Književna teoretičarka, novinarka na Radio Beogradu 2 i voditeljica u vrlo gledanoj TV emisiji „Oko“, Jovana Milovančević, doživljava umjetnost kao nešto živo, kao igru umova, identiteta, artefakata, zaostavštine, predmeta i ljudi koji su možda i zaboravljeni, ali su ponovo pronađeni. Zato ona u svojim emisijama pokušava da o ljudima i događajima otkrije nešto što je manje poznato, nešto što je možda neočekivano, te da pronađe onaj skriveni ugao iz kojeg se najpotpunije oslikava srpska kultura.

Što je vama vrijedno u srpskoj kulturi, u mjeri da o tome u svojim radio i TV emisijama želite da govorite?

Setila sam se one čuvene Eliotove misli koji kaže da tradicija u jednoj zemlji, kultura, umetnost ili recimo književnost kojom se najviše bavim – mora da bude zaslužena. Kultura je ono što mi u njoj odabiramo, ono što verujemo da je u njoj vredno i o čemu želimo da pričamo. Ono što u umetnosti zaista cenim je kada prepoznam da iz nekog dela izbija autentičnost stvaraoca bilo koje vrste i iskrenost autorove ličnosti. U tom smislu me u proceni vrednosti nekog dela, ako tako mogu da kažem, neće interesovati nešto što je pomodno, danas važeće ili „moderno“ u kulturi ili umetnosti nego nešto što u sebi nosi pečat iskrenog iskaza. Volim da vidim kada neki stvaralac progovara sobom samim o temama o kojima želi da piše, izvodi na sceni ili da na drugi način stvara.

U jednom razgovoru napravili ste kategorizaciju srpskih pisaca i na prvo mjesto stavili ste  narodnog pjesnika Filipa Višnjića, pa nakon njega Njegoša i potom Andrića. Zašto?

Nisam taj redosled napravila po vrednosti nego sam želela, spominjući dvojicu velikih pisaca i jednog narodnog pevača u različitim vremenima, da ukažem na kontinuitet srpske književnosti u kojoj se epohe, stilovi i uticaji, prelivaju jedni u druge, što je od značaja kada se književnost pogleda u jednom dužem periodu. Sa druge strane, sva trojica velikih autora, svako na svoj način svedoče o onome što sam spomenula i što je važno – o autentičnosti. Slepi narodni pevač Filip Višnjić je metafora kolektivnog stvaraoca, kroz kojeg je progovarao svaki autentičan čovek njegovog vremena, dok je Njegoš u svom delu saobražavao ono što je epsko i ono što je lirsko, čak i ono što je ironično, ako se, na primer, setimo njegovog „Lažnog cara Šćepana Malog“. A onda imamo Andrića, modernog stvaraoca koji govori o svom vremenu, pričajući u stvari priču i o Filipu Višnjiću i o Njegošu. Sva trojica predstavljaju simboličke stubove na kojima stoji naša kultura.

Fikcija i stvarnost

Čini se, ako se površno gleda, da je Njegoš smrtno ozbiljan, strog i dostojanstven, a onda opet izgleda da je on u stvari duhovitiji nego Andrić?

Obično kada se pomisli na Njegoša, pomisli se na „Gorski vijenac“, ali ako pogledamo kakve sve zavrzlame na burleskan način on opisuje u „Šćepanu Malom“, to je ono što se manje-više dešava u svakom vremenu, u svakom društvenom uređenju i u svakoj zemlji, a to je da su na vlasti u jednom trenutku bili samozvanci. To moženo da kažemo za Antiku, za 13. vek ili za svet danas. Meni lično je važan Njegoš kao pisac jer on u svom stvaralaštvu uspeva da sabere i ono što je naša zajednička priča i ono što je kritički angažovano i ono što je intimna metafizička tema.

Bavili ste se odnosom stvarnosti i fantazije u djelima Rastka Petrovića. Ako tu dodamo i djela drugih pisaca, na primjer, Borislava Pekića i njegovu sagu od sedam tomova „Zlatno runo“, onda se čini da je kultura i osjećaj života na Balkanu prožet fantazijom i iracionalnim, kao sastavnim dijelom stvarnosti? Zašto je to tako?

Meni je pao na pamet jedan drugi Petrović, pisac Goran Petrović koji dobro odgovara na to pitanje. On na jednom mestu kaže kako je stvarnost „previše uredno očešljana fantazija“. Prema ovom kazivanju, fantazija je sastavni deo stvarnosti, tek posredstvom nje mi stvarnost uopšte možemo da preživimo. Sa druge strane, ako u našem svakodnevnom životu te fantazije uopšte ne bi bilo, onda takva stvarnost, lišena svake imaginacije, ne bi imala nikakvu ontološku vrednost. Takva stvarnost bi svakako imala egzistencijalnu težinu, ali ne bi mogla da bude presudna za razvoj čovekovog duha u najširem smislu.

Fantazija je sastavni deo stvarnosti, tek posredstvom nje mi stvarnost možemo da preživimo. Stvarnost, lišena svake imaginacije, ne bi imala nikakvu ontološku vrednost

Šta je na tom planu u svom književnom djelu uspio u srpskoj kulturi da doprinese ovaj prvi Petrović, Rastko Petrović?

Na primer, kada u romanu „Dan šesti“ Rastko Petrović želi da opiše jednu od najvećih pogibija našeg naroda, prelazak preko Albanije u Prvom svetskom ratu, on to opisuje tako što nam slika ženinu utrobu u kojoj se nalazi čitav istorijski svet. U ženi je, dakle, potencijal rađanja čak i posle velikih pogibija. Na taj način želi da nam kaže i to kako je mit jednako delatan u istoriji i u svakom vremenu. U tom smislu su fantazija i stvarnost najbliži na onim mestima koji se tiču čovekove najdublje duhovne osnove. Mi naprosto ne možemo da živimo u stvarnosti tek tako.

Što bi to značilo?

Stvarnost nije samo gola realnost nego je stvarnost i naša percepcija onoga što se desilo. I možda je istorija našeg doživljaja stvarnosti istinitija od one istorije za koju mi podrazumevamo da o njoj sve znamo. Kada pogledamo istoriju, možda su nam događaje iz te istorije mnogo tačnije opisali najbolji pesnici nego najcenjeniji istoričari. Jer istoričari „pregovaraju“ oko istorijskih dokumenata i, da ponovo prizovemo i Rastka, i Gorana Petrovića, i Borislava Pekića, ti istorijski dokumenti su neke fikcijske stvari, jer otkud mi znamo da je onaj ili ovaj ministar u istoriji baš to i to zapisao, ili je to neko drugi prepisao i dopisao. Da li zaista znamo šta je fikcija, a šta je stvarnost?

Možda je istorija našeg doživljaja stvarnosti istinitija od one istorije za koju podrazumevamo da o njoj sve znamo. Možda su nam događaje iz te istorije mnogo tačnije opisali najbolji pesnici. Jer istoričari „pregovaraju“ oko istorijskih dokumenata

Kada je riječ o srpskoj književnosti u raznim periodima, onda je osim fantazije u njoj takođe dosta prisutan i upliv društvenih turbulencija i političkih neprilika, zar ne?

Sve te istorijske bure, zamašne fantazije i krupni doživljaji su odredili našu kulturu u celini i književnost posebno, ali te velike priče – to je važno – govorile su o malom čoveku koji je pokušavao da se kroz tu istoriju ili nekako provuče ili da je osmisli svojim individualnim herojskim delima, a ta herojstva su mnogostruka. Jedna od najvećih heroina naše književnosti i kulture je Petrija, lik iz romana „Petrijin venac“ Dragoslava Mihajlovića, koja je sticajem različitih društvenih, patrijarhalnih i istorijskih okolnosti stradala, ali je ona svojom ličnom unutrašnjom snagom uspevala da nam pokaže kako mali čovek u kolopletu te velike istorije može mnogo šta da nam kaže. Ili po mnogo čemu prokazana „Knjiga o Milutinu“ koja govori takođe o malom čoveku u Velikom ratu, koji u tom užasu i bez obzira na neke političke principe ili vojne razloge pokušava da zadrži ono što je ljudsko i etično i što vredi za svakog čoveka. Srpska književnost jeste istorijski orijentisana, ali je posvećena upravo sudbini malog čoveka.

Ljudi s granica

Što čini velikog pisca kada se o srpskoj književnosti radi?

Pa uzmimo, na primer, „Hodočašće Arsenija Njegovana“ Borislava Pekića i „Prijatelje“ Slobodana Selenića, u kojima junaci tih romana pokušavaju da očuvaju jedan stari svet pred naletom jednog drugog sveta koji kod nas nakon Drugog svetskog rata želi da uspostavi jedan potpuno novi koncept života. Ali, i Selenić i Pekić se ne zaustavljaju samo na opisu trauma konkretnih ljudi ili određenog vremena nego žele da nam kažu da je istorija, hteli mi to ili ne, jedan žestok društveni proces koji je u stanju da samelje i uništi čoveka. Bez obzira na to da li su te ideologije dobre ili loše, koje se tako burno smenjuju, one se neumitno slamaju i na onim bogatima koji imaju sve, kao i na malom čoveka koji ima samo to malo kukuruza koji obrađuje. Velikog pisca ne čini selekcija među ideologijama ili načinima mišljenja, nego sposobnost da uoči sve detelje, nijanse i problemska mesta jednog vremena i da bude otvoren i osetljiv prema svemu što se događa. Dobar pisac, metaforički rečeno, nikada ne završava svoju priču do kraja…

Da li je srpska književnost kroz vrijeme opravdala svoj umjetnički i etički zadatak?

Srpska književnost je puno više od onoga što mi o njoj mislimo i govorimo. Kraće rečeno, ja mislim da mi zaista imamo pisce koji su u rangu najvećih evropskih pisaca. Spomenuli smo Andrića, tu su i Crnjanski i Njegoš, rekla bih i Rastko Petrović i oni zaista stoje rame uz rame u literarnom, jezičkom, estetskom i stilskom smislu sa vrhovima evropske književnosti. Ono što možda fali srpskoj književnosti su veliki istorijski romani.

Zašto?

Rekla bih da nam nedostaju romani koji bi bili jedna velika epska slika vremena u kojem su naši preci živeli, a živeli su uglavnom u vrlo turbulentnim, dramatičnim i tragičnim okolnostima. Zašto mi kao narod ili mi kao narodi na Balkanu nismo uspeli da kažemo nešto o sebi na literarno dovoljno vredan način o tim velikim istorijskim lomovima kroz koje smo evidentno prošli? Kao što, na primer, o Prvom srpskom ustanku, kao ogromnom preokretu evropskih razmera, kaže narodni pesnik Filip Višnjić: „Zeman doš’o, valja vojevati, jer je krvca iz zemlje provrela…“  Suočavanje sa tom tenzijom krupnih događaja koji su probijali kapije epoha, geografije i društvenih uređenja, ostaje kao pitanje ne samo za naše pisce juče i danas nego i za naše pisce u budućnosti.

Radili ste TV emisije o najrazličitijim ljudima i dramatičnim događajima. O princu Tomislavu Karađorđeviću, o Nikoli Tesli,  Meši Selimoviću i Vladanu Desnici, o sukobu građanske i partizanske književnosti. Vaša novinarska pozicija pomalo liči na Alisu u zemlji čudesa.

 Suočavanje sa važnim, dramatičnim čak i tragičnim trenucima, događajima i ljudima je važno za analizu nas samih, našeg identiteta i životne spoznaje. Zato biram važne teme i kompleksne događaje, ali i neobične uglove i manje poznate detalje koji osvetljavaju bitne činjenice. Svetla strana istorije ne donosi celovitu sliku nego i sva ona mračna mesta sa kojim su ljudi morali da se suoče. Kada sam radila intervju sa Emirom Kusturicom, čije filmove izuzetno cenim, pitala sam ga zašto su njegovi likovi neprestano junaci fatalnih sudbina, otprilike kao što su to i junaci Meše Selimoviuća. Pričali smo o tome kako ljudi često dolaze do granica ili svetlosti ili tame i koliko je teško sa tih granica progovarati. Ta krajnja suočavanja sa sobom i svetom su nešto što posebno cenim u literaturi.

Kako će se srpska književnost vrednovati za 50 godina?

Ne znam ni da li imam dovoljno stručne kompetencije da o tome govorim, ali, evo, usudila bih se da kažem da će pisac Goran Petrović i njegovo delo biti relevantno i za 50 godina, o čemu postoji i dosta značajan konsenzus u stručnoj javnosti. Kao što smo i za Ljubu Simovića još za njegovog života gotovo izvesno mogli da kažemo da je on jedan od klasika srpske književnosti. To isto možemo da kažemo i za Dušana Kovačevića, jer on svakako ulazi u selekciju od pet najboljih srpskih dramskih pisaca ikada. Ali, dosta je važno kako je javnost, i stručna i čitalačka, odvagala jednog pisca.

Što biste vi rekli?

Pa ako danas kažemo da će Miloš Crnjanski preživeti sledećih 50 godina, onda su to rekli i mnogi pre nas, ali ako kažemo da će to za 50 godina biti dramska spisateljica i pesnikinja Milena Marković, onda radimo značajnu kritičarsku stvar. Ono što će generalno u srpskoj književnosti preživeti jesu te krupne priče sa jakim i intenzivnim osećanjima, koje u sebi ponovo sabiraju svu rasparčanost vremena koje danas živimo. Snaga svih nas je da te velike slike, priče i važna mesta iz današnje literature prepoznamo i da ih probudimo u sebi, jer te priče čine naš život velikim.