Nova knjiga „Religija u društvu, kulturi i politici“ profesora Darka Tanaskovića, filologa orijentalista, književnika, diplomata i ambasadora Srbije pri UNESCO-u, izazvala je u Srbiji, ali i na širem prostoru, vidnu pažnju i u akademskoj i u široj javnosti. Knjiga se na sveobuhvatan način bavi, kako krupnim religijskim i duhovnim pitanjima, tako i presudnim dilemama današnjeg vremena i suvremene civilizacije. Kakav je odnos između vjerskog i svjetovnog, metafizičkog i materijalnog, tradicionalnog i modernog, razgovaramo ususret pravoslavnom Božiću s profesorom Tanaskovićem.
U vašoj knjizi govorite o srpskom pravoslavlju kao „spoju univerzalnog, srpskog i stvaralačkog“. Koja je veza između nacionalnog i univerzalnog?
Spoj pravoslavnog, srpskog i stvaralačkog odlika je svetosavskog obrasca duhovnog podviga i društvenog ponašanja, uzorno ostvarena u životu i delu Svetog Save. Sveti Sava je u svome vremenu delotvorno potvrdio vrline monaški Bogu predanog, iskrenog pravoslavnog hrišćanina, svetskog čoveka, u tadašnjem svetu svuda primanog sa poštovanjem i poverenjem, te srpskog rodoljuba svesnog potreba svoga naroda, crkve i države – sposobnog da stvaralački osmisli i preduzme konkretne korake zarad njihove dobrobiti. Takav primer bi morao biti podsticajan u svim vremenima, pa i u našem, čak i za one Srbe koji, kako obično kažu, „ne veruju u Boga“, jer je zadivljujući ovosvetski učinak tog zamonašenog izdanka kraljevskog roda neosporiv. Svetosavlje nije nikakva retrogradna crkvena i nacionalistička ideologemska opsena, ili mimikrijsko lukavstvo političkog ili klerikalnog uma, već potencijalno nepresušan zdenac nadahnuća samopregornom i korisnom delovanju za opšte dobro, na polzu vaskolikog otačastva.
Srbi u žrvnju
Kako bi taj duhovni podvig izgledao na primjeru zemlje kao što je Srbija?
Odavno smatram da je ključni problem savremene sekularizovane politike i, u širem smislu, društvenog delovanja, u tome što akterima u javnim poslovima tragično nedostaje sposobnost shvatanja značaja duhovne dimenzije života za pojedince, ljudske skupine i narode. I onda kada bi, recimo, da se povežu sa crkvama i verskim zajednicama, odnosno njihovim poglavarima, kako bi za postizanje svojih ciljeva pridobile i upotrebile njihov moralni autoritet, svetovne vlasti/država mahom to čine instrumentalno, ne uvažavajući iskreno duhovne vrednosti i ulogu koja im pripada u strukturi individualne i kolektivne ličnosti. Zbog toga su, sem na nivou manifestacionog, formalnog i prividnog, odnosno eventualno samo efemerno delotvornog, još uvek zatvorene kapije podviga koji u pitanju pominjete. I to ne samo u Srbiji, naravno. Ova konstatacija nikako ne znači da se kapije predela duhovnosti ne mogu otvoriti. „Udar nađe iskru u kamenu“, zapisao je Njegoš.
Ali današnjem svijetu kao da kronično nedostaje, najšire rečeno, ta kreativna iskra…
Da. Slutim da smo se približili jednom apsurdnom stanju programiranog i progresivnog obezduhovljavanja sveta, tj. krajnje opasnoj tački grubog i fanatizovanog profanisanja svega svetog i tradicionalnog, posle koje sledi ili potonuće u ništavilo ili buđenje, pokretanje mehanizma otpora, svojevrsnih antitela koje globalizacijska neman luči kao vesnike sopstvene smrti, kako je predviđao Bodrijar. A protiv njih ona u svojim tajnim laboratorijama nije kadra stvoriti vakcinu. Samo, put do ozdravljenja je neizvestan i svakako dug, i mnogo će štete u međuvremenu biti počinjeno i zla posejano. Ali, rekao bih da je počelo…
Koje su temeljne duhovne specifičnosti važne za kulturni i narodni identitet Srba i koliko su one ostale žive danas? Ili, „kako biti svoj“, kako glasi jedan od odlomaka vaše knjige?
Iako su uopštavanja i apsolutizovanja na tragu herderovskog i romantičarskog koncepta „duha naroda“ (Volksgeist) svakako nepreporučljiva, nema sumnje da se narodi odlikuju određenim jezičkim, kulturnim, mentalitetnim i kolektivnopsihološkim osobinama, ponajviše zasnovnim na tradiciji, po kojima su prepoznatljivi. To važi i za Srbe. Danas se u vezi sa tom ličnošću naroda najviše, do značenjskog obesmišljavanja, za sve i svašta upotrebljava termin identitet. Teško mi je preciznije odrediti fundamentalne odrednice nečega što bi u organskoj sprezi mogao biti srpski identitet. U svakom slučaju, pored ostalog, bitne sastavnice su donekle konzervativna i patrijarhalna pravoslavna duhovnost i moral, čak i kod onih koji se izjašnjavaju kao ateisti ili agnostici. Istovremeno, što može delovati paradoksalno, Srbi su u većini otvoreni prema drugima, lako prihvataju strance, tolerantni su, ispoljavaju znatiželju ili indiferentnost prema razlikama koje u kontaktu sa njima uočavaju. Retko načelnu netrpeljivost. O sebi mahom imaju dobro, neretko i suviše dobro mišljenje, što može ići do gordosti bez pravog pokrića, ali srazmerno lako priznaju istinske vrednosti, ako se osvedoče da ih drugi istinski poseduju. Srbi vole da ih smatraju prepredenim, ali su zapravo poprilično naivni…
Lukavost i naivnost nekako ne idu zajedno?
U srpskom karakteru (što nije samo njihovo svojstvo) ima mnogih protivrečnosti: lako se oduševe, ali i razočaraju, skloni su krajnostima… Srbe su kroz istoriju krasili državotvornost i slobodarstvo, što im, pored priznanja, pa i divljenja, nije donosilo samo simpatije susednih naroda, ali ni moćnih imperijalnih država. U naše vreme globalizacijskog nasrtaja na sve tradicionalne vrednosti i nastojanja da se iznivelišu verski, nacionalni i kulturni identiteti naroda, do stvaranja uniformnog i bezličnog građanina sveta koji bi se upravljao prema pravilima što bi ih diktirali njegovi stvarni gospodari – i Srbi su u žrvnju. Duh vremena se u mnogo čemu mora prihvatiti, jer tako je oduvek bilo. Međutim, identitetsko samoubistvo nije dopušteno počiniti i verujem da će ono i na planetarnom i na nacionalnom nivou, i porad zastrašujućih primera grubog socijalnog inženjeringa (recimo u skandinavskim zemljama) i perfidnih pritisaka, ipak biti izbegnuto. Čovečanstvo raspolaže neslućenom samoodbrambenom energijom, što je više puta u prošlosti pokazalo. Nadam se da će u nekoj novoj Nojevoj barci biti mesta i za Srbe, ako ostanu Srbi i uspeju da u dovoljnoj meri očuvaju ona stožerna identitetska uporišta koja ih čine Srbima.
Život kao saživot
Što je to Kosovski zavjet?
Pre svega, smatram da valja stalno podsećati na to da Kosovski zavet nikako nije, kako podrugljivo i sažaljivo vele srpski neprijatelji i opadači, perverzno slavljenje poraza. Istoričar civilizacije i umetnosti Žarko Vidović je početkom devedestih godina takvo tumačenje jasno nazvao nakaznim. Premda je bitka na Kosovu polju nesumnjivo imala sasvim određeno istorijsko značenje u vreme osmanskog nadiranja na Balkan, Vidović razložno ističe da „jedina posledica toga boja, dostojna da se o njoj misli i posle šest stotina godina, jeste Kosovski zavet“. Zavet je, zaključuje on, „jedini odgovor na istorijski izazov koji nam baca podeljenost višestrukog rascepa srpskog naroda: jedini istorijski odgovor na izazov nevolje i Zla“. Kosovski zavet je, kako ga ja razumem, sublimacija etičke vertikale srpskog kolektivnog identiteta, a njena okosnica je prevashodnost slobode kao moralnog izbora, što podrazumeva odlučno neprihvatanje stanja fizičke, ali još više duhovne porobljenosti. Knjigu Slobodana Vladušića „Zavet i Megalopolis“ preporučujem pažljivom čitanju. Njegov zaključak je da je „zavet uvek prisutan, zato što se uvek nalazimo pred zavetnom situacijom“. U tom smislu zavetni boj na Kosovu večno traje i otvara nam kapije podviga pred svakim zlom. Izbor je naš.
Kosovski zavet nije perverzno slavljenje poraza već je vertikala srpskog identiteta, a njena okosnica je sloboda kao moralni izbor
Današnjem sekularnom svijetu koji, uz dominaciju profita, transhumane tehnologije i otuđenih elita, izgleda sve nesretnije, posvetili ste u vašoj knjizi dosta prostora.
Da bi se zloupotreba neverovatnih uzleta tehnološko-komunikacijskih moći i veštačke inteligencije, kao i otuđenost vladajućih elita „doveli k poznaniju prava“, preduslov je afirmisanje svesti o dubinskom značaju duhovne dimenzije života u svim ljudskim stvarima. Svestan ograničenih mogućnosti klasičnog katihizisa da uspostavi kontakt sa savremenim, pretežno sekularnim čovekom i da mu efikasno posreduje temeljne vrednosti hrišćanstva, koje su ujedno i iskustvena mudrost prirodnog morala, počivši papa Benedikt XVI, još kao kardinal Racinger, u ogledu „Evropa u krizi kultura“ (2005), izneo je zanimljivu ideju da se ateistima pristupi s predlogom da, ako se već ne žele ili ne mogu uteći Bogu, prihvate da se ponašaju kao da Boga ima (veluti si Deus daretur), a ne kao da ga nema (etsi Deus non daretur). Za početak, pa da vidimo šta bi bilo… Gore ne može.
Pojedini odlomci u vašoj knjizi posvećeni su odnosima između katolicizma, pravoslavlja i islama u našim krajevima. Čini se da u tim odnosima, osim pruženih ruku, ima i suviše podozrenja, zle krvi, pa i otvorenog animoziteta. Kako se na ovim prostorima doprinosi povjerenju, a ne mržnji?
Vaša nevesela konstatacija iz pitanja je, nažalost, tačna. Nepoverenje, odbojnost, pa i mržnja, uprkos pohvalnim primerima, bitno obeležavaju odnose među sledbenicima dveju dominantnih hrišćanskih konfesija i islama na bivšem jugoslovenskom prostoru. Kako krenuti drugim, pozitivnim smerom? Ograničiću se, stoga, na jedno opšte zapažanje. Valjalo bi da se pažnja sveštenstva i verskih službenika, ali i laika, među kojima ima iskrenih vernika, sa terena političkog, pa i teološkog (kontrastivnog) sučeljavanja i odmeravanja prenese na život koji je u nas posvuda zadat kao saživot. U realnom životu pripadnici svih religija i konfesija svakodnevno se suočavaju sa gotovo identičnim problemima i teškoćama za koje treba tražiti rešenja i savladavati ih. Istovremeno, uporednom analizom je utvrđeno da su socijalna učenja katolicizma i pravoslavlja do 70 posto podudarna, a u mnogim bitnim postavkama to važi i za islam. Na tom delatnom i plodnom polju treba konkretno ukazivati na moguće praktično ljudsko zajedništvo koje neće dovesti u pitanje dostojanstvo i samosvojnost nijednog verskog učenja. I dokazivati da je tako. To je, rekao bih, jedina izgledna formula međuodnosa za sadašnjost, a pogotovo za budućnost.
Uporednom analizom je utvrđeno da su socijalna učenja katolicizma i pravoslavlja do 70 posto podudarna, a u mnogim bitnim postavkama to važi i za islam
Što biste predložili kao konkretniji put kada su u budućnosti u pitanju srpsko-hrvatski odnosi i kada se radi o maloj srpskoj zajednici u Hrvatskoj?
Ako srpsko-hrvatske odnose sagledavamo na razini i u državnim okvirima Hrvatske, onda, kao što je to logično u svim sličnim situacijama, kvalitet tih odnosa presudno zavisi od držanja većine, tj. da li se manjina oseća ravnopravnom i slobodnom u državi čiji je nosilac suvereniteta i vlasti većinski narod. U državama u kojima većina, odnosno vlast koja ju demokratski predstavlja, istinski želi da se manjina u njima rasterećeno oseća (kao) u svojoj kući, primenjuje se i tzv. „pozitivna diskriminacija“, a nikako negativna. Ukupno uzevši, iako postoje određena pozitivna zakonska rešenja u vezi sa statusom srpske manjinske zajednice, u Hrvatskoj objektivno još uvek nema dovoljno društvenog raspoloženja, institucionalne revnosti i političke volje da se stvore uslovi za potpunu građansku i ljudsku ravnopravnost naroda koji je u njoj bio konstitutivan i neuporedivo brojniji nego danas, a čija je malobrojnost uglavnom posledica nasilnih postupaka i sistematskog pritiska. Teško je biti optimista u pogledu očekivanja da se položaj Srba u Hrvatskoj u bliskoj budućnosti promeni nabolje. Mislim, stoga, da do poželjne i potencijalno nesumnjivo blagotvorne relaksacije srpsko-hrvatskih odnosa može doći, s jedne strane, kroz veću odgovornost i racionalnost u bilateralnim odnosima između Srbije i Hrvatske, za šta, pored čestih nesporazuma, ima i nesumnjivih pozitivnih naznaka u nekim važnim oblastima koje se medijski skromnije eksploatišu, kao i u nadideologijskim nalozima (sa)života, pogotovo u svima i za sve tegobnim vremenima, u kojima je potvrđeno „košulja bliža od kaputa“.
