Pravoslavni vjernici ove godine Vaskrs slave 12. aprila, ali za sve kršćane vrijeme tog najvećeg vjerskog praznika traje još ukupno 50 dana. Kako se obilježavaju ti dani, kako se oni provode u kršćanskim kućama a kako u pravoslavnim manastirima, razgovaramo s pravoslavnim teologom Draganom Radojčinom, autorom vrlo cijenjene knjige „Čudesni manastiri Srpske pravoslavne crkve“ (izd. Mladinska knjiga, Beograd, 2025.)

O koliko manastira je riječ u vašoj knjizi „Čudesni manastiri Srpske pravoslavne crkve“?

U mojoj knjizi se govori o preko 150 manastira iz 23 eparhije Srpske pravoslavne crkve: u Republici Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Federaciji Bosne i Hercegovine i Hrvatskoj. Srpska pravoslavna crkva ima jako puno manastira, pa je tu onda još oko tri stotine manastira koje nismo obradili. Tako i manastiri u Hrvatskoj izvan dalmatinske eparhije čekaju da uđu u novu knjigu koju upravo pišem. Ona će se zvati „Čudesne svetinje Srpske pravoslavne crkve“, takođe u izdanju Mladinske knjige i baviće se moštima svetaca, ikonama i svetim mestima, izvorima i svetim predmetima. U Severnoj Makedoniji, takođe, ima manastira Srpske pravoslavne crkve, ali s obzirom na to da je Makedonska pravoslavna crkva dobila autokefalnost i o tim manastirima ona jurisdikcijski brine, iz razloga političke korektnosti tih manastira u ovoj knjizi nema. Knjiga je opširna, pregledna i pisana je razumljivim jezikom za svakog čitaoca i za stare i mlade generacije, ali treba još puno da se radi na manastirima Srpske pravoslavne crkve. Mislim da uvek ima smisla baviti se duhovnim dobrom svoga naroda, jer to nije samo kulturna činjenica ili neki tek muzejski relikt nego je to živo blago, koje predstavlja suštinsku os života našeg naroda kroz istoriju.

Tri vrste monaštva

U vremenu smo Vaskrsa. Što monasima Srpske pravoslavne crkve znači ovaj veliki sveti praznik?

Vaskrs je temelj naše vere i on monasima kao i svim hrišćanima znači sve. „Ako Hristos nije vaskrsao uzalud je vera vaša“, kaže apostol Pavle i zato je Vaskrsenje Hristovo osnovna konstanta u temeljima ispovedanja naše vere. Suština je u tome da naš zemaljski život jeste ogrehovljen i zato prolazan, ali sa Hristom čovek može da nadiđe smrt i ode u večnost. Vera monaha i čitav njihov život sastoji se u molitvama za zadobivanje tog večnog života i u razapinjanju sebe i svojih ovozemaljskih strasti i grehova. Manastiri i njihovi monasi odigrali su i veliku nacionalnu ulogu, naročito u stolećima progona, stradanja i umiranja: Srbi su vaskrsavali sa svojim manastirima. Manastiri su mesta koja su obeležila trajanje našeg naroda, jer u svim turbulencijama koja smo prolazili, i kao narod i kao društvo, manastiri su ostajali kao svetionici te vekovne istrajnosti. Nemojte zaboraviti da su manastiri bili prva učilišta i prve bolnice, prvi univerziteti i saborna mesta narodnih odluka. Usuđujem se da kažem da su Srbi jedan manastirski narod.

Monahe možemo čuti kako o najdramatičnijim stvarima, pogibijama i razaranjima, govore tiho, s mirom i bez mržnje. Kako to?

To monasima upravo daje vera u vaskrsenje, nada da vaskrsenju prethodi raspeće i trpljenje, ugledajući se na to kakvo je trpljenje prošao vaskrsli Isus Hrist, koji je na krstu pretrpeo najstrašnije muke. U praksi monasi se strogo drže manastirskog tipika koji uključuje, kao što rekoh, neprestane molitve i bogosluženja, i pred Vaskrs četrdesetodnevni post. To uključuje i uzdržanje od bilo kakvih kontakata i posvećivanje sebi i svom odnosu sa Bogom, kako svaki monah ponaosob, tako i čitava monaška zajednica.

Monaška pravila su za sve monahe Srpske pravoslavne crkve jednaka?

Ima više vrsta monaštva, a u Srpskoj pravoslavnoj crkvi preovladava opštežiteljni tip manastira, gde u zajednici živi više monaha, a postoji i adriotski tip manastira u kome žive monasi, ali se oni između sebe ne viđaju, nego prebivaju u odvojenim kelijama, razgovaraju vrlo retko i sakupljaju se samo na bogosluženju, što je slično sa kartuzijanskim redom u katoličanstvu. Treći tip manastira je remitski ili isposnički, gde monasi isposnici žive po pećinama, pešterima ili isposnicama (što može da bude i običan stan ili kuća), na mestima predviđenim za kontemplaciju i molitvu. Ono što je važno jeste da monasi, ne sa tugom, nego sa radošću dočekuju Vaskrsenje. Stradavanje sa Hristom je put koji mora proći svaki hrišćanin, a Vaskrs je radost puta prema večnom životu.

Rekli ste da Vaskrsenju prethodi 40 dana posta. U crkvi to još zovu „oštrih pet nedjelja“. Zašto je post tako stroga stvar?

Post nije robija. Svako posti prema svojim mogućnostima, okolnostima (težine) života, godinama i zdravstvenom stanju. Kod nas se uvrežilo da o postu gledamo samo sa te telesne strane uzdržanja od hrane. Post je prevashodno duhovno uzdržanje od zlih misli i zlih dela i svih naših strasti. U postu bi trebalo više da se molimo, da više čitamo duhovnih knjiga i da odlazimo češće na bogosluženje. Recimo post je prelep, kada prve nedelje čitamo delove pokajnog kanona Sv. Andreja Kritskog, a zadnje nedelje ga pročitamo celog i to je izvanredno štivo za Veliki post i on se čita samo jednom godišnje. Taj kanon se čita ne samo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nego ga imaju i Rusi, Grci, pravoslavni Albanci, Gruzini i Jermeni. Taj kanon se čita u crkvi u okviru službe povečerja, a mogu ga čitati i hrišćani kod kuće.

Pravoslavni hrišćani nisu slepi sledbenici nekog pravila ili regule. Nas ne spašava pravilo nego ljubav

Pravoslavni hrišćani običavaju da kažu „slatka je crkva, sladak je Bog“. U čemu je toplina pravoslavnog Vaskrsa koji se, na primjer, slavi u nekom od manastira?

Ljudi koji se okupe na Vaskrs tim prisustvom u manastirskoj crkvi postaju jedna zajednica. I monasi i vernici zajedno. Posle službe svi se okupe na zajedničkoj trpezi i to je taj agape ili trpeza ljubavi. To je hrišćanska ljubav koja isijava i to pravoslavnim hrišćanima predstavlja aksiom ponašanja i čitavog života. Pravoslavni hrišćani nisu slepi sledbenici nekog pravila ili regule. Nas ne spašava pravilo nego ljubav. A slavljenje vaskršnje nedelje je smisao i centar i tog okupljanja i te ljubavi i takvog života. U ruskom jeziku se i reč „nedjelja“ prevodi kao „voskresenie“, jer generalno u životu pravoslavne crkve, svaka nedelja je mali vaskrs. To je i razlog zašto u pravoslavnoj crkvi sveta liturgija (uglavnom) nije svaki dan nego nedeljom: svaka nedelja je dan kada je vaskrsao Hristos.

Imitiranje Hristosa

Ove godine katolički Uskrs se slavio 5. aprila, a pravoslavni Vaskrs 12. aprila. U jednom razgovoru ste rekli da je taj raskol 1054. godine na katolike i pravoslavne zapravo tragična podjela. Kakve su konzekvence te podjele do danas?   

Od tog raskola se nismo nikada oporavili. Ako me pitate kako je do tog raskola i te velike mržnje uopšte moglo da dođe, ako je centralna tačka hrišćanstva ljubav, onda bih rekao da su mnogi ljudi u istoriji veru gledali kroz zemaljske naočare: kroz politiku, interese, kroz svoju ogrehovljenu prirodu. Podela na katolike i pravoslavne nastala je kao posledica gordosti; ko će da ima prevlast, Grci ili Latini, a stradali smo svi mi ostali. Pogledajte samo Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju. Da li je sve to tako između nas moralo da bude? U mojoj knjizi spominjem manastir Petropavlov u Hercegovini, koji se našao u rascepu između zapadne i istočne crkve, koji je pripadao čas jednima, čas drugima, oko kojeg je bilo jada i pokolja, ali sve to je došlo na naplatu od trenutka tog velikog raskola. Sve te najrazličitije podele koje po svetu postoje i na kojima mnogi ljudi tako tvrdoglavo insistiraju – velika su čovekova iskušenja kroz čitavu istoriju. Uzmite ovaj strašni rat na Bliskom istoku u kojem stradaju hiljade nevinih. On se događa na mestu gde se vera doživljava različito, na tri zemaljska načina i u kojima je ubijanje radi vere postalo moguće. Tu nema ni ljubavi, ni ničeg duhovnog. I nemojte zaboraviti: satanske sile su u pitanju.

U ovom strašnom ratu na Bliskom istoku strada na hiljade nevinih. On se događa na mestu gde se vera doživljava različito, na tri zemaljska načina i u kojima je ubijanje radi vere postalo moguće. Tu nema ni ljubavi, ni ničeg duhovnog

Postoji i vrijeme posle Vaskrsa. U čemu je njegova važnost?

Važnost vremena nakon Vaskrsa je u slavljeničkom podsećanju da je smrt pobeđena. Ta radost koja se vidi na licima monaha, na primer, u mnogim manastirima je radost takve pobede. To je slavljenje Hrista koji je i dalje živ među nama i to je slavljenje lepote tog prisustva. To slavljenje traje do pedesetnice, do silaska Duha Svetog kada slavimo rođenje crkve, što jeste početak širenja i propovedanja te Radosne vesti: Hristos nije umro. Ta vest i ta propoved je zapalila ceo svet. Ljudi su u ta davna vremena postajali hrišćani ne samo zato što je Hristos činio čuda, jer čuda su činili i drugi, nego zato jer su poverovali u vaskrslog, živog Boga. Konačno ona čuda koja je on činio kada je vaskrsavao određene ljude koji su umrli, Lazara i druge, on je time ukazivao na to kako će i sam vaskrsnuti kada ga budu razapeli, ali kako će i svako drugi nakon njega vaskrsnuti. Tajna je u tome da će vaskrsnuti i oni koji ne veruju. Šta će dalje biti sa njima u večnosti drugo je pitanje, ali Hristov temeljni smisao dolaska na zemlju je da ljudima objavi da se ograničena, pala i ogrehovljena ljudska priroda, koju vidimo svuda oko sebe i koja završava smrću – može pobediti. Zato je prvim hrišćanskim mučenicima koje su bacali lavovima bilo lako da umru, zato što su oni verovali da je smrt samo jedan momenat, između ovozemaljskog života i večnosti. Ti mučenici su imitirali, ugledali su se na Hrista, de imitatione Christi, kako kaže holandski katolički teolog Toma Kempenac, kojeg je preporučivao i naš vladika Nikolaj. Radi se o tome da bi Hristov zemaljski život tako trebao da „imitira“ i svaki čovek.

Zašto je „imitiranje“ Hrista bolje nego samo zemaljski život kojim živi većina ljudi na zemlji?

Taj hod za Hristom je bolji nego hod bez Hrista zato što takav hod daje nadu. Mi vidimo i danas, možda bolje nego ikad, da „svet u zlu leži“ i da je sav taj sjaj kojim ljudi teže i taj trulež u kojem ljudi žive – da je sve to nastalo zbog greha i da je sve to prolazno.

Francuski filozof Emil Sioran je rekao da „sve nakon Adama je greška“. Zašto je on to rekao?

Ulaskom greha u ljudski život poremetili su se ljudski odnosi i nastala je ta tragična greška koja traje do danas. Da bi shvatili koliko je greh zastrašujuća kategorija, moramo shvatiti da osim materijalnog postoji jednako tako aktivan i duhovni život, i na zemlji i u svemiru, u kome postoji aktivno Zlo, princ tame – Satana, koji je od iskona čovekoubica. Ta dimenzija ljudima nije lako shvatljiva, ali ipak je tako da je čitava istorija ispunjena dolinom suza, kroz koju prolazi čovek mučen strašnim gresima. Ali Bog ipak nije zatvorio vrata. Sa Hristom se dogodio preokret: čitav Hristov život je podsećanje čoveka na onaj njegov život pre nego što je pao u greh, u koji bi „imitirajući Hrista“ čovek trebao da se vrati. Hrist je, kao Bog, mogao da pomogne čoveku i bez rapeća i bez te muke, ali njegovo raspeće je ljudima pokazalo Hristovu ljubav i prema Bogu i prema čoveku. Samo ljubavlju je Hristos mogao da istrpi neviđenu patnju na krstu i samo sa patnjom je mogao da iskupi čovekove grehe, koje očito mi sami kroz vekove nismo bili u stanju da platimo. Hristos je umro da bi mi živeli i Hristos je vaskrsao da bi mi ugledali put u večnost.