Novoimenovanom premijeru Srbije, doktoru endokrinologije Đuru Macutu, najviše se obradovala populacija izbeglih Krajišnika u Srbiji. Ostali su ga i pre stupanja na dužnost zbog političkog neiskustva proglasili i politički impotentnim. Ali iskrena radost onih ljudi koji u njemu vide i jednu malu potvrdu i svojih vrednosti i doprinosa zemlji u kojoj danas žive dirljiva je i pomalo tužna. Tužna jer iza nje stoji možda i nesvesna potreba za dokazivanjem, odnosno pripadanjem, prihvatanjem koje još uvek izgleda do kraja nije realizovano. Još je tužnije što je Macut upravo zbog svog porekla, odnosno zbog svog imena i prezimena (koje mnogi i ne umeju da povežu sa poreklom, ali ga kao nešto što ne prepoznaju automatski svrstavaju u strano i neprijateljsko) na meti one glasne manjine koja širi netrpeljivost i mržnju. Osokoljena njegovom „stranačkom“ pripadnošću, ta glasna manjina koja dominira društvenim mrežama i tabloidima, namećući diskurs netrpeljivosti i isključivosti, dodelila je sebi legitimaciju za sve vrste uvreda i diskvalifikacija.
Dođoši, došljaci, doseljenici, tuđini… uvek su imali simbolički obojeno mesto u percepciji „starosedelaca“. Posebno u ovim krajevima. Može se to objašnjavati i na sociološkom i na psihološkom planu, ali svaka analiza govori više o onom ko etiketira, nego o etiketiranom, više o onom ko izriče uvrede nego o stvarnosti koju komentariše. Poslednjih godina ta distinkcija posebno je izražena u kontekstu političkih previranja. Tako su se pre nekoliko godina pojavile tvrdnje da se glasači iz Republike Srpske organizovano dovoze autobusima kako bi podržali SNS i Aleksandra Vučića. Iako je taj broj glasača dokazano zanemariv da bi uticao na izborne rezultate, sklonost ovdašnjeg čoveka da svoje neuspehe opravdava tuđim uticajem, hiperbolizovao je i taj razvikani broj glasača i broj autobusa i netrpeljivost prema njima. Od tada se periodično, po potrebi, medijski podgrevala histerija i animozitet prema „prekodrincima“. Ove godine čini se da je dostigla vrhunac uoči velikog skupa povodom obeležavanja Dana državnosti Srbije pod nazivom „Srećemo se na Sretenje“ u Sremskoj Mitrovici. „Dolazak autobusa prepunih Dodikovih rent a patriota s rukama u zraku i nesnosnim zadahom jeftinog piva i nacionalizma nije izazvao oduševljenje kod domaćina u Srijemu” – moglo se čitati u medijima. Kada su takozvani „studenti koji žele da uče“ započeli svoju verziju štrajka pred Predsedništvom Srbije, ponovo su eskalirale mrziteljska atmosfera i pogrdne izjave o Srbima iz Republike Srpske. I povodom nedavnog trodnevnog političkog skupa „Ne damo Srbiju“ ispred Skupštine Srbije opet su se prebrojavali autobusi i ismejavali i dehumanizovali putnici u njima… I uvek pomoću površnih, pojednostavljenih osuda i niza predrasuda, bez minimuma razumevanja složenosti istorijskih i društvenih okolnosti.
Do nedavno su prezreni došljaci bili „krezuba Srbija“, danas u toj trci za najveće krivce za sve nedaće prednjače „prekodrinci“. Frustracije se uvek projektuju na „one preko“, „one druge“, tuđe. Tako je i Đuro Macut, pored neoprostivog „greha“ privrženosti Aleksandru Vučiću, a možda najviše baš zbog njega, diskvalifikovan i pre nego što je preuzeo funkciju.
Možda je ovo zapažanje iz svakodnevnog života pomalo neuhvatljivo statistikama i istraživanjima. Više spada u domen one famozne „atmosfere u društvu“, koja jedino kad eskalira u incident bude evidentirana, inače tek lebdi u vazduhu, nevidljiva i neizgovorena, ali stalno prisutna. Tu pojavu možda najbolje prepoznaju Srbi iz Hrvatske – oni koji su s njom odrasli, koji su naučili da je prepoznaju bez reči, u pogledu, u tišini, u načinu na koji neko izgovori tvoje prezime. To je ona atmosfera koja se ne da ukalupiti u grafikone i procente, ali koja uprkos tome određuje mnogo toga – osećaj pripadnosti, sigurnosti, pa i mogućnost da se bude ravnopravan.
I zato je tužna ta usamljena radost među zapravo malim krugom ljudi kojom je dočekan novi premijer, Kordunaš poreklom. A novi premijer, predstavljajući program buduće vlade u Skupštini Srbije, govoreći o položaju srpskog naroda u Hrvatskoj i predstojećoj godišnjici Oluje (negde pred sam kraj, nakon zelene agende), rekao je par odmerenih i birokratskih reči o dubokim ranama nedavne istorije koje i dalje lečimo. I citirao Nikolu Teslu.
