Za Ljiljanu Smajlović, kolumnistkinju beogradskog tjednika Nedeljnik i bivšu glavnu i odgovornu urednicu lista Politika, moglo bi se činiti da se čitav život, od ranog djetinjstva, bavi novinarstvom. Rodila se u Sarajevu (djevojačkog prezimena Ugrica) i kao mala djevojčica živjela je sa svojim roditeljima u Alžiru. Kako je jednom rekla, u tom dobu joj je bilo zanimljivije praćenje Kubanske raketne krize i odnosa velikih sila od igranja s lutkama. Školovala se u Jugoslaviji, Francuskoj i Americi, radila je u sarajevskom Oslobođenju, a po dolasku u Beograd 1993. godine bila je novinarka tjednika Vreme, a kasnije vanjskopolitička urednica magazina Evropljanin. Radila je i u tjedniku NIN i bila je konsultant Njujork tajmsa i Vašington posta. Od 2009. godine do 2017. godine bila je u dva mandata predsjednica Udruženja novinara Srbije. S ovom vrsnom novinarkom velikog profesionalnog iskustva razgovaramo o Srbiji i o svijetu, čiji putevi su se nekad čudno i ponekad dramatično ukrštali, i u bliskoj prošlosti kao i danas.

Ako se čitaju vaši skorašnji tekstovi ili kolumne, čini se da imate taj neveseo zadatak da se bavite konkretnim društvenim problemima, u Srbiji i izvan nje, u trenutku „kada je sve u pitanju“. Kako se nosite s tom gotovo civilizacijskom konfuzijom?

U Srbiji je uvek „sve u pitanju“, barem otkad ja ovde živim. Ali primećujem da je deset godina izolacije Srbije, praćeno neprekinutom demonizacijom Srba, kod mene proizvelo neočekivan efekat. U početku mi se činilo da samo treba nekako pregurati građanski rat, a da ostaneš čovek i ne uradiš ništa u profesiji i ličnom životu čega ćeš se posle stideti. Ali onda sam, na žalost, a možda i na sreću, jer je tako lakše živeti, počela da uživam u tom novostečenom identitetu pripadanja „parija“ naciji. To je kao droga.

Američko leto, srpsko proleće

Što znači pripadati naciji odbačenih, „parijama“, kako kažete?

Sećam se jednog kasnog razgovora sa Aleksom Đilasom, sinom Milovana Đilasa, s početka bombardovanja 1999. godine. Šetamo zamračenim Beogradom, jer je još na snazi direktiva da se noću ne pale gradska svetla i u stanovima drže spuštene roletne. Ja mu u jednom momentu kažem: „Nas ceo svet u ovom času mrzi“, a on se samo dopola šali: „Zar to nije divno?“ A meni je bio potreban ostatak života da u sebi odgovorim da zapravo to i jeste divno.

Kako se u vama dogodila takva transformacija?

Tome se kod sebe ne bih nadala. Odrastala sam u različitim kulturama, na tri kontinenta, misleći da postoje univerzalne vrednosti kojih se svi moramo držati, i da ih moja zemlja oličava bolje nego mnoge druge, veće i bogatije. A onda su se desili život i politika.

Kako je vas sustigla mržnja „cijelog svijeta“ i što ste vi s njom učinili?

Nema ničeg univerzalnog u tome da te mrze, a još manje u tome da u tome uživaš. Nikom to ne preporučujem, ali je kod mene tako. A bojim se da je tako i u većem delu naše nacije, i bojim se da tako gledamo i na svet oko nas. Ali evo šta bi moralo biti univerzalno: ne napadaj tuđe zemlje, ne bombarduj ih i ne ruši im režime. Poštuj Povelju UN.

Dugo ste izvještavali sa suđenja optuženima za ratne zločine u Hagu.

Najmanje sam očekivala da mi najbolji deo karijere bude praćenje suđenja za ratne zločine u Hagu. Mi, srpski novinari, koje su Amerikanci plaćali da izveštavaju sa Miloševićevog suđenja u nadi da ćemo popločati put „denacifikaciji“ Srbije, postali smo očevici, svedoci iz prve ruke da se u Hagu pravda deli slično načinu na koji NATO štiti Povelju UN i suverenitet država članica.

Mi, srpski novinari, koje su Amerikanci plaćali da izveštavaju sa Miloševićevog suđenja u nadi da ćemo popločati put „denacifikaciji“ Srbije, bili smo svedoci da se u Hagu pravda deli slično načinu na koji NATO štiti Povelju UN i suverenitet država članica

Što vam je pružalo profesionalnu satisfakciju radeći posao izvještača sa suda u Hagu?

Nije nama novinarima iz Srbije pružalo profesionalnu satisfakciju činjenica da se na tom sudu pravda ne odmerava valjano, već to što smo se nosili sa kolegama iz najvećih redakcija sveta i poredili sebe sa njima. To nam je poređenje otvaralo oči i vraćalo samopouzdanje. Dobro, na našoj strani je bila ta žalosna prednost domaćih problema: to što smo bolje znali protagoniste, politički i istorijski kontekst, događaje sa terena, ali ono što je bilo bitno, da parafraziram onu užasnu Madlen Olbrajt: stajali smo više i videli smo dalje.

Kako ocjenjujete sadašnji trenutak svijeta i Srbije u njemu?

Znate onu Asanžovu dosetku kako se budućnost prvo desi u Srbiji. Mislim da je na neki način Vučić bio preteča Trampa. Lako je sada biti pametan, lako je letos bilo predvideti pobedu Trampa. Ali pre nekoliko dana sam proveravala, i mnogo se obradovala što sam u leto 2016. godine u beogradskom Nedeljniku ovo tačno predvidela: „Bo Bajden (najstariji je sin Džoa Bajdena) je upravo dobio da se deo magistralnog puta na Kosovu zove njegovim imenom. Žarko se nadam da će vlast u Beogradu odoleti iskušenju da se sa Prištinom takmiči u dodvoravanju američkom potpredsedniku koji (i u Beograd) dolazi na večeru. Kažem to zato što je vreme da Beograd spremi plan B za novembar. Srbima može biti svejedno hoće li SAD dobiti predsednicu ili predsednika – demokrate su nas bombardovale, a republikanci su priznali Kosovo – ali tako se razmišlja u kafani, a ne u državi. Iako ankete, konvencionalna mudrost i demografija daju prednost Hilari Klinton, sadašnja vlast u Beogradu morala bi biti u stanju da nanjuši promenu u vazduhu.“

Zašto sve ovo spominjete?

Jer me američko leto 2016. strašno podseća na srpsko proleće 2012. godine. Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, koji su tada pobedili na parlamentarnim i predsedničkim izborima dotadašnjeg predsednika Demokratske stranke i predsednika države Borisa Tadića, okoristili su se tada onim što ceo svet sada prepoznaje kao globalni, radikalni gnev birača protiv poretka, establišmenta i elita. Da li bi neko danas uopšte pričao o Vučiću, da Nikolić nije uspeo tada da pobedi Borisa Tadića?

Što se suštinski te 2012. godine na izborima u Srbiji dogodilo?

Ceo sistem je te 2012. pregoreo radeći za Tadića: mediji, estrada, crkva, univerzitet, državna administracija, analitičari koji su unapred proglašavali njegovu pobedu, sa domaćim pandanima holivudskih zvezda koje su onomad prodefilovale izbornom konvencijom Demokratske stranke u Filadelfiji. Ni ovde, ni u Filadelfiji, poredak nije hteo da se menja.

Ni danas Srbija nije mimo sveta. I ko to kaže, laže.

Mleko i kafa

Srbija je u posljednje četiri decenije prošla iznimno traumatičan put: Jugoslavija se nasilno raspala i Srbija je za to platila višestruko skupu cijenu. Prošla je i kroz tešku političku, ekonomsku i društvenu tranziciju. Gdje se ona sada otprilike nalazi?

U pravu ste, Srbi su najskuplje platili raspad Jugoslavije, iako su izbegli sudbinu Srba iz Drugog svetskog rata. Zato sada mnogi u Srbiji ne podnose ni da im se spomene Jugoslavija, jer je smatraju strašnom srpskom zabludom. Ja to većinsko uverenje ne delim, naprotiv. Svejedno, dok putujem po svetu čini mi se da je Srbija normalna i pristojna država, i ni sa kim se ne bih menjala.

Na unutrašnjem planu čini se već decenijama tinja tihi, ponekad otvoreni građanski rat među različitim grupacijama, koji u ovim danima prijeti da postane masovna ulična bitka za vlast. Kako vi ocjenjujete te neprestane tenzije u srpskom društvu?

Opsednuto pratim američku politiku, i sve to, u Americi i u Srbiji, strašno mi liči jedno na drugo. Neprestane tenzije su prirodna stvar u prelomnim vremenima. I u Americi i kod nas traje hladni građanski rat. Mi nemamo medije, mi imamo neprijateljske tabore koji godinama kultivišu neku samo svoju publiku. Taj je proces sada završen. Više nema društva, nema zajedničkog javnog prostora, sve je uži prostor na kom se ljudi različitih mišljenja otvoreno sreću. To je neko skoro primitivno stanje duha. U stvari nama je samo umetnost ostala da u njoj zajedno uživamo, neke knjige i neke slike…

Ono što već dugo vremena te turbulentne društvene trzavice čini užarenim jeste uvjerenje svake od „zaraćenih“ strana da je situacija „neizdržljiva“. Odakle toliko zle krvi?

Kod nas je to razumljivije nego u Americi, jer jedna stranka već deceniju i po drži vlast, a socijalnim slojevima, eliti koju je Zapad podržao protiv Miloševića, stvarno je prekipelo.

Ironično, ako je za kakvu utjehu, i u svijetu se kao što sami kažete trenutno vodi rat svih protiv sviju…

Srpski studenti i kažu da je Beograd svet.

Danas, ti studenti na ulicama Beograda i drugih gradova, doživljavaju se u čitavoj toj traumatičnoj situaciji kao plemeniti bunt mladosti protiv nepravdi koje je izazvao aktualni režim na vlasti. Kakav je zapravo odnos u trouglu vlast-studenti-opozicija?

Mislim da se premalo govori o klasnoj strukturi srpskog društva, o tome iz kojih se društvenih staleža regrutuju studenti. Akademska elita je protiv Vučića. A lako je razumljivo da se celoj jednoj generaciji čini da je herojski ustati protiv čoveka kome naizgled niko ne može ništa, ni sa Istoka, ni sa Zapada.

Akademska elita je protiv Vučića. Lako je razumljivo da se celoj jednoj generaciji čini da je herojski ustati protiv čoveka kome naizgled niko ne može ništa, ni sa Istoka, ni sa Zapada

Kada se gledaju ti studenti s transparentima, koji puni optimizma i s osmijehom na licu marširaju ulicama, čitava atmosfera pomalo podsjeća na pobunu mladih 1968. godine.

Ja sam 1968. bila klinka u francuskom liceju. Kada smo čuli da se Sorbona digla, mi smo odbili da ručamo, bojkotovali smo taj jedan obrok u ženskom internatu, što je nekolicini nas, kao tobožnjem štabu te male revolucije odmah pribavilo prijem kod direktorke liceja. Nismo tačno znali za šta se borimo, ali smo instinktivno uvideli da je pred nama šansa kakva se pruža jednom u generaciji. Pa smo, između ostalog, smislili da tražimo da nam se za doručak više ne služi kafe o le, već odvojeno crna kafa i mleko. I stvarno, već su nam narednog jutra odvojili bokale za mleko i kafu u „refektoar“ iliti u studentskoj kantini! Taj pobednički zanos zapamtila sam za ceo život. Nema veze što sam tada imala 13 godina i što sam i posle „pobede“ nastavila da pijem belu kafu, jer crnu nisam mogla da smislim.

Nešto izgleda kao paradoks: stranka na vlasti i predsjednik Vučić na nekoliko posljednjih izbora, koje su i evropski promatrači ocijenili manje-više korektnim, dobivaju uvjerljivu većinu, a parlamentarna opozicija želi njegov pad spominjući Čaušeskua, Asada i slično. Zašto je to tako?

Srpska opozicija ne ume da objasni ni sebi ni svojim glasačima zašto Vučić stalno pobeđuje na izborima, pa se odlučila za verziju po kojoj je reč o čudovišnom predsedniku, diktatoru i Hitleru, koji uteruje strah i krade na izborima. A kad protivnika jednom proglasiš za biblijsko zlo, jedino što ima smisla je da uništiš zlo. Nije logično da sedneš sa zlom u Skupštini i pokušaš da ga nateraš na ustupke. Mislim da ima neke poetske pravde u tome što baš u Americi upravo gledamo poraz iste takve politike hitlerizacije protivnika. Što reče Ilon Mask, kad su ga zbog pokreta ruke kakav ponekad načine mnogi političari i državnici, proglasili za pobornika Hitlera: „Mnogo vam je to glupa i otrcana fora.“

Jednom ste napisali: „Gotovo svi ljudi koje znam dele se u dve grupe. U prvoj su oni kojim je dosadilo da slušaju o suočavanju sa prošlošću, a u drugoj oni kojim je dosadilo da slušaju o licemerju i dvostrukim standardima Zapada.“ Koliko su svetonazorska pitanja bitna za Srbiju?

Srbi sebe vide kao istorijsku naciju. To im je važan deo identiteta. Ovde će ovo što vi zovete svetonazorskim pitanjima biti važno dok je sveta i veka.

Mnogi danas u Srbiji kažu „samo neka on ode“, a drugi misle motkama i u kapuljačama da brane da „žuti“ ne dođu na vlast. Imali li dobrih vijesti za Srbiju i što će biti dalje?

U pravu ste što to pitate. Ljudi se pitaju, gde ovo vodi. Tiha većina se ne bi preterano radovala ubedljivoj pobedi ni jedne od zavađenih strana, jer obe se trenutno čine kao ekstremi.