U nepreglednom moru TV serija koje u novije vrijeme kruže po medijskom prostoru Srbije, iz kojih u pravilu vrište nasilje i kriminal, TV serija „Tvrđava“, emitirana prošle jeseni i početkom zime, neočekivano je ponudila nešto sasvim drugo. Iz jedne epizode u drugu „Tvrđava“ se polako uvukla gledaocima pod kožu, pričom o običnim ljudima u Kninu, koji su početkom rata 1991. godine, iza leđa burne stvarnosti, jednostavno pokušavali da žive. Njihovi mali životi i velika politička drama bit će smotani u nerazmrsivo klupko, ali serija će na kraju pokupiti sve simpatije gledalaca, jer će njeni glavni junaci, nakon svega i nakon tog strašnog egzodusa u „Oluji“ izaći kao bolji ljudi. O seriji „Tvrđava“ razgovaramo s Mirkom Stojkovićem, koscenaristom i njenim glavnim umjetničkim i tehničkim organizatorom.
Kako se osjećate nakon nesumnjivog uspjeha TV serije „Tvrđava“?
Zadovoljno i zahvalno. Na „Tvrđavi“ sam radio duže od četiri godine, obzirom da sam bio ne samo koscenarista, uz mog studenta Gorana Starčevića, već i šouraner, što podrazumeva razne obaveze u svim fazama produkcije. Svi ti napori su bili završeni u trenutku kada je na televizijama u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj krenula najavna špica prve epizode. Taj momenat je u tom nekom profesionalnom smislu predstavljao olakšanje, a onda je usledila kulminacija na emotivnom planu, naravno zbog reakcija gledalaca. Nakon te tragične epopeje Srba i pre i nakon „Oluje“, o čemu govori serija, sve se završava tako što zajedno zapevaju živi i mrtvi, i što vidimo trudnički stomak Darije, glavne junakinje u seriji. Slavljenje pobede ljubavi i života nad mržnjom i smrću je razlog i smisao zbog koga je nastala „Tvrđava“.
Nakon ove serije čini se da gledaoci imaju potrebu da ponovo razgovaraju, ne samo o tome što se dogodilo u 90-ima, nego i da na puno širi način preispitaju svoje živote uopće?
Divno je što su reakcije takve. Najveći izazov za nas je bio da u seriji progovorimo o svim tim teškim stvarima koje su se u tom ratu događale, a da pri tom ne izazovemo mržnju ni u gledaocima, ni u samima sebi. Kroz ceo život, a onda i snimajući ovu seriju, sreo sam zaista mnogo Srba proteranih iz Hrvatske, koji sada žive u Srbiji i kod njih mržnje nema. Svi ti ljudi su izbačeni iz svojih kuća, sa ognjišta njihovih očeva i dedova, istrgnuti su iz jednog vekovnog načina života i zbog toga osećaju prilično veliku bol, ali ne mrze. Pokušao sam da svemu onome što smo prikazali u seriji priđem na taj isti način, jer smatram ne samo da je to dug prema istini, odnosno prema načinu gledanja tih ljudi koji su postali izbeglice, već i zato što smatram da je ne mrziti zapravo jedini ispravan način da se živi.
Priča o protjeranima
Ova serija nije dokumentarni film, ali djeluje vrlo uvjerljivo. Kako ste to postigli?
Potrudili smo se da u seriji ništa ne bude slučajno i da svaki detalj ima neku svoju malu priču. To je razlika, kako mi to u našem poslu kažemo, između „umetnosti belih slonova“, velikih i teških dokumentarnih slika i „umetnosti termita“, malih važnih trenutaka iz života običnih ljudi. Naravno, iako smo se koncentrisali na činjenice iz stvarnosti i na likove za koje smo želeli da budu što uverljiviji, namera nam nije bila kao što rekoh da se zarobimo dramatičnim dokumentarnim opisima koji bi nas ograničili na umetničkom planu.
Kakav je u seriji odnos između fikcije i stvarnosti?
Mi smo se držali činjenica, ali naši junaci, i pozitivci i negativci, nisu stvarni istorijski likovi. Nisu čak ni bazirani na nekim stvarnim ljudima, kako se špekuliše na internetu. Nama su od istorijskih ličnosti bili važniji naši glavni junaci, Luka i Darija, njihove porodice, njihovi prijatelji. Mi smo se bavili njihovim iskustvom, njihovim životima, njihovim uglom gledanja na bombardovanje, proterivanje, stradanje civila. Takav pristup čini svaki život daleko burnijim nego dokumentarno prikazivanje takozvanih velikih događaja. Da bude jasno, sve što je od istorijskih događanja prikazano u seriji je neporeciva istina. Sa tom istinom mi ne polemišemo, čak je ni ne komentarišemo, nego gradimo kontekst koji gledaocima olakšava da sami donesu svoj lični sud o njoj. U tom smislu, bilo bi izuzetno dobro da ljudi, na primer u Hrvatskoj, jednog dana shvate, sasvim neideološki, šta je to „Oluja“ i, sasvim bez nacionalističkog prizvuka, ko su to bili Srbi koji su tada proterani.
Gledaoci u Srbiji dosta uzbuđeno, ali nenavijački pričaju o seriji „Tvrđava“. Zašto je to tako?
Puno je razloga. Prvi je životnost dijaloga za koje je najzaslužniji sjajni mladi scenarista Goran Starčević. Onda strpljivost, posvećenost i veština jednog od najboljih srpskih režisera Saše Hajdukovića, kao i iskustvo i profesionalnost izvršnih producenata Miloša Avramovića i Tatjane Žeželj Gojković. Gledaocima je već jasno koliko su sjani glumci: Ognjen Mićović, Darija Vučko, Nikolina Friganović, Slađana Zrnić, Jovo Maksić, Nikola Pejaković, Ljuba Bandović, Slaviša Čurović, Marko Mandić i mnogi drugi, čak i u epizodnim ulogama. Mnogi odlični glumci su prihvatali da igraju manje uloge, jer su prepoznali kvalitet scenarija i način na koji se pristupa njegovoj ekranizaciji, recimo Ivan Tomić, Jugoslav Krajnov ili Igor Borojević. Izuzetno veliki doprinos su dali i direktor fotografije Lazar Radić, scenograf Nikola Berček i kostimograf Jelena Stefanović, kao i nebrojeno drugih divnih kolega zbog čijeg sam zalaganja i doprinosa u iskušenju da ovaj intervju pretvorim u odjavnu špicu serije.
Gdje leži katarza serije „Tvrđava“?
Svi ti marljivi, pošteni i mirni ljudi, sa svojom decom i svojim pristupom životu, nemerljivo su više doneli Srbiji koja ih je primila, nego što je njihovo proterivanje donelo Hrvatskoj, koja ih je odbacila. Srbija je sa izbeglicama iz Hrvatske sigurno postala bolja zemlja. Da ne spominjem da je u ovo vreme negativnog priraštaja Hrvatska izgubila pola miliona ljudi, a da ih je Srbija dobila. Pa sama ta činjenica bi bila dovoljna da se shvati na kakav pogrešan put vodi iracionalna mržnja.
Srbija je sa izbeglicama iz Hrvatske sigurno postala bolja zemlja. Svi ti marljivi, pošteni i mirni ljudi nemerljivo su više doneli Srbiji koja ih je primila, nego što je njihovo proterivanje donelo Hrvatskoj, koja ih je odbacila
U seriji postoji dosta važna epizoda razgovora glavnog junaka sa sveštenikom u crkvi Lazarica pored Knina…
Osim priče o tragediji srpskog naroda u Krajini, serija „Tvrđava“ je saga o odrastanju, ne samo biološkom nego i o duhovnom odrastanju. U slučaju srpske istorijske tradicije, sazrevanje nužno znači okretanje ka Bogu. Taj metafizički segment je jako važan, možda i najvažniji, zato što je ta potraga za Bogom neodvojiva od potrage za smislom života uopšte.
Lukina metanoja
Koliko historiografsko iskustvo je bilo potrebno da biste napravili seriju „Tvrđava“?
Goran Starčević je rodom iz Knina i on je mnogo toga već čuo ili znao. Ja sam morao da istražujem. Mi nismo imali dovoljno filmskog vremena da bi mogli spomenuti baš sve istorijske fakte, na primer, sve civile koji su stradali u „Oluji“, a prema podacima ima ih preko hiljadu, ili sve srušene pravoslavne crkve i oskrnavljena srpska groblja, iako smo našli vreme da pomenemo oskrnavljenu rimokatoličku crkvu u Kninu, recimo. Ali, podsetili smo na neki način na sve to tako što smo spomenuli ubistvo staraca koje se tokom Oluje desilo u Gruborima i prikazali spaljivanje crkve Lazarice, koja je zaista stradala u toj operaciji. Možda i najviše vremena sam posvetio prikupljanju podataka o bombardovanju na Petrovačkoj cesti. O nedostatku filmskog vremena i dramaturškoj ekonomičnosti govori i to što nismo ništa rekli o tome da je nakon bombardovanja izbegličke kolone 7. avgusta na Petrovačkoj cesti identičan napad ponovljen dan kasnije, 8. avgusta kraj sela Svodno, kod Bosanskog Novog. U oba napada su stradali civili, među njima više dece. Ali, čak ni to za mene nije bilo najšokantnije. Posle svega što smo prošli u istoriji, pokolj civila od strane vojske na žalost nije iznenađenje. Iznenađenje je bio napad civila na srpske izbeglice u pojedinim selima. Vređanje, pljuvanje, čak i kamenovanje koje je takođe rezultiralo ljudskim žrtvama bilo je toliko užasno da nismo mogli da ga prikažemo u seriji jer je, na neki apsurdan način, stvarnost zbog užasa prešla granicu umetničke uverljivosti. Prema tome, činjenice su daleko strašnije od onoga šta smo mi prikazali.
Koji trenutak, koja scena u seriji je za vas najupečatljivija?
To je scena kada glavni lik Luka na kraju serije sa svojim sinom Gavrilom pali kandilo pred ikonom. To je trenutak kada se ponovo uspostavlja duhovni lanac sa prošlošću, koji je u međuvremenu iz raznih istorijskih razloga prekinut. I, naravno, Lukina iskrena ispovest pred sveštenikom, u trenutku kada se izbeglička kolona kreće prema Banja Luci.
Zašto?
To je trenutak Lukinog pročišćenja, njegova metanoja, bez čega ne bi mogao da krene dalje. To je važna scena, ključna za „Tvrđavu“ u celini. Ja sam neizmerno zahvalan glumcu Ognjenu Mićoviću, koji je veoma mlad čovek, na tome što je tako uverljivo uspeo da iznese krajnje kompleksnu scenu ispovesti. I ne samo nju, cela njegova uloga je bravura koja najavljuje jednu veliku karijeru. Isto mislim i za Dariju Vučko, koja je osvojila publiku tako što je na impresivan način odigrala svoju imenjakinju i na najbolji mogući način stupila na veliku scenu.
Vaša dužnost u ovoj seriji je bila da vodite računa o svemu. Kada vam je u procesu rada bilo teško?
Mojim ugovorom sa Radio televizijom Srbije je definisano da sam odgovoran za umetnički kvalitet serije. Ta odgovornost se u praksi deli na stotine ljudi koji su bili uključeni u snimanje, ali to mi ništa nije olakšalo trenutak u kome sam shvatio da će serija stvarno početi da se snima. Jedna je stvar praviti planove i upisivati u kalendar, ali onda dolazi prvi dan snimanja, kada se u neku letnju zoru, oko pet ujutru, korak po korak prolazi kraj naizgled nepregledne kolone kombija koji su na lokaciju dovezli stotine članova ekipe, desetina kamiona iz kojih se istovara oprema, kada zabruje agregati, popale se reflektori… Onda dolazi suočavanje sa time da je tolika mašinerija pokrenuta na moj nagovor i da ću ja biti odgovoran ako to ne uspe, kao i svest da moja odgovornost nije samo pravna prema producentu, već i moralna prema pola miliona ljudi proteranih iz Hrvatske… To je težina za koju sam se u tom trenutku uplašio da će me smrviti. Bogu hvala, uspelo je.
Serija „Tvrđava“ govori i o atmosferi identitetskog nereda, ne samo nacionalnog, u kojem danas živimo. Kako vi na to gledate?
Mi živimo u kulturi zaborava. Stvaranje prve Jugoslavije je plaćeno krvlju nebrojenih srpskih žrtava, kako vojnika, tako i civila. Druga Jugoslavija je stvorena nakon Jasenovca. Stvarno ne znam da li postoji neka jasnija poruka od stvaranja koncentracionog logora da neko ne želi da sa vama bude u istoj državi. Tu poruku nismo razumeli, pa je 45 godina kasnije bilo potrebno da se protera još pola miliona ljudi kako bi nama kao narodu postalo bar malo jasnije da je Jugoslavija bila greška. Ta nesrećna država je stvarana sa plemenitim namerama, ali jugoslovenstvo je poništilo srpski identitet i pretvorilo se, kao i komunizam, u najveću srpsku zabludu, o čemu je govorio i naš pokojni premijer Zoran Đinđić.
Verujem da je poboljšavanje odnosa prema bližnjima put ka poboljšavanju celog sveta. Srećom, uopšte nisam usamljen u tom uverenju, što pokazuje i uspeh „Tvrđave“
Što je alternativa?
Kao alternativa toj pogrešnoj veri u Jugoslaviju i komunizam – takvi junaci postoje u seriji „Tvrđava“ – stoji monolog sveštenika Gavrila u kome se vera u Boga stavlja iznad svakog oblika nacionalizma. Hrišćanstvo je iznad nacije i, samim tim, jedini način da se dođe do mira je da se priđe Hristu tako što će se u sopstvenoj duši izgraditi tvrđava vere. Mislim da se pojedinci suviše troše na neke udaljene, opšte ciljeve, umesto da gledaju kako oni sami da postanu bolji hrišćani, bolji ljudi, da pomognu svojim bližnjima. Verujem da je poboljšavanje odnosa prema bližnjima put ka poboljšavanju celog sveta. Srećom, uopšte nisam usamljen u tom uverenju, što pokazuje i uspeh „Tvrđave“.
