Tko zna što bi se dogodilo s beogradskom glumicom Majom Kolundžijom Zoroe da kao mlada djevojka s roditeljima nije morala da napusti Knin u augustu 1995. godine. Upisala je kazališnu akademiju u Prištini protiv volje roditelja i završila ju u Beogradu, da bi nakon toga dugo bila glumica Narodnog pozorišta u Banja Luci. Danas je Maja Kolundžija Zoroe samostalna dramska umjetnica, povremeno igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu i drugim teatrima, ali je od nedavno u javnosti i Srbije i Hrvatske postala poznata po ulozi Đuke, majke Nikole Tesle u monodrami „Iskra“. Kako Maja sama kaže, ova predstava o „majci svih majki“ obnovila je mnogim gledaocima neku vrstu životne nade, i vratila ih danas već zaboravljenim vrijednostima požrtvovnosti, ljubavi i dobrote.

 Kako se u vašim mislima razvijala ideja da odigrate monodramu pod nazivom „Iskra“, posvećenu majci Nikole Tesle?

Pa, ta misao o Teslinoj majci Georgini ili Đuki rodila se za vreme korone, kada smo svi bili zatvoreni, izolovani i odvojeni jedni od drugih i to je zaista bio krizni period. Pogotovo je to za nas glumce bilo teško vreme, jer naš posao i naša umetnost je u tome da izađemo pred publiku, a kada to ne možemo, mi smo izgubljeni. I sad još zamislite mene i moju porodicu sa troje dece zarobljene u soliteru bez balkona. Zaista nije bilo lako. Uz to, i suprug i ja smo tada preko noći ostajali bez poslova i preživljavali i egzistencijalne i sve druge krize. I tako, da bih psihički opstala, sa jednim detetom od godinu dana i još dvoje dece u ranoj tinejdžerskoj dobi, ja, žena odrasla u podinarskim krajevima i inatljiva kakva jesam, morala sam da zapnem iz sve snage i da smislim da svi preživimo. I u svemu tome ja sam zaista sanjala jedan san, o Teslinoj majci, u kojem se pojavio i taj naziv – iskra.

Zašto iskra?

 Pa, kada ljudi gledaju predstavu koja se zove „Iskra“, o Teslinoj majci koja je u ono vreme u krševitoj i sirotinjskoj Lici imala petoro dece, onda postaje jasno šta je iskra. Iskra je iskra rađanja i iskra života, iskra životnih stanja i emocija, lepih i ružnih, iskra prosvetlenja, iskra donošenja važnih odluka i poslednja iskra pre smrti. Eto takav san sam ja sanjala i ja sam rekla sebi da želim da odigram predstavu o Teslinoj majci koju sam nazvala „Iskra“. Sa druge strane, odavno sam želela da odigram monodramu o ženi iz mog kraja, nešto kao „Petrijin venac“, ali na način krša severne Dalmacije koji je meni blizak.

Srpska majka

Kako je nastala priča za ovu predstavu?

Imala sam sastanak sa Ružicom Vasić, dramaturškinjom, koja je napisala tekst za ovu monodramu, i mi smo se brzo povezale i razumele o tome kako bi ta priča smještena u prostor severne Dalmacije trebalo da izgleda, iako je Ružica rodom iz Šumadije, a pozorišnu akademiju je završila u Crnoj Gori. Rekla sam joj da se ne bavi ličkim govorom, jer i ja i moj muž smo Ličani, pa ću ja to lako okrenuti, nego neka ona ispriča tu priču. Trudila sam se da faktografija i činjenice o Teslinom životu budu tačne, jer, na primer, ima ljudi koji neke stvari o Tesli ne znaju. „Zar je stvarno Tesla išao u Karlovac u školu“, pitaju me neki gledaoci. U predstavi je važno da je Teslina majka Đuka rano ostala bez svoje majke i da je morala da razvije taj nagon za preživljavanjem, jer u Lici u to vreme za preživeti bio je potreban veliki inat. Teslini su bili sveštenička porodica, ali borba za hleb je bila svakodnevna. Tako je bilo pre dva veka, ali nije lako ni danas…

Koliko ste na terenu u Lici istraživali krajeve u kojima su živjeli članovi porodice Tesla?

Sve te krajeve sam prošla: sela, granične trouglove, mjesta gdje su rođeni i gdje su se sreli Teslini otac i majka. Otišla sam u Tomin Gaj odakle je Teslina majka, koji je udaljen 40 kilometara od sela Kolundžije odakle ja potičem. Slušala sam priče starih ljudi o porodici Tesla, o Božijoj promisli i snagama da ta porodica uopšte opstane. Autorki teksta Ružici Vasić rekla sam samo dve stvari sa kojima se ona složila: predstava mora da se zove „Iskra“, jer ja sam tu ženu zaista tako sanjala i drugo, predstava koja nije zamišljena kao dokumentarna drama, mora da se temelji na nekoj istini: kada je Đuka postala gospođa Tesla, kada je rodila Nikolu, šta se pričalo te noći po rođenju, koliko je godina imao Tesla kada je otišao u svet… Imena, godine, susreti i događaji morali su da budu tačni. Reditelj Dejan Cicmilović, koji je inače i glumac, maestralno je sredio taj tekst, a i mene je usmerio kako da igram monodramu, u kojoj osim mene nema nikog drugog na sceni.

Što vam je donijelo iskustvo rada na ovoj predstavi?

Naravno da sam i pre nego što sam uopšte pomislila na ovu monodramu puno znala o Tesli i o toj porodici, ali rad na ovoj predstavi približio mi je stvarnu veličinu Tesline majke Đuke, prvenstveno u njenoj jednostavnosti i ljubavi. Mi danas jako komplikujemo stvari, a trebali bi da se sa nekom ljudskom toplinom vratimo vrednim i jednostavnim činjenicama. Da pojmimo kako sa tim prostim i bitnim stvarima može da se živi. Na taj način, po toj ljubavi, jednostavnosti i snazi, Đuka je oličenje – ako mogu tako da kažem – Tesline majke, srpske majke, ali i svake majke u ljudskom univerzumu. Shvatila sam u toj predstavi šta znači borba protiv iskušenja i šta znači žrtva za drugog, za porodicu, za djecu, za muža. Danas ljudi neće da se žrtvuju, smatraju da je to užas „jer život je samo jedan“, ali žrtva jeste ispunjenje života, jer se ona daje za nečiji život. Nemojte zaboraviti da je njen sin Dane, stariji brat Nikolin, za kojeg se smatralo da je čak talentovaniji od Nikole, umro kada je imao 14 godina i ona je to morala da izdrži i da ne posustane, uz još četvoro dece.

Što znamo o Teslinom ocu?

Teslin otac Milutin je bio sveštenik i bio je strog, za razliku od majke Đuke koja je isto na svoj način bila stroga, ali deca su uvek znala da pod jedno njeno krilo mogu da se sakriju. Teslina majka nije bila obećana Teslinom ocu kao što je to u ono vreme bio običaj već – njih dvoje su se sreli. „Ili njegova ili ničija“, tako u predstavi izgovaram njene reči. Danas bi takve reči naravno bile čudo neviđeno, ali ono u šta sam sigurna jeste da je ona njega baš tako volela. To je bila njihova „iskra“. Đuka je svog budućeg muža srela na nekom crkvenom zboru i rekla: „Od toliko ljudi ja vidim samo dva oka.“

Sve je energija

Kada ste konačno pripremili predstavu, kako je dalje izgledao vaš, da tako kažemo, suživot sa Teslinom majkom?

Pa, u svakom slučaju, od kada igram ovu predstavu, moj život se jako promenio. Zadnji dani pred premijeru u Kapetan Mišinom zdanju u Beogradu za mene su bili jako stresni. Bila sam silno uzbuđena, do neba, da mogu da igram takvu ženu, a onda bih se strovalila u neku dubinu, da li ja uopšte to mogu i da li išta valja kako to igram. Pred premijeru, dolazila sam čak i sama na tu pozornicu, izgovarala sam te rečenice, osećala sam njihovu snagu i bila sam zadovoljna. „Sve je energija“, govorio je Nikola Tesla. Pola sata pred premijeru ja sam mislila: „Bože Gospode šta mi je ovo trebalo“, nisam znala da progovorim tekst, ali sam u sebi znala: „Ako samo jednom uspem da izgovorim ovo kako treba, samo jednom, onda sam uspela.“

 Na pozornicu izlazite prolazeći kroz publiku. Zašto?

Na početku predstave ja se kao Đuka vraćam sa groblja. Odlučila sam da predstavu počnem tako da na pozornicu idem „kroz narod“ i ta energija koju sam osjetila idući kroz publiku silno me je oslobodila da mogu da budem to što igram – Đuka, Teslina majka. U prvim rečenicama dok se vraćam sa Milutinovog groba zapravo govorim o tom narodu oko mene: „Od kuće do groblja i nekako, a nazad, kao da mi je neka klepka oko vrata. A narod oko mene, vazda uvek neko ima šta da pita – javlja li se Nikola, hoće li dolaziti?“

Tko je Nikola Tesla, iz vizure njegove majke, koju vi igrate?

Kada igram, a ja sam „Iskru“ do sada odigrala više desetaka puta, od Beograda i Knina i okolnih gradova i sela, preko Zagreba do Londona, potpuno sam saživljena sa njim kao sa svojim sinom. I kada sam igrala tamo gde su ljudi plakali i tamo gde su moju predstavu povezivali sa nekakvim političkim konotacijama i postavljali mi glupa pitanja, govorila sam o Nikoli Tesli kao da govorim o svom detetu. Nikola je majci bio poseban od samog rođenja, tako krhak i boležljiv. Kada bi Đuka mogla da progovori, rekla bi „sine, moje srce i moje oči ostale su te željne“. Sa „Iskrom“ ja sam sama postala bolja osoba i vjernija sebi.

Kada igram „Iskru“, od Beograda i Knina i okolnih gradova i sela, preko Zagreba do Londona, potpuno sam saživljena sa Nikolom Teslom kao sa svojim sinom

Gostujete sa tom predstavom u mjestima odakle je Nikola Tesla i odakle konačno i vi potječete. Što tada osjećate?

Osjećam ogromnu zahvalnost. Pred publikom iz mog kraja osjećam se kao u nekoj vrsti ispovjedaonice. Taj odnos sa gledaocima ne počinje odmah, jer često ta publika ima neka svoja predubeđenja, jer ja nisam neko „veliko glumačko ime“ i ti lokalni ljudi na samom početku znaju da budu dosta skeptični („ko sam ja da igram majku Nikole Tesle“), ali već nakon deset minuta ta međusobna bliskost strašno raste. Takođe, sigurna sam da u tim trenucima kada se diže rampa između mene i publike, ta publika ne misli samo na Đuku, Teslinu majku, nego misli i na sve njihove majke. Radi se o tome da mnoge rečenice koje Đuka izgovara o svom sinu, mi i danas čujemo u ovom našem turbulentnom vremenu. Gledaoci na ovoj predstavi prestaju da misle o Đuki, nego razmišljaju o svojim porodicama i šta su dobro ili loše u tim porodicama uradili. Posle predstave u Londonu jedan gledalac mi je prišao i rekao: „Kada si progovorila, ja sam se setio ličke ‘base i krompira’ i video sam svoju baku.“

Kako doživljavate činjenicu da predstavu često igrate „na licu mjesta“, pred ljudima u dvorištima seoskih crkava ili u lokalnim domovima kulture?

Doživljavam tamo tu predstavu kao neku vrstu misije. Ja sama više nemam ni oca ni majku, ni kakvu političku vezu, ni neku instituciju iza leđa, ni moje glumačko ime nije ne znam kako poznato, ali gde god da igram meni ljudi prilaze, jer im ta predstava nešto znači. Ti ljudi hoće da „Iskru“ igram još, da dođem sa njom baš u njihov gradić ili selo ili neko drugo selo. Oni „Iskru“ osećaju kao svoju priču i preko Đuke, Tesline majke, to zaista jeste priča o njima, o meni i svima nama. Sada ta predstava putuje okolo i bez mene, ljudi ju traže i zovu. Zato je to misija i na tome sam zahvalna.

Što mislite, što su ti ljudi koji vas gledaju na sceni u nekom malom mjestu u Lici ili drugdje, dobili? Što su nakon predstave ponijeli kući?

Dobili su isto ono što sam i ja dobila: ohrabrenje. Dobili su potvrdu da to što su oni takvi, što tako žive, što imaju takve običaje i što tako o životu misle, što su tu – da u tome nisu sami. Rečenice koje izgovaram u predstavi, kao što sam rekla, njihove su životne rečenice. Predstava „Iskra“ je priča o čistoti našeg podneblja: priča o jednoj majci, o jednoj muci i o jednoj radosti. U Vojniću, na primer, dvoje starijih ljudi, profesora u penziji mislim, očiju punih suza nakon predstave samo su mi rekli: hvala vam na kraju našega života. I tu je meni srce puno. Slično je bilo i u Sisku kada sam igrala. Ljudi žele sa nekim da podele svoje osećaje, radosne ili tužne, ali je važno da se to ispolji, da se izgovori. Za to, između ostalog, služi pozorište.

Predstava „Iskra“ je priča o čistoti našeg podneblja: priča o jednoj majci, o jednoj muci i o jednoj radosti

Ako pogledate vaš životni put, od trenutka kada ste u ljeto 1995. godine zajedno s roditeljima na svoj osamnaesti rođendan, 5. augusta 1995. godine morali da napustite Knin, sve do danas, šta biste rekli?

Ponosna sam na sebe, ali još nisam završila svoj životni put. Možda sam tek krenula…