U životu beogradskog pisca Darka Tuševljakovića (1978.) od malena su se stapali radost sretnog odrastanja, sa šokom rata koji mu je početkom 90-ih u paramparčad razbio djetinjstvo, i natjerao ga na tegobno lutanje po zemljama bivše države. Rođen je u Zenici, rano djetinjstvo proveo je u Makarskoj, a u osnovnu školu išao je u Zadru u trenutku kada počinje rat. Seli se s roditeljima u Pančevo i još kojekuda, pa u Kragujevac, gdje završava Filozofski fakultet, da bi se konačno skrasio u Beogradu. Njegovo literarno pismo predstavlja stoga spoj sjećanja, mračnih tragova, snova, porodičnih trauma i smiraja u životu koji se mora nastaviti. O tome jasno govore njegovi romani: „Senka naše želje“, „Jaz“, „Jegermajster“ i „Uzvišenost“, kao i knjige kratke proze: „Hangar za snove“, „Ljudske vibracije“ i „Naknadne istine“. Dobitnik je Andrićeve nagrade i Nagrade Evropske unije za književnost. U najnovijem Tuševljakovićevom romanu „Karota“, koji govori o Zadru pred rat i o prošlosti koja nas uvijek sustiže, ne nedostaje ni turobne i grube stvarnosti, kao ni djetinje dobrote i fine i melankolične fantazije.

U jednom razgovoru ste spomenuli da pripadate generaciji čija je prošlost rascijepljena na vrijeme „prije“ tih ratova i na ono „poslije“ njih. Kakvo je to osjećanje?

Interesantno je da što više vreme prolazi, možda to ima veze sa starenjem ili sa mojim dozrevanjem, sve više razmišljam o tom trenutku kada se vreme rascepilo na to „pre“ i „posle“. Godinama sam, u stvari, smatrao da sam neko koga to nije previše pogodilo. Možda je to zato što sam, u trenutku kada je ta velika država prestala da postoji bio dovoljno mali, dečak od trinaest godina, da ne osetim baš punu tragičnost i potresnost tih zbivanja. Međutim, kako godine prolaze, imam utisak da se sve više vraćam na to vreme i razmišljam kako je, bez obzira ko kojoj generaciji pripada – nemoguće prevazići taj trenutak.

Zašto?

Taj trenutak 1991. godine se ne može prevazići zato što onaj život koji smo živeli do tada se nije nastavio nego se definitivno završio i od tada smo počeli da živimo, kako god je ko znao i umeo, neki novi život. Mi koji smo živeli pre toga i mi koji živimo posle toga nismo potpuno isti ljudi. Ti događaji su nas nepovratno promenili i zato ih je nemoguće prevazići.

Rascepljeno vreme

U tom smislu vi u romanu „Karota“ govorite o „dva Davora“, o dva vaša glavna junaka. Kako ti likovi žive zajedno u istoj osobi ili kako mi u životu živimo sa svojim rascijepljenim „ja“ u sebi?

U mom romanu pokušavam da kažem da taj prvi „ja od pre“, mora nužno da bude potisnut, da bi „ja posle“ mogao da živi. U knjizi se radi o potisnutim sećanjima i o nesvesno zaboravljenim stvarima iz prošlosti, jer ako želimo dalje da živimo, vrlo je teško ono prvo „ja“ držati i dalje aktivnim. Većina ljudi pokušava da taj prošli život drži u nekoj senci, da bi mogli nastaviti da žive, ali činjenica jeste da ih ta senka i dalje prati. Nemoguće je pobeći od traumatične prošlosti, a teško je i živeti sa njom. To je problem sa kojim se ne suočava samo moj junak u romanu, niti samo ja u životu.

Kraj romana je gotovo dramatičan: Nina, djevojka glavnog junaka, napušta ga u jednom trenutku, jer ne zna tko je on…

Tako je. U romanu sam moje junake podelio na dve kategorije ljudi: na one koji su proživeli minimum „dva života“ i svu tu traumu i na one koji su geografski bili udaljeni od tih ratova i u nekoj urbanoj ušuškanosti manje-više mirno žive svoje živote. Glavni junak tokom devedesetih silom prilika mora da menja gradove i adrese stanovanja i da prolazi traumatična iskustva, a njegova devojka živi čitav život u Beogradu, u opštini u kojoj se rodila. Pitanje koje se, nadam se, u romanu postavlja jeste koliko neko može da bude empatičan, ili da sve to razume, ko sve to nije proživeo. Prošlost junaka potkresanih krila može da bude nerešiv problem…

Kakve slike u nama stvara traumatična prošlost?

U romanu sam pokušavao da što preciznije opisujem događaje, moje junake u njima i stvari iz prošlosti, stvarne i izmišljene, ali nasuprot tome, prošlost u mojoj glavi suštinski nije precizno poslagana. U stvarnosti sećanje i ne može da bude precizno: razmišljam kako su moji roditelji u Zadru prošli kroz sve to i kako su sve to doživeli, kako sam ja kroz to prošao i moja mlađa sestra i kako su različite generacije prošle kroz istu traumu i kakav je njihov odnos prema tome. Razmišljam o ljudima koji su početkom 90-ih otišli iz tih svojih prvih života i započeli svoje druge živote, ali i dalje, na primer, pričaju govorom iz tih prvih života. Ljudi koji su iz raznih krajeva otišli pod pritiskom iz svojih domova i došli u Srbiju – oni i nakon 30 godina govore jezikom koji su ostavili u tom svom prvom životu. Duhovi prošlosti i dalje žive, potisnuti ili ne; mi ih čujemo svakodnevno i često nam stvaraju šum u glavi.

Čini se da za vas kao pisca i svjedoka prošlih događaja, devedesete godine – onda kada ste bili još nedozreli dječak – kao da predstavljaju dvorište mračnih igara.

Različiti moji romani i priče jesu smešteni u taj period, ali mislim da je za mene uvek primarna kamerna drama i sudbine, lični problemi i odnosi među ljudima. Ono što je okolo i ispod tih ljudskih odnosa je vremenski i prostorni okvir koji je meni ostao ugraviran u pamćenju: kraj 80-ih, devedesete i dvehiljadite sve do danas. U romanu „Jaz“ ja se u drugom delu bavim jednim vrlo turobnim životom u Šumadiji, u Kragujevcu, koji je nekad bio industrijski gigant, a kojeg su početkom 90-ih zvali „dolinom gladi“. Bavio sam se u tom romanu studentskim životom koji je tada bio i siv i žut, ali to nije bio društveno historijski roman. Meni je bilo primarno da opišem jednu porodičnu dramu koju je najprirodnije bilo smestiti u taj period.

U romanu „Karota“ ta traumatična prošlost nekako viri iza svakog ugla…

Da, „Karota“ je mnogo ličniji roman, jer tu zaista postoji želja da pričam o periodu mog dečaštva koji sam proveo u Zadru. U tom gradu sam doživeo taj prvi i verovatno najveći rascep u kontinuitetu mog života. Tu možemo da kažemo da postoji ravnopravna želja da pričam o jednom posebnom vremenu kao i o junacima i njihovim sudbinama u tom dobu, ali i o životu uopšte. S treće strane, ima dosta mojih priča koje bi mogle da se podvedu pod žanrovsku književnost: fantastiku, horor, socijalno-psihološku dramu, što se onda često udaljava od nekog isključivo bliskog istorijskog okruženja.

U romanu „Karota“ bavite se nasiljem koji se dogodio u Zadru još prije nego što je taj rat počeo, pri čemu se suzdržavate od nacionalnog određenja i žrtava i nasilnika. Zašto?

Svoje junake ne apostrofiram po nacionalnoj osnovi zato što je u sijaset scena u romanu potpuno jasno ko je ko, ko se kako izjašnjava i ko je na kojoj strani. Drugo, o tome šta smo proživeli 90-ih i nakon toga toliko se neprestano govori, da se čini da niko te događaje nije spreman da pusti i da uđe u neki treći život. Verovatno je zbog toga meni spominjanje imenom, Srba i Hrvata, maltene postala profana stvar. Te priče ko je kome šta uradio pre 30 godina, i da su to nužno činili Srbi, Hrvati, Muslimani ili neko treći, već kako se sa koje strane gleda – toliko su se umnožile da je meni kao piscu neprijatno da nekome stavljam uprošćene nacionalne etikete na čelo.

Te priče ko je kome šta uradio pre 30 godina, i da su to nužno činili Srbi, Hrvati, Muslimani ili neko treći, već kako se sa koje strane gleda – toliko su se umnožile da je meni kao piscu neprijatno da nekome stavljam uprošćene nacionalne etikete na čelo

Ali nacionalna mržnja jeste bila okidač nasilja u 90-ima.

Da, ali u književnosti taj opis, „on je bio Hrvat, ona je bila Srpkinja“ jeste jeftino korišćenje prečice i ja to neću da radim. Te reči su se u našim krajevima kroz upotrebu punu mržnje uprljale i ofucale. Prema tome ko i kako u mom romanu nešto govori, kako se ponaša i kako šta radi – za što mi na ovim prostorima imamo silom prilika jako dobro istrenirano i uho i oko – jasno je i ko je ko i ko je šta.

Mržnja u vazduhu

Današnja mlada generacija čini se da ponovo želi postaviti pitanje o tome tko je sve odgovoran za ono što se u prošlosti dogodilo. Što vi mislite o takvoj vrsti kritičkog stava?

Moje mišljenje je verovatno manjinsko, ali ja mislim da ako se neprestano budemo osvrtali na prošlost pitajući se ko je kriv, želeći da isteramo pravdu, nećemo daleko stići, jer su svi ti naši ratovi u 90-ima izgledali različito od sela do sela. Kako konkretno mislimo da sve to raspetljamo? Koliko će još generacija ljudi provoditi svoje živote, baveći se svim tim mestima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Srbiji i gde sve ne, pokušavajući da utvrde činjenice ko je tačno šta uradio? Možemo to zauvek da istražujemo, da sprovodimo projekte koji će isterati sve na čistac i da proglašavamo da će nas to odvesti u budućnost, ali ja mislim da bi u jednom trenutku trebalo završiti tu priču i zaista krenuti dalje. U vremenu kada današnja stvarnost nije sasvim jasna, prošlost to može biti samo još manje.

Kako se može krenuti dalje?

Ja sam svestan da ima na desetine hiljada ubijenih i mnogostruko više unesrećenih nakon post jugoslovenskih ratova i to su jedine činjenice koje se nikada neće promeniti. Sve drugo je stvaranje novih rana, prekopavanjem po starim ožiljcima. Setite se početka ratova u 90-ima: svako je prizivao vlastite jade iz Drugog svetskog rata, iz straha ili iz osvete, ili zbog jednog i drugog zajedno. Danas vi u gradskom prevozu možete čuti klince kako pričaju ostrašćeno, kao nacionalni navijači ili kao mrzitelji drugih nacija, iako su rođeni puno godina nakon završetka ratova iz 90-ih. Ponavljam, mislim da treba polako odustajati od prošlosti, jer je napor njenog dokumentovanja danas – radi interesa generacija koje dolaze – izgubio svaki smisao. Naravno, to se ne odnosi na umetničku istinu. Književnost uzima prošlost i od nje, kao i od svega drugog što uzme, stvara nešto novo. U tom smislu, književnost uvek gleda napred.

Šta bi u ovom vremenu i za današnjeg čoveka moglo da ima neki koliko toliko suvisli smisao?

Mržnje i dalje ima u vazduhu i ružne vesti i lokalno i globalno svako jutro sustižu jedna drugu. Jedino lekovito što bih mogao da predložim jeste da ljudi, umesto što se šopaju negativnim sadržajima i neprestano traže krivca u drugome, počnu da kritički rade na sebi. Zaista mislim da bi ljudi u današnje vreme trebali da naprave dnevni plan: da smanje dozu loših vesti, da dva sata čitaju knjige ili slušaju muziku i da isto toliko vremena šetaju u prirodi. Jedino samousavršavanjem mislim da možemo da naučimo da cenimo drugoga, kao i trenutak u kom živimo.

Mržnje je i dalje u vazduhu. Umesto što se šopamo negativnim sadržajima i neprestano tražimo krivca u drugome, počnimo da kritički radimo na sebi

Kako se u vremenu mržnje može baviti književnošću?

Pisac se ovde može baviti traumama iz 90-ih, ali sebe mora postaviti u takav koordinatni sistem da bude otporan prema društveno patološkoj atmosferi, u kojoj se preklapaju stvaran život i fantazije, činjenice i iskrivljene interpretacije, dobrota i zlonamernost… Danas zaista svako može da izjavi svašta, lažne vesti preplavljuju ono što se stvarno desilo i zaista živimo u vreme post-istine, u kom se i istina i neistina tretiraju kao činjenice. Zato je danas za pisca ključno da pronađe autentični ugao gledanja na stvari. Ako čitaocu uspete da otvoriti prozor kroz koji će moći na svež način da vidi i pokuša da pojmi ovu haotičnu i konfuznu stvarnost – onda ste kao pisac uspeli. Kraće rečeno: da biste se u bolesnom svetu bavili književnošću, morate da budete koliko toliko zdravi.

Kako ćete kao pisac zadržati vaš ugao autentičnosti u godinama koje dolaze i koje najavljuju nove brige i opasnosti?

Tako što kao pisac neću odustati. Poziv pisca je u svakom vremenu na svoj način težak i od njega se uvek mogu dići ruke, ali to je onda kraj. Pisanje je uvek borba, preispitivanje i zapitanost da li sve to ima smisla. To je tako. Književnost je opterećenje, ali jeste i potreba da se nešto kaže, da se ostavi ma kakav trag, kakvo god vreme bilo. Dok god pisanje bude bilo važno meni i nekom drugom ko će pročitati to što ja pišem, ja ću imati zdrav apetit prema papiru i olovci.