Antonio Aras pravoslavni je teolog i psihoterapeut. Živi u Vojvodini u gradu Vršcu, odakle potiču i veliki srpski pisci Jovan Sterija Popović i Vasko Popa, kao i jedan od najznačajnijih srpskih slikara Paja Jovanović. Kako se približava Vaskrs Antonio običava da održava bibliodramske radionice u kojima se čitaju dijelovi iz Jevanđelja i potom se razmišlja i raspravlja o njima. Biblijske priče koje se stavljaju u kontekst čovjekovih suvremenih problema, približavaju se sudionicima takvih radionica i u formi malih igrokaza, koji su vizualno dojmljivi i puni dubljeg smisla. S Antoniom Arasom razgovaramo o Vaskrsu, o dolini suza i carstvu nebeskom, kao i o onoj vrsti radosti u kojoj je moguće da čovjek svaki dan dotakne horizont vječnosti.

U čemu je za pravoslavne vjernike smisao Vaskrsa?

Vaskrs je najvažniji hrišćanski praznik. Zašto je najvažniji? Hristos, žrtvujući se i umrevši na krstu, pobedio je smrt, pobedio je Sotonu, tako što je vaskrsao. Žene koje su sedele pokraj njegovog groba našle su u Vaskršnje jutro prazan grob. Hristos je u tom trenutku nestao, ali on se prema predanju veoma brzo pojavio među svojim učenicama, dakle on je i dalje bio živ. To da je on živ, da je i dalje među nama, za hrišćane predstavlja ključnu činjenicu, jer da je Hristos samo tek umro, ne bi bilo ni hrišćanstva. Konačno, Vaskrs je važan zato što je Hrist, prevladavši smrt, čoveku otvorio vrata rajska.

Bog i sloboda volje

Zašto su važna ta rajska vrata?

Moramo se vratiti na početak: Bog je u zoru ljudske istorije napravio sa čovekom ugovor i dao mu je mnoge talente i slobodnu volju da upravlja svim stvarima i stvorenjima na zemlji i da živi večno. Jedino što Bog čoveku nije dozvolio jeste da jede plodove sa drveta spoznaje dobra i zla. Drvo dobra i zla je neka vrsta simbola, a suština je u tome da je čovek imao slobodan izbor da posluša Boga ili ne i on je tom svojom slobodnom voljom odlučio da Boga ne posluša. Tako je i danas: ljudi su samouvereni, sami sebi dovoljni, veruju da su oni kreatori i gospodari svega i zato imamo ovakav svet kakav imamo. Od takvog čoveka je Bog okrenuo glavu, ali Bog zato nije prestao da brine o čoveku.

Na koji način?

Stari zavet predstavlja početak te priče o stvaranju sveta i objašnjenje tog prvog odnosa Boga i čoveka. Bila je to priprema za ono što će doći: Bog je želeo da pruži drugu šansu čoveku, tako što je sa njim sklopio novi savez, Novi zavet, poslavši svog Sina, Isusa Hrista, Mesiju i spasitelja čoveka. Novi zavet opisuje čitav ciklus tog dolaska: rođenje Hristovo, njegov život i stradanje na krstu. Tim svojim nevinim stradanjem, Hristos je preuzeo, otkupio je grehove ljudske, otvorio je vrata raja i omogućio ljudima da čisti i bez greha mogu kroz ta vrata proći.

Kako piše u Bibliji, da bi čovjek prošao kroz ta ponovno otvorena vrata raja, mora proći kroz ovu zemaljsku dolinu suza. Zašto je to tako?

Pa mi moramo proživeti ovaj život, jer su takav život, a ne raj, kao što rekoh, slobodnom voljom odabrali naši preci. Bog je ljudima sve oprostio preko Hrista, ali ljudska istorija se ne može prebrisati krpom, na način „nema veze, ne važi, idemo ispočetka“, jer to nekako ne bi bilo fer i pošteno. Zato, da bismo stigli do tih vrata, mi, potomci tih prvih ljudi, moramo sa poverenjem pratiti Hrista spasitelja, koji je sam prošao i kroz život i kroz smrt i ušao u večnost. U onu večnost koju su ljudi pre mnogo vekova izgubili. Da bismo to postigli, moramo, kako je govorio počivši patrijarh Pavle, biti ljudi u pravom smislu te reči.

Što znači biti čovjek u pravom smislu riječi?

To znači da čovek bude čovek prema samome sebi, da bude čovek prema drugome i da bude čovek prema Bogu. Ne može biti da ne volimo druge, ili da ne poštujemo sebe, a volimo Boga. Nijedno od ta tri delovanja ne sme da bude iznevereno, inače se za nas vrata rajska zatvaraju. Zašto da rajska vrata budu otvorena ako mi nismo ljudi u pravom smislu te reči? Hristos je bio Bog i činio je čuda, ali je bio i čovek i vidio je ljudsku bedu i ljudsku patnju i sam je patio. Bio je potpuno nevin, a bio je popljuvan, oklevetan, izbičevan i pribijen na krst. Suština je u tome da je on tako i živeo i tako je umro, da bi nama pokazao taj put. Ili, založio je i dao je svoj život za ispravnost tog puta. Ono što je važno je da znamo da uvek možemo da biramo, hoćemo li Hristovim putem ili nećemo. Izbor i odgovornost su na nama.

U čemu je smisao Kristovih riječi „tko hoće da ide za mnom mora da nosi svoj krst“ i „tko hoće spasiti svoj život izgubit će ga, a tko hoće izgubiti svoj život spasit će ga.“

Važno je da znamo da su ljudi svesni svog krsta. Samo je pitanje da li oni žele da ga nose ili ne. Ljudi kupe jahtu jer ne žele da nose svoj krst, ili pobegnu od svoje porodice, jer im je njihov krst pretežak. Ali, to znači da ih se ni njihov život ne tiče. Možda ti čoveče moraš malo da nosiš i mamin krst, jer je ona već starica ili moraš da nosiš i tatin krst, jer je on bolestan. Kakav bi ti tačno hteo da bude krst, onako po tvojoj meri, da bi mogao da ga nosiš? Možda smo mi malo i sebični, ne bismo da podmetnemo leđa, a možda se mi našeg krsta više bojimo nego što je on u stvari težak?

Hrist u jednom trenutku kaže svojim učenicima: nosite svoj teret kroz život kao što ga i ja nosim. Moj teret je lak. Zašto je Kristov teret lak, a ljudski teret to nije?

Ono što je sigurno jeste da naš teret moramo promatrati kroz konačni smisao našeg života, a to je ulazak u večnost. Naš život, istorijski rečeno, definitivno nije morao ovako da izgleda, ali kao što rekoh čovek je na početku izabrao da živi baš takav život i mi smo njegovi potomci. Da bismo ponovo zadobili puninu života – večnost – moramo da proživimo ovaj život koji nam je preostao u trenutku kada su naši preci tu puninu odbacili. Mogli smo još hiljadama godina da se tako rađamo, da prolazimo tu dolinu suza koju smo sami odabrali i da umremo i da nam se izgubi svaki trag. To bi se dogodilo da se nije pojavio Hristos, koji nam je ponovo dao šansu, dok živimo taj naš otpadnuti život, da se u tu puninu večnosti opet vratimo i da uđemo u carstvo nebesko.

Sećanje na budućnost

Hristos je bio svemogući Bog, činio je čuda, ljude je podizao iz mrtvih i mogao je tu našu historijsku dramu riješiti jednim potezom ruke. Zašto je pristao na tako strašnu žrtvu smrti na krstu?

Mera žrtve je mera ljubavi. Treba razumeti kolika je bila Božija ljubav prema čoveku, i njegova briga da čovek ne propadne nego da se spasi, kada je poslao svog sina Isusa Hrista da tako teško strada, da bi tom žrtvom preuzeo teret greha celog čovečanstva i pokazao mu put prema rajskim vratima. Radi se o tome da se sa Hristom za nas nebo ponovo otvorilo. Na nama je da li ćemo tu novu šansu iskoristiti ili nećemo, ali Hristov put ljubavi i žrtve pokazuju da je ljubav mera i čovekove žrtve. Na dan Vaskrsa mi možemo da se sećamo na budućnost, da gledamo kroz vrata raja i tada možemo da vidimo kako naš ljudski teret i čitav naš život ima smisla.

U čemu s ljudskog stajališta leži optimizam žrtve?

Mi svake nedelje u crkvi slušamo „za izobilje plodova zemaljskih i vremena mirna, Gospodu se pomolimo“ i to je prirodan ljudski zahtev, da volimo ovaj život i da uživamo u njemu, ali sa druge strane pitam se: kakav bi to bio život bez žrtve? Da li je takav život uopšte moguć? Mi danas ne želimo ništa da istrpimo, previše lako se bunimo, nemamo strpljenja ni za probleme, ni za druge ni za sebe. Ali to ništa ne govori o smislu žrtve, već ima veze samo sa nama i našim problemima na koje nemamo odgovor. Ali, ponavljam, kakav je to život ako nisam spreman da nešto uradim za drugog, a da to nije tek meni na korist?

Kakav je to život ako nisam spreman da nešto uradim za drugog? Da li je takav život uopšte moguć? Mi danas ne želimo ništa da istrpimo, previše lako se bunimo, nemamo strpljenja za druge ni za sebe

U kakvom odnosu su ljudska žrtva i dobar život?

Ako imam dobar život, zašto da ga zadržim samo za sebe, zašto ne bih pomogao i drugome, a to je već neka žrtva, sa onim što imam da i on počne da ima dobar život. Taj neko pomaže onda nekom trećem, a ovaj četvrtom i onda se lanac dobrote širi dalje. Sa dobrotom se lakše živi nego sa sebičnošću. Zapovest Božija „ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe“ deluje zapravo razumno, zar ne? Hoćemo li svom detetu uskratiti pomoć? Hoćemo li izdati najboljeg prijatelja onda kada mu je najpotrebnije? Ako osećamo ljubav, onda je naš teret lak i tako se gradi carstvo nebesko već na zemlji. Kroz žrtvu mi funkcionišemo kao ljudi, kroz izazove trpljenja i teškoća učimo se onome što je u životu važno. Možemo biti altruisti ili sebični ljudi, trećeg puta nema. Konačno, ako mi, tako ograničeni kakvi jesmo, osećamo ljubav prema drugome, kakvu li tek ljubav oseća Bog prema nama.

Kako izgleda carstvo nebesko?

Vladika Ignjatije napisao je važnu knjigu pod nazivom „Sećanje na budućnost“ i taj naslov knjige predstavlja našu obavezu: treba da se sećamo budućnosti koja nam je davno obećana i koja će sigurno doći, budućnost kojoj mi prisusustvujemo svake nedelje na evharistiji, u iščekivanje one čaše i sveštenika koji kaže „sa strahom Božijim i verom pristupite“. Ta čaša nas vodi iz praznika u praznik, iz nedelje u nedelju, do samog Vaskrsa koji se događa, takođe, u nedelju. Moramo znati da je carstvo nebesko u nama i među nama, inače ne bismo znali šta tražimo. Ljudi jedni druge podstiču, ukazuju na slabosti, jedni druge nose na ramenima i neutrališu jedni drugima sebičnost i gordost. Tako se gradi Carstvo Božije. U trenutku Vaskrsa, pravoslavni hrišćani zaboravljaju Hristovu patnju i bol ljudsku, i ta blizina carstva nebeskog, ta perspektiva krajnjeg cilja našeg života čini naš ljudski teret, kao što rekoh lakim. Kada se zagledamo u zenicu života samog, mogli bismo da se zapitamo: kakav bi to bio svet bez Boga?

U trenutku Vaskrsa, pravoslavni hrišćani zaboravljaju Hristovu patnju i bol ljudsku, i ta blizina carstva nebeskog, ta perspektiva krajnjeg cilja našeg života čini naš ljudski teret lakim

Ali hrišćanin se ipak pita: kuda ja to idem? Što se nalazi iza doline suza? Što je to vječni život?

Odgovor na to pitanje možemo početi sa našim pitanjem: Šta ti misliš da se nalazi iza? Dođi i vidi, razmisli. Tim pitanjem se bavio kanadski pisac Robin Šarma, kao i Mič Elbom u njegovim knjigama „Utorak s Morijem“ (prema ovoj knjizi je napravljen i film) i „Petoro ljudi koje srećeš u raju“. Ono što je važno jeste da je pitanje „šta je iza“ postavljeno u stvari iz perspektive smrti. Smrt je zapravo ono što mnogi ljudi poznaju i na što su navikli: čovek umire i to je kraj. Prilično besmislen i tužan kraj baš iz pozicije vrednosti čoveka i njegovog života. Zbog te neprestane senke smrti koja lebdi nad čovekom, čovek nije u stanju da shvati „šta je iza“. Večni život iz pozicije hrišćanina nije nepoznanica, jer on se u tom istom konkretnom životu svake nedelje u crkvi sreće sa Bogom. Ako je taj susret istinit, onda je i doživljaj večnosti stvaran. Večni život pravoslavnog hrišćanina je kao pogled u zagonetno ogledalo. Verujući čovek kroz molitvu, razmišljanja i odlazak na liturgiju, neprestano gleda u to zagonetno ogledalo u kojem vidi sebe, ali razmišljajući o Bogu počinje da nazire i veličanstven i beskrajan pejzaž večnosti. Hrišćanin živi večni život svaki dan. Hrišćanin na kraju umire pun životnih ožiljaka, ali je svestan blizine Boga. On umire sa uverenjem da će se iza te doline suza sresti i u potpunosti sjediniti sa jednom velikom ljubavi, sa Hristom, kao što se i za života neprestano sretao sa njim. Za hrišćane je Hristos zaista put, istina i život, a večnost nije apstraktna, već je ona punina i konačni smisao našeg života.