Čemu se možemo nadati ulazeći sve više u svijet novih tehnologija? To je jedno od središnjih pitanja knjige „Vrli novi tehno svet“ beogradskog esejista i teoretičara kulture Vladimira Đurića. Nešto ranije Đurić je napisao knjigu „Mitologija tehno sveta“ i generalno bi se moglo reći da ovaj tragalac za artefaktima suvremenih civilizacijskih gibanja stoji na pola puta između optimistične nade i zabrinutog pesimizma. U razgovoru za P-portal govorio je o tome što nam tehnologija donosi, što oduzima i kako u novom svijetu sačuvati znanja i vrijednosti staroga.

Što su bili okidači vaše sumnje da stvari sa današnjim svijetom, tehnologijom i svima nama ne idu u dobrom pravcu?

Ono što me je zadnjih godina u tom novom svetu realno najviše zabrinulo bila je pojava kovida, kod kojeg sam posumnjao da se radi o prirodnom virusu nego o mutantu iz kakvog laboratorija, što bi zapravo mogao biti dokaz broj jedan o novom tehno svetu. Upravo ta nova hemija i biotehnologija jeste tehno svet danas, u kome oni, vladari ovog sveta, mogu da nas kao biološka bića obrišu lakim potezom četkice. I tada sam shvatio da tehno svet nije nimalo naivan, prvenstveno za mene, koji o tome razmišljam, pokušavajući da ostavim neki zanimljiv trag i da ljudima kažem kako bi taj tehno svet mogao da bude i dobar. U vreme kovida on se prema meni nije pokazao nimalo dobrim.

Kako je nastala vaša knjiga „Vrli novi tehno svet“?

Ta knjiga je nastavak moje prethodne knjige „Mitologija tehno sveta“, koja je izašla početkom devedesetih u izdanju beogradskog SKC-a. To je bio plod istraživanja koje sam proveo krajem osamdesetih, kada sam godinu dana bio na specijalizaciji u Engleskoj kao Honorary Research Fellow, odnosno kao istraživač novih medija u Londonu. Tada sam prvi put saznao da postoji sajber kultura. Još nije bilo društvenih mreža, ali se, doduše skromno, pojavio internet i prvi časopisi i studije o tehno svetu, koji je polako počeo da kuca na vrata.

Kojim pitanjima ste se zapravo bavili u toj prethodnoj knjizi „Mitologija tehno sveta“?

U toj knjizi sam opisao jednu fantastičnu situaciju: do kraja devetnaestog veka postojao je stari svet, potpuno drugačiji od tehno sveta, koji je pak nastao od 1900. godine nadalje. Pronalaskom parne mašine počeo je da se javlja taj novi, industrijski svet, a sa delima Nikole Tesle, sa njegovim pronalascima i patentima, taj svet se zaista i stvorio. Da nije bilo Nikole Tesle, mislim da tog sveta ne bi ni bilo.

Zašto mislite da je uloga Nikole Tesle za razvoj nove civilizacije bila ključna?

Kasnije sam napisao i knjigu „Nikola Tesla, Treći Rajh i vanzemaljci“, u kojoj sam njegovu kapitalnu ulogu, nadam se, na pravi način rasvetlio. On je bio Prometej celog tog novog doba, i čovečanstvo danas verovatno još nije ni svesno koliko je ta njegova uloga bila presudna. Bez njega bismo verovatno i danas imali samo neke lampe koje bi zanimljivo osvetljavale naše kuće. Čovečanstvo se ne bi razvijalo tom brzinom, a pogotovo ne bi bilo stvari koje danas zovemo radio, televizija, internet. Svi njegovi patenti nalaze se u korenima tih medijskih stvari: daljinsko upravljanje, mobilna telefonija koju danas koristimo, sve su to njegovi lični patenti, koji su posle samo razvijani.

Od obećane utopije do čovjeka automata

O čemu govori vaša knjiga „Vrli novi tehno svet“?

Kao što rekoh, ona je nastavak prethodne knjige u kojoj sam pokušao da vidim da li je moguće da se ta utopija zvana tehno svet razvije u pozitivnom pravcu. Jer, postojale su različite struje: jedni, kao većina ruskih religioznih mislilaca i veliki broj zapadnih naučnika poput Špenglera, novi svet su videli kao mesto demonskih sila radi uništenja čovečanstva. Retki su bili oni koji su u svemu tome videli pozitivnu utopiju. Meni je bilo interesantno da iz takvih pozitivnih razmišljanja pokušam da oblikujem tehno svet koji bi, možda, u nekoj dalekoj budućnosti, zaista mogao da bude sjajno mesto življenja za ljude na planeti Zemlji. Ali, onako kako se danas stvari razvijaju, što je opisano u ovoj novoj knjizi, stvari idu u mnogo gorem pravcu nego što sam ja tada mislio.

Koja rijeka ponornica dijeli stari i novi svijet?

U mojoj staroj knjizi „Mitologija tehno sveta“ napisao sam koja je glavna razlika između starog i novog sveta. U starom svetu postojao je čovek, iznad njega je bio otac, pater familias, koji je držao porodicu na okupu, a iznad njih je bio Bog. To je bila trijada koja je držala stari svet kao kristalnu rešetku, vrlo jasno i stabilno. Takav svet je postojao od davnih vremena i uzdizao se sve do početka 20. veka, zaključno do 2000. godine. Novi svet je te uloge potpuno izokrenuo. Čovek je postao čovek-automat, neko ko radi sve što mu se kaže, jer je teledirigovan od „oca“. Ulogu oca su u toj konstrukciji preuzeli mediji i oni mu govore tačno šta će da radi, bilo da je to televizija, telefon ili društvena mreža. Naravno, i tim medijima neko upravlja. A iznad njih je bog novac, taj virtuelni bog koji zapravo upravlja ovim svetom od trenutka kad je Andy Warhol nacrtao novčanicu od jednog dolara. Sad kad čovek pogleda tu svoju staru stranu, koja je takva, i ovu novu tehnološku, koja je amorfna i usto androgina, bez neke forme, muško-ženske, ona je bukvalno bezukusna. Tehno svet je takav. U tom melting potu tehno sveta potpuno je svejedno da li sam Hrvat, Srbin, Indijanac ili Japanac ili nešto između, ne samo u nacionalnom nego i u humanom smislu.

Postoje današnja mišljenja da nas novi tehno svijet vodi u katastrofu?

Ja tu ne vidim katastrofu. I dalje sam optimista i verujem da će doći do razvoja sveta, kao što je i sam Nikola Tesla rekao da će jednog trenutka utihnuti oružje, onda kada ljudi ispune svoje potencijale. To je genijalna misao.

U starom svetu postojao je čovek, iznad njega je bio otac, pater familias, koji je držao porodicu na okupu, a iznad njih je bio Bog. To je bila trijada koja je držala stari svet kao kristalnu rešetku, vrlo jasno i stabilno. Takav svet je postojao od davnih vremena i uzdizao se sve do početka 20. veka, zaključno do 2000. godine. Novi svet je te uloge potpuno izokrenuo. Čovek je postao čovek-automat, neko ko radi sve što mu se kaže, jer je teledirigovan od „oca“. Ulogu oca su u toj konstrukciji preuzeli mediji i oni mu govore tačno šta će da radi, bilo da je to televizija, telefon ili društvena mreža. Naravno, i tim medijima neko upravlja. A iznad njih je bog novac, taj virtuelni bog koji zapravo upravlja ovim svetom

Kako zapravo funkcionira novi tehno svijet?

Tehno svet je potpuno fluidan, bez ičega za šta može realno da se uhvati. Tehno svet je ta revolucija u kojoj je sve otišlo online, u virtuelni prostor. To je zapravo želja tih tehnologa da se stvori utopijska komunistička ideja, da svi mogu da budu jednaki, u virtuelnom svetu u kome svako može da ima svoju komunu i da raspravlja sa drugima. To je lepa ideja, čak na tragu Marxa, o kome sam takođe u knjizi pisao. Ta ideja je s jedne strane fantastična, ali je s druge strane tako primamljiva za zloupotrebu. Ako čovek iole poznaje način na koji se ovim svetom vlada, vidi da male oligarhijske strukture mogu da upravljaju tako velikim virtuelnim svetom i da nameću svoju volju većini ljudi.

Kakvu ulogu u novom tehno svijetu ima umjetna inteligencija?

Da, ta veštačka inteligencija čini se kao velika opasnost. Ali ja ne mislim da je tačna priča Raymonda Kurzweila, po kojoj će mašine u sajber sferi toliko brzo razvijati svoju inteligenciju da će iz te virtuelne sfere preuzeti upravljanje celim svetom. To bi značilo da dozvolimo da internet upravlja nama umesto mi internetom, što je po meni nemoguće.

Međutim, autor knjige Digitalni minimalizam Cal Newport tvrdi da danas ni pametne telefone nismo u stanju ukrotiti…

Ja ovakve probleme ne bih mnogo razdvajao od sličnih problema starog sveta, u kome su takve stvari takođe postojale, samo su se drugačije zvale. U tom starom svetu postojale su priče o demonima, stvorenjima drugih dimenzija, božanskim bićima, anđelima. Sve su to virtuelna bića. Ako čovek komunicira s takvim bićima ili ima vizije toga, on je zaista u nekom fantastičnom svetu, u kome ga ta bića prepoznaju kao lošeg ili kao dobrog. To se danas dešava i u ovom svetu, samo što ovaj svet to materijalizuje: kompjuterska mogućnost generiše sve te vizije tako da one postaju stvarno vidljive. Upravo je fascinantno koliko se taj digitalni svet, koji se vidi samo preko kompjutera, zaista čini kao da je realan svet.

Djeca odvojene stvarnosti

Kako funkcionira takav svijet?

Ja to često zovem svetom odvojene stvarnosti, kao što je Carlos Castaneda u svojim delima o šamanu iz Meksika nazivao jednu paralelnu, odvojenu stvarnost u kojoj se čarobnjaci susreću sa silama drugih svetova i drugih dimenzija. Castanedine knjige izuzetno su uticale na mlade ljude, posebno u Silicijumskoj dolini, zatim na generaciju hipika, post hipika i prvih japija koji su počeli da se bave virtuelnom kulturom i prvim kompjuterima, o čemu sam i ja u mojoj knjizi pisao. Hipi frikovi su napravili taj svet dok su uzimali halucinogene pečurke i istovremeno radili na kompjuterima. Njihova ideja virtuelne stvarnosti jeste u stvari Castanedina ideja. Oni taj drugi svet vide kao područje anđela i demona, u kome se stalno vode bitke, i takav svet su pokušali da razviju, a na neki način su to i napravili.

Kuda vodi takav svijet?

Kuda to sve dalje vodi, ne možemo da znamo, jer mislim da je ovo tek prva faza razvoja tog digitalnog sveta, u koji će tek naša deca ući mnogo ozbiljnije i koristiti ga u realnim životima. Pošto ste me pitali da li sam „za“ ili „protiv“ takvog sveta, ja kažem da jesam za njega, ali i za ljude koji su sposobni da svojim životima upravljaju na tradicionalne načine. Deca budućnosti mogu sve to da rade kroz virtuelne svetove, ali samo ako ih koriste sa znanjima starog sveta. Ako ne znaju ta stara znanja, ako ne čitaju ozbiljne, duboke knjige koje sadrže takva znanja, ne mogu ništa da saznaju gledajući smešne klipove na YouTube-u, sa kojima se oni samo maksimalno zaglupljuju.

Kako biste nazvali tu novu generaciju djece?

To je tema jednog mog eseja u mojoj novoj knjizi, o generaciji koju zovem generacijom žrtve. To je trenutna generacija, a nadam se da više neće postojati i da će se u budućnosti stvoriti neke bolje generacije. Te trenutne žrtve su oni, prvi rođeni u virtuelnom svetu, koji više žive u njemu nego u našem realnom svetu, a ne žele da se obrazuju, da shvate velike tradicionalne i kulturne vrednosti. Oni na stvari samo površno pogledaju, vide da je nešto interesantno i onda srljaju dalje u taj sve brži tehno svet. A u tom brzom svetu zle strukture oligarha koji kreiraju tehno svet spremile su niz neverovatnih klopki upravo za takvu generaciju. Ako klinac uzme telefon i juri Pokemone po ulici da bi dobio bodove i postao glavni u igrici na internetu, to znači da je zao neko ko je izmislio takve programe i dao ih deci u ruke, jer deca ne znaju kako da se od tog zla brane.

Huxleyjeva budućnost, naša sadašnjost

Da li je vaša knjiga „Vrli novi tehno svet“ zapravo nastavak Huxleyevog   „Vrlog novog svijeta“?

Tako je. Namerno sam uzeo naslov „Vrli novi tehno svet“, posebno zbog jedne ideje iz Huxleyevog romana: ideje o pet klasa ljudi koje će postojati u nekoj budućnosti. Verujem da je to zaista već ostvareno, jer su vizije Huxleya i vizije Orwella iz proizašle istog jezgra, što sam takođe u knjizi napisao.

Koja je zapravo veza između Huxleya i Orwella?

To su vizije dvojice ljudi koji su iznikli iz tajnog, Fabijanskog društva iz sredine devetnaestog veka, koje je vrlo jasno promovisalo ideje scijentizma, odnosno naučnog sveta budućnosti. Njihova ideja je bila da nauka u budućnosti treba da bude glavni mentor kompletne civilizacije i da u budućnosti treba da vladaju oligarsi iz raznih klasa. Te vizije iz tog istog jezgra su zaista fascinantne. Tako je, kao što znamo, Huxleyev novi svet podeljen na pet velikih kasti: alfe, bete, game, delte i epsilone. Ako tu podelu uporedimo s današnjim razlikama u materijalnom imetku, zar danas najbogatiji nisu alfe, dok su bete, game i delte najamnici u raznim velikim i malim kompanijama, a oni najsiromašniji u podsaharskoj Africi epsiloni? Mi u Evropi realno živimo u beta svetu, gde su ljudi malo bogatiji, dok najbogatiji žive u alfa svetu. Mi ne živimo u tom svetu, ali Bill Gates i takvi bogataši žive.

U vašoj knjizi „Vrli novi tehno svet“ govorite o metafizičkoj krizi i o potpunom odsustvu fantazije u budućnosti. Što će biti s duhovnom sferom čovjeka i s umjetnošću u takvom svijetu?

Ja sam siguran da je matrica svakog čoveka takva da mu je prirodnije da živi u starom svetu. Svakome od nas je bolje da živi u kući sa dvorištem, u skladu s prirodom, nego u malim stanovima usred grada, gde caruju užurbanost, buka i nervoza. Ako izabere digitalnu prirodu kao zamenu za stvarnu, čovek je već u simuliranom svetu, kako kaže Baudrillard, o čemu jako dobro govore i romani Philipa K. Dicka. Zamena za duhovno, metafiziku i umetnost u digitalnom svetu – ne postoji. Kao što je dete plod muško ženske ljubavi, tako plod virtuelne ljubavi ili bilo kakvog muško-ženskog odnosa u takvom svetu ne može da bude stvaranje deteta. To je ključna razlika i pokazatelj u kom pravcu ide svet.

Zašto je sve to tako?

To je tako zato jer je svet i dalje stavljen u ruke oligarha koji njime vladaju. Nažalost, tako je. Ko god ne poznaje dovoljno tajne istorije sveta i ono što se u njemu dešavalo kroz mnoga stoleća, možda ne može ni da razume prirodu želje za takvom dominacijom. Ali ko to poznaje, onda može to i da razume. U prirodi čoveka je da se stvaraju razlika među ljudima, kako bi jedni vladali drugima i dobro ih iskorišćavali. Mislim da je cela virtuelna kultura sagrađena na ideji da se preko virtuelne komunikacije omogući da čovek ima nadzor nad svim ljudima na planeti, da ih kako se kaže sve čipuje, i da ih ima na jednom mestu kao statistički broj. U takvom svetu nadziranog, visokorazvijenog kapitalizma, ne može da postoji neko ko štrči, jer taj nije dobar za sistem pa će neko pokušati da ga eliminiše ili da ga uklopi u sistem. Ali, dobra stvar je što još uvek imamo sreće da danas živimo na razmeđi između starog i novog sveta.

Ta razmeđa između starog i novog svijeta, možda je još uvijek neka šansa?

Po meni je to jedina dobra stvar: da se oba sveta balansiraju i da se živi i u jednom i u drugom. Ja volim prirodu svog starog bića, stari svet i njegove tradicionalne vrednosti, a volim i mnoge prednosti novog sveta i nove digitalne kulture, pa to balansiram na način koji meni odgovara. Kad bi svako tako radio, verujem da bi to bilo idealno. Znanje, običaji i vrednosti iz starog sveta moraju da se prenesu i u budućnost.

Po meni je jedina dobra stvar: da se oba sveta balansiraju i da se živi i u jednom i u drugom. Ja volim prirodu svog starog bića, stari svet i njegove tradicionalne vrednosti, a volim i mnoge prednosti novog sveta i nove digitalne kulture

Obrazovanje na udaru

Prvi na udaru tehno svijeta su očito djeca i obrazovanje?

Da, prvi udar će zaista biti na decu i na obrazovanje. Grubo rečeno, iz ugla te bogate, visoke klase bolje je da su deca što gluplja. Ja to kažem tako, ali nažalost to može da bude tako, i to uglavnom tako jeste. Mene s druge strane raduje što puno tih klinaca, koji deluju malo sumanuto i povučeno prema tim video-igrama i svemu što im otima vreme, u nekom trenutku kao da ih nešto osvesti, pa krenu potpuno ka tom starom svetu i počnu da traže prava znanja. Počnu da čitaju knjige, odjednom počnu da pričaju međusobno, idu na pozorišne predstave, na diskusije, na dobra predavanja. Vidim te mlade ljude na raznim mestima i njih zanimaju ovakve priče. Zanima ih neko iz našeg starog sveta ko će da im kaže: „Evo ti ruka, pa malo popričaj i sa mnom. Možda ti dam neku dobru informaciju.“

Vi povezujete eksploziju tehno svijeta s pojavom kovida i globalnom zabrana izlaska iz kuća…

Mislim da je tada taj digitalni svet narastao do neviđenih visina. Ljudi su počeli da rade od kuće, sve se počelo naručitvati preko interneta, za bilo kakav dogovor i za druženje mogao si da komuniciraš samo online. Kada bi se svet o kome pišem u mojim knjigama tako odvijao, bilo to mnogo gore nego kod Williama Gibsona u njegovom romanu „Neuromancer“. U stilu cyberpunka, on je napravio svet u kome glavni junaci leže u nekakvim tankovima kao da su mrtvi, prikopčani na kablove koji ih kompjuterski prebacuju u digitalni svet u kome zaista žive. Oni žive u toj digitalnoj virtuelnoj stvarnosti, a kod kuće su kao neki invalidi, koji ne mogu da se pomeraju.

Zašto spominjete ovaj roman?

Zato što mi je mogućnost takve stvarnost postala jasna dok sam ležao u bolnici i lečio se od kovida. Mogao sam u virtuelnom svetu da prokrstarim gde god hoću i u tom trenutku to zaista spasava čoveka: informiše se, vidi nešto, čita, uradi. Ali to je katastrofa kad se zamisli da bi to mogao da bude model življenja u nekoj budućnosti, da će realni ljudi biti na nivou invalida, da će sedeti u kućama, da bi fantastično razvili svoje mozgove i živeli u tim virtuelnim svetovima kao moćni, snažni avatari puni snage, kao u video-igricama. Taj svet je stvarno katastrofalan. Ako se to tako nastavi, zaista ću biti veliki pesimista u periodu koji dolazi. Ali još uvek sam zadržao neki optimizam, jer verujem da će ipak neki kreatori sveta malo popustiti u tom ludačkom kontrolisanju svega.

Vjera u moć ljudskog bića

Tko su danas borci za humaniji svijet?

Postoji veliki broj izvanrednih umetnika, mislilaca, pisaca, muzičara, na hiljade njih koji bi mogli da mi budu uzori i idoli. I jesu. Volim da ih čitam, da gledam filmove, da uživam u njihovim delima. Svako ko je pozitivan u svojim radovima i ko doprinese da se moj unutrašnji životni svet oplemeni, za mene je pozitivac i vodič za neke buduće vredne stvari. Mogu da imenujem na hiljade njih, a često ih i spominjem u svojim knjigama.

Da li će narodi balkanskog poluotoka preživjeti vrli novi tehno svijet?

O ovom balkanskom tlu ja naravno mislim sve najbolje, jer je ono deo Evrope, a Evropa je kolevka civilizacije, odakle je sve proizašlo. Ja verujem u naše tlo, u sudbinu ovog balkanskog bića, kojeg čine Hrvati, Srbi i svi ostali, jer smo pod srećnom zvezdom rođeni. Generalno, i dalje verujem u moć ljudskog bića. Svojevremeno sam rado čitao „Sebični gen“ Richarda Dawkinsa, koji govori o ulozi gena i njihovom prenošenju kroz generacije. Ja u tome vidim gotovo neki genetski božanski duh koji upravlja nama, ne obratno, i koji nas menja. On zamenjuje naše modele sledećim detetom, jer želi da preživi. Ako taj genetski duh zaista ima neke svoje karakteristike, onda to treba iskoristiti na pametan način, tako da genetski srodnici mogu da kažu: „Ajde, imamo neku zajedničku snagu, iskoristimo je da živimo što bolje u ovim novim, modernim, tehno svetovima.“ To je zapravo moja krajnja ideja: da se svet, pod uticajem vrlo interesantnih ideja koje mogu da dođu sa ovog podneblja, malo smiri, da ne bude toliko užasnih tenzija i toliko gramzivosti.

 

Ovaj tekst je objavljen uz financijsku potporu Agencije za medije iz Programa poticanja novinarske izvrsnosti.