Film Lordana Zafranovića „Zlatni rez 42 – Djeca Kozare“ biće premijerno prikazan 2. oktobra, na otvaranju 53. Festa u Beogradu. Film još nije prikazan javnosti, ali je o njemu već mnogo toga rečeno. I da je remek-delo i da je propaganda, i da otkriva dugo skrivanu istinu i da falsifikuje istoriju, i da služi pomirenju i da raspiruje mržnju. A film se čekao ne godinama, nego decenijama. Scenario Arsena Diklića i Lordana Zafranovića napisan je još 1986. godine. U međuvremenu se raspala država u kojoj je nastao, promenilo se nekoliko političkih sistema, počeli su i završili ratovi, a njihova tumačenja stigla su da postanu važnija od samih događaja. Projekat je više puta odbijan, odlagan i vraćan na početak, da bi snimanje bilo završeno tek 2023. godine. Sada pred publiku stiže film od 249 minuta, sa više od stotinu glumaca iz regiona, o nemačko-ustaškoj ofanzivi na Kozari 1942. godine, odvajanju dece od roditelja, deportacijama i logorima NDH. Zafranović, autor „Okupacije u 26 slika“, „Pada Italije“, „Večernjih zvona“ i dokumentarnih filmova o Jasenovcu, ovoj temi ne prilazi kao nepoznatom terenu. Može se osporavati njegov postupak, estetika, izbor perspektive, pa i konačan domet filma. Ali tek pošto se film pogleda. To bi trebalo da bude skroman preduslov filmske kritike.

U Hrvatskoj se, međutim, već vodi rasprava o njegovoj verodostojnosti. Kao dokaz je poslužila pogrešno potpisana fotografija korišćena u promociji, koja je došla kao poručena da posluži kao kvaziargument koji dovodi u pitanje i scenario iz 1986. godine, i četvorosatni film koji još nije prikazan, i istoriju kozaračke dece. Od plakata se brzo stiglo do Zafranovićevih stavova, njegovog odnosa prema Hrvatskoj, srpskog novca kojim je film snimljen, Aleksandra Vučića, Milorada Dodika, Srebrenice, Ovčare i „velikosrpske propagande“.

Kada je neko pitanje u Hrvatskoj od nacionalne važnosti, razlike između desnice i dobrog dela takozvanog političkog centra umeju naglo da se istope. Pa iako je najpre objavljeno da hrvatski glumci neće doći na beogradsku premijeru zbog pretnji „ultradesničara“, oni su ubrzo to porekli i objasnili da zapravo „ne žele da učestvuju u političkoj propagandi za koju će se film očito iskoristiti prema mnogim najavama“. I dodali da pružaju podršku srpskim kolegama koji „pumpaju“. Deo srpskih medija dočekao je politički zahvalniji deo ovih izjava sa teško prikrivenim zadovoljstvom: hrvatski glumci ne žele da učestvuju u propagandi, a njihove srpske kolege bojkotuju Fest. Tako je ostvarenje o jednom od najvećih stradanja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu i u novijoj istoriji dobilo ulogu da posluži kao afirmacija „pumpanja“ i za utvrđivanje ko je za vlast, ko protiv nje i ko se s kim solidariše. Jer se u Srbiji pitanja od nacionalne važnosti očito slabo vrednuju. Istorija, sećanje, kultura, stradanje… lako postaju manje važni od mogućnosti da se na njima politički profitira. Iako film snimljen javnim novcem ne pripada čoveku koji je u trenutku njegovog nastanka na vlasti. I podržati njegovo prikazivanje ne znači podržati vlast, kao što kritikovati vlast ne podrazumeva nužno i bojkot filma. To ne bi trebalo da bude naročito složena računica. Ipak, u društvu u kojem su čak i festivali podeljeni na naše i njihove, malo je ostalo prostora da kultura bude zajednička. Nije, uostalom, reč samo o jednom filmu. I odlazak na mnoge manifestacije ili kulturne događaje u delu kulturne javnosti unapred se smatra političkim izjašnjavanjem. Zato su Fest i Bitef prošle godine ostali bez svojih institucionalnih izdanja, Martovski festival nije održan, oko Oktobarskog salona i Sajma knjiga vode se sporovi, a Filmski susreti u Nišu dobili su podobniju zamenu pred praznim stolicama. Manifestacije koje su decenijama bile kulturni znakovi Beograda i Srbije postale su poligoni za dokazivanje političke ispravnosti i bojkote.

Zato se ni od predstojeće premijere više ne očekuje samo film. Očekuje se da crveni tepih pokaže ko je došao, ko nije, ko „pumpa“, ko je politički podoban. Stradanje kozaračke dece ostalo je, nažalost, negde iza tog rasporeda sedenja.