Na Balkanu je oduvijek „historije bilo previše“, dok je u Evropi, nasuprot historiji, svakodnevne stvarnosti bilo premalo. U očima Balkanaca Evropa je godinama bila dosadno savršena, a u očima Evrope Balkan je bio šarmantan, ali nikad nisi znao što te tamo točno može snaći. Danas je obrnuto: historija na Balkanu se već toliko ofucala da je postala više nego dosadna tema, ali je zato u Evropi stvarnosti, uz dodatno djelovanje novih tehnologija, puno i previše. Kako se običan čovjek u svemu tome može snaći, što misle mladi i što kaže nauka, razgovaramo s povjesničarom s beogradskog Instituta za savremenu istoriju, Bojanom Dimitrijevićem.

Da li u napetim diskusijama lijevih i desnih u južnoslavenskim krajevima, od Drugog svjetskog rata do danas, ima ikakvih pomaka i dobrih rezultata?

Mislim da smo u naučnim istraživanjima oko žrtava u Drugom svetskom ratu, naročito na području Hrvatske i Slovenije, otišli nekoliko koraka dalje i da smo na taj način proširili sliku sa novim akterima i sada je ta slika kompleksna i izbalansirana. Sa druge strane, svakodnevni ljudi danas i dalje žive u tim okvirima 1941. godine, u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji i drugde, s tim da je u međuvremenu bio još jedan rat, onaj u 90-ima, ali mi još uvek nismo preskočili ni 1945. godinu. Toj situaciji pogoduje činjenica da se danas sve manje čita i da nove generacije ne zanima kontekst i kompleksnost događaja i ratno sivilo, nego traže sve kraće odgovore.

Mladi i fašizam

Što sve podrazumijeva taj današnji fenomen kratkih odgovora?

U 80-im godinama su se čitale istorijske knjige i postojale su velike promocije čak i zabranjenih knjiga, a danas možete da pročitate šta god hoćete, ali vlada neka atmosfera „ne talasaj“, nezainteresovanosti. Stereotipi koji se sada javljaju deluju kruće upravo radi tih brzih odgovora, a i zato što se radi o vremenu koje je davno prošlo. Posledica te površnosti je radikalizam kao jeftini performans, kao poigravanje mladih fašizmom, bez ulaska u srž problema. Za mlade taj fašizam je „fora“, a da pri tom ti mladi uopšte nisu svesni šta zaista znači ta fora na koju se oni pale. Mladi se danas ne informišu preko knjiga nego preko telefona. Njihov kapacitet čitanja i interesovanja ne može se meriti intenzitetom interesa ranijih generacija, a onda ti današnji mladi preko žutih medija i sa fudbalskih utakmica dobijaju dodatno gorivo za svoja stereotipna uverenja. Treće, ta slika rata iz 1945. godine sada je pomerena na ratove iz 90-ih godina, pa se četnici i ustaše identifikuju sa borcima iz tih najnovijih sukoba. Dogodila se čudna inverzija i prespajanje istorijskih termina i pojava na novo vreme.

Kako fenomen identifikacije mladih izgleda danas?

Odrastanje u 80-ima događalo se u identifikacijskim kodovima preko muzike: bio si panker, roker, hevi metalac, šminker i slično, a danas u muzici ne postoji generacijska zainteresovanost i podeljenost nego postoji neka neodređena muzika, narodna ili neka druga, a nadgradnja dolazi od kuće, sa stadiona, sa ulice ili sa interneta. Dodatna frustracija, bar u Srbiji, dolazi otuda što je ovaj poslednji rat jako izmešao stanovništvo, koje sada dolazi iz Hrvatske, Republike Srpske i Kosova, dok u Hrvatskoj, takođe, ima stanovništva pridošlog iz recimo Hercegovine ili od drugde. Tada se u kućama, iz priča starijih o progonima i smrtima u ratu 90-ih, stvaraju kod mladih neki novi narativi, ali sa imenima iz 40-ih: sa ustašama, četnicima, „šiptarima“ i partizanima. Ali te istorijske slike su površne. Mladi možda spominju Dražu, Pavelića ili Tita, ali oni zapravo ne mogu da objasne stvarni istorijski kontekst, ni tih ličnosti, ni događaja koji iza njih stoje. Tu verovatno postoji i neka vrsta protesta mladih protiv svakodnevnice, autoriteta, roditelja, kao što je nekada bio pank…

Ali desni pokreti u Evropi danas ne djeluju baš samo kao inat tinejdžera?

U Poljskoj i u baltičkim zemljama ta današnja simpatija prema onom fašizmu iz 40-ih je jako živa. U taj desni radikalizam umešani su istorijski animozitet Poljaka prema Rusima zbog masakra Poljaka u Katinskoj šumi, koji su napravili Sovjeti u Drugom svetskom ratu, tu su zatim izmešani odnosi katolika i protestanata, Ukrajinaca i Poljaka, levih i desnih. Šarolikost je u tim zemljama veća, ali nijanse su manje. Na državnom nivou Poljaci se, iz njihove perspektive, jako bave Drugim svetskim ratom, severni narodi isto, a kod nas je to uglavnom prepušteno stihiji.

Da li je moguća koliko toliko objektivna istina o prošlosti, na primjer, u udžbenicima historije?

Iskustva drugih naroda govore da je pisanje „zajedničkog“ udžbenika, gde bi bili podjednako i ravnopravno zastupljeni i pobednici i poraženi, ko god to bio – iluzija. Nakon socijalističkih udžbenika iz vremena Jugoslavije u 90-ima, društveno i političko klatno je otišlo na drugu stranu, pa su onda takvi bili i udžbenici iz istorije. Ali, postoji već duže vreme nekoliko izdavača udžbenika kojima je važno da prodaju svoj udžbenik iz istorije, ne radi istine nego iz komercijalnih razloga. Zato u jurnjavi za profitom istorijske udžbenike pišu autori sumnjivog znanja i istorijska istina postaje ono što se najbolje prodaje. E, onda se tu opet javlja država koja hoće da kontroliše šta ko piše u udžbenicima, ali se onda vraćamo na opasnost iz doba socijalizma kada je država određivala šta je istorijska istina, a šta nije. I onda je to na kraju mrtva trka između profita i težnje da se neke stvari stalno drže u fioci.

Kontaminirani Balkan

Zašto je na Balkanu političko polje toliko kontaminirano i odakle baš tolika strast ljudi da se međusobno hvataju za vratove oko politike?

Ja izbegavam razgovore o istoriji i politici. Ako sam u većem društvu, ne želim ni sa kim da se konfrontiram, da ne bih pokvario raspoloženje ni sebi ni drugima, premda se može raditi o lako razumljivim istorijskim pitanjima. Uzrok takvoj atmosferi je što se o tragediji ovih prostora nije govorilo 40–50 godina, u kojima su mnogi ljudi izgubili svoje najbliže ili su ostali bez imovine, karijere, posla, egzistencije, sa ove ili sa one strane. Ti ljudi su tu patnju generisali i na svoje potomke. Kada je došlo do kakve takve mogućnosti da se te priče otvore, došli su novi ratovi i nove frustracije. I sada se u zadnjih 25 godina ta pitanja u javnom prostoru i dalje njišu na različite načine. Ono što ljudi ne mogu da razumeju jeste kontekst određenog vremena, koje se može razumeti jedino iz prilika toga vremena, a ne na način da se to vreme raspetljava tako što se u njega učitavaju kategorije današnjeg vremena. I zato svaka generacija čita istoriju na svoj način.

O tragediji ovih prostora nije se govorilo 40–50 godina, u kojima su mnogi ljudi izgubili svoje najbliže ili su ostali bez imovine, karijere, posla, egzistencije, sa ove ili sa one strane. Ti ljudi su tu patnju generisali i na svoje potomke

Na primjer?

Pa recimo generacija iz 80-ih nije htela da čuje za Rusiju zato što je to bilo ideološko pitanje još od sukoba sa Staljinom, a danas su mnogi ljudi oduševljeni Rusijom, iako o njoj ništa, u stvari, ne znaju. U provinciji južno od Beograda i dalje pak vladaju ideološke podele iz Drugog svetskog rata, dok recimo u Republici Srpskoj se neprestano ljudi vraćaju na priču o ratovima iz 90-ih. U Sloveniji, na primer, i dalje je živa „jugoslovenska“ priča, u kojoj će čistokrvni Slovenci čak imati razumevanje i za kralja Petra, dok ako u Srbiji spomenete Karađorđeviće, ljudi će se odmah podeliti na monarhiste i republikance. Tu istoriografija definitivno gubi korak, jer je ona po definiciji nauka, ne predstavlja ono „što mi je pričao deda“, a nije ni politika. Ili, recimo komunistička partija u Beogradu 80-ih godina je crni talas i pank proglasila kontrarevolucionarnom delatnošću, učitavajući u te fenomene obrasce klasne borbe iz 30 godina, bez razumevanja onog šta se zaista događa 50 godina kasnije.

Danas ta ideološka borba postaje svjetski fenomen?

Ono što mene najviše iznenađuje jeste da se ta borba događa u demokratijama, u kojima smo mi, bar iz ovog našeg napaćenog, siromašnog i autoritarnog dela Evrope, uvek mislili da se tu radi o slobodi govora, o civilizovanoj diskusiji i da su stare ideološke podele, levi i desni, kod njih prevaziđene. Sada vidimo da se radi o stvarima sa kojima oni ne mogu da izađu na kraj: odnos prema migrantima, sukob liberala i suverenista, pa se čini da su ta razvijena društva Zapada u koja smo mi gledali sa divljenjem ušla u fazu depresije i dekadencije. Više ne možemo govoriti o levici koja se bori za radnička prava, niti o desnici koju štiti globalni kapital, a ni o državi koja štiti sve nas. Jedno vreme sam proveo na studijskom putovanju u Engleskoj i video sam demokratsko društvo koje se pretvorilo u totalitarnu državu prepunu propisa, ograničenja i sigurnosnih kamera, uz rast sloboda kojih do sada nije bilo i tenzija između domorodaca i imigranata. Evropske vrednosti od nekada, sada su se preokrenule u neke druge postulate. Ja sam bio veliki proevropski zagovornik, ali danas postavljam gotovo tehničko pitanje: prema kuda svi mi zajedno idemo?

Jedno vreme sam proveo na studijskom putovanju u Engleskoj i video sam demokratsko društvo koje se pretvorilo u totalitarnu državu prepunu propisa, ograničenja i sigurnosnih kamera, uz rast sloboda kojih do sada nije bilo i tenzija između domorodaca i imigranata

Kako dekadencija izgleda na balkanskom tlu?

Pa uzmite iseljavanje koje govori o tome da ljudi tamo gde su rođeni više ne vide smisao postojanja nego idu za dobrom platom gde god ona bila na kugli zemaljskoj. Ili, i ako ostanu ovde, cilj je otići u supermarket i preživeti do prvog. Drugo, naši narodi su imali neki cilj pred sobom. Danas tako nešto ne vidimo. Negativni prirodni prirast je jedan od pokazatelja takvog trenda. Naši narodi umiru, a mi to nekako sa tupom indiferentnošću gledamo. Ne mora ova generacija biti nešto naročito nadahnuta, ali činjenice pokazuju da svi zajedno klizimo u nekoj silaznoj putanji.

Živimo u turbulentno doba. Danas je tehnologija i umjetna inteligencija preuzela primat u odgovoru na sva pitanja…

Pa da, ali sada će ti odgovori uz pomoć veštačke inteligencije i algoritama o identitetu i o tome ko smo mi i šta smo, biti još lakši, još brži i još površniji. Henri Kisindžer, koji je bio političar, ali i istoričar i mislilac, pred kraj života je pisao o toj novoj tehnologiji i o tome kuda sve to ide. Naravno, veštačka inteligencija može da postane opasna ako se nađe u rukama nekoga ko može da upravlja resursima kao što su struja, energija i naša bezbednost, ali u svakodnevnom životu ona po definiciji može da zaustavi ljudsku kreativnost, jer veštačka inteligencija doslovno misli umesto tebe.

U čemu je opasnost umjetne inteligencije?

Opasnost delovanja veštačke inteligencije je da postanemo ili nezanimljivi pojedinci ili ovisni o globalnim manipulacijama ili robovi velikog kapitala, svejedno. Ti ukucaš pitanje, u tri sekunde dobiješ odgovor na najkomplikovaniju dilemu i ti nemaš šta da misliš. Verujem da postoji velika opasnost da će knjiga početi da iščezava, jer već sada ljudi malo čitaju „na papiru“, nego su masovno na portalima. Ljudi će prestati da koriste mozak u onoj meri u kojoj su ga koristili pre i narodski rečeno postoji opasnost da – zaglupe. Što se tiče turbulencije, znamo da Balkan leži na nezgodnom mestu između Istoka i Zapada i kakve sve to posledice ima, kao i to da trvenja u srpskom društvu nikada nije nedostajalo, i zato bih samo želeo da nas neki sledeći rat, ako je ikako moguće, zaobiđe.