera i boje kože. Ja sam, od svih tih toliko različitih ljudi koje sam sa esperantom sretao, primljen kao čovek, kao što sam i ja njih, od Vijetnama do Portugalije, u svoju dušu primao kao ljude. Zato sam jako zahvalan što sam sa esperantom postao mnogo bogatiji čovek. Kada bi čitavo moje iskustvo sa esperantom u ovih skoro 40 godina umešali u neku malu bočicu, to bi verovatno bio neki vrlo jak afrodizijak.

Najznačajnije što sam od esperanta dobio je tolerancija prema ljudima svih nacija, vera i boje kože. Ja sam od tih različitih ljudi primljen kao čovek, kao što sam i ja njih, od Vijetnama do Portugalije, u svoju dušu primao

A kada biste vašu ukupnu glumačku karijeru obuhvatili jednim pogledom, što biste rekli?

Pa možda bi se moglo reći da bih ja kao glumac više napravio u velikom gradu kao što je Beograd ili u nekom drugom takvom gradu, jer manji grad kao što je Kragujevac, pruža i manje mogućnosti u poslu kojim se mi glumci bavimo. Ali šta je tu je, Kragujevac je grad potaman za neki lagodniji život, u kome je sve jednostavnije nego u većem gradu, a i ja u mojoj karijeri pamtim toliko predstava, lepih događaja i uzbuđenja, tako da moram da kažem da sam sa svojom karijerom u Kragujevcu zaista zadovoljan. Na Kubi 2010. godine dobio sam neku vrstu nagrade za životno delo, za ukupno zalaganje na području esperanta kroz umetnost i pozorište. Moram da kažem da je to istina: mnoge glumce, moje kolege ja sam nagovarao i vukao da zajedno igramo predstave na esperantu svuda po svetu, gde god su nas zvali.

Na kraju, što bi simbolički rečeno bila vaša posljednja rečenica kao glumca, koju biste rekli publici prije nego se na kraju predstave spusti zavjesa?

Pa rekao bih sledeće: sve što treba da dođe, dolazi u svoje vreme i svaka zasluga dolazi tamo gde treba.