„Oko Srbije treba stvoriti jedan sanitarni kordon, ne samo oko Vučića, nego i svih velikosrpskih opcija koje dolaze od tamo, treba ih izolovati i učiniti sve da se ograniči njihova opasna politika“, izjavio je pre nekoliko dana hrvatski evroposlanik Tomislav Sokol iz vladajućeg HDZ-a za N1 televiziju. To je rekao komentarišući ocenu Tonina Picule, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, da je Srbija glavni izvor nestabilnosti u regionu. Lukavo smeštajući aktuelnu politiku Srbije u već poznat i kompromitovan istorijski okvir, Sokol je još dodao i da „velikosrpska ideologija“ nije poražena i da je aktuelna vlast u Beogradu ideološki radikalnija nego u vreme Slobodana Miloševića, kao i da ni veći deo opozicije ne predstavlja suštinsku alternativu takvoj politici.
Slična retorika nije retkost kod hrvatskih političara, naravno, uz razlike u tonu i nijansama. Više stilske nego značenjske razlike. Ako prelistamo samo nedavnu štampu, videćemo čitav niz izjava i sudova koji Srbiju, bilo njeno političko vođstvo bilo u celini, gotovo da demonizuju. Čak i ako zanemarimo javne aktere poznate po olakim hiperbolizacijama i provokativnom, tabloidnom tonu, dovoljno je reči i sudova koji jasno ilustruju dominantne sentimente prema „istočnom susedu“. Predsednik Hrvatske Zoran Milanović, takođe ovih dana, izjavio je da „Hrvatska nema neprijatelja, osim Srbije s kojom ne uspeva da uskladi odnose“, uz ocenu da za to ne vidi odgovornost na hrvatskoj strani. Ministar spoljnih poslova Gordan Grlić Radman često kritikuje Srbiju, doduše u diplomatskijem tonu, on naglašava pitanja poput nestalih iz ratova, procesuiranja ratnih zločina i odnosa prema hrvatskoj manjini u Srbiji. Andrej Plenković ide umerenijom (ili umivenijom) linijom. On govori o „potrebi za rešavanjem otvorenih pitanja“, retko koristi zapaljivu retoriku, ali i on često implicira da problemi dolaze iz Beograda.
Malo je uticajnih političkih i javnih aktera koji od ovog obrasca bitnije odstupaju. Od otvorenih poziva na „sanitarni kordon“, preko „jedini neprijatelj“, sve do diplomatski uobličenih formulacija – Srbija se ne tretira kao sagovornik sa kojim postoje sporovi koje uz obostrani trud treba rešavati, već kao problem koji treba ograničiti i izolovati. Svojevrsna demonizacija Srbije u hrvatskom političkom prostoru, iako je konstantna i neupitna već decenijama, verovatno da ima više uzroka, kao što uostalom ima i više različitih pojavnih oblika. Od nasleđa devedesetih, preko političke upotrebe tog nasleđa, pa sve do političke zloupotrebe radi animiranja biračkog tela… Istina, povremena zapaljiva retorika iz Beograda sigurno da podgreva takve sentimente, ali ne hlade se oni ni bez tih varnica. Zašto je onda ta vatra toliko snažna i šta je održava u životu toliko vrelom i toliko dugo? Nije bezazlena, vidimo to svako malo na koncertima na kojima se uzvikuju ustaški pozdravi, na fasadama gde se slave zločnački režimi, na ulicama i trgovima kada se dogode „izolovani vandalski napadi“. Nekad se ne mora ni videti, dovoljno je da se oseća.
Šta to Srbija danas radi čime zaslužuje epitet jedinog neprijatelja i sanitarni kordon? Otvorenih pitanja iz ratne prošlosti je sa obe strane, Srbija ih još i manje naglašava, ne koristi ih kao osnovu za definisanje odnosa sa Hrvatskom. Neguje kulturne bliskosti, ispreplitanosti i zajedničko nasleđe. Otvorena je – za privredu, za kulturnu razmenu, za svakodnevnu komunikaciju koja se odvija mimo političkih poruka. I uz najveći napor teško je naći razumno objašnjenje za netrpeljivost koja traje mnogo duže i koja je mnogo vitalnija od sporadičnih političkih impulsa koji dolaze iz Srbije. Srbija čak nema ni do kraja institucionalno artikulisan odnos prema genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH. Predlozi rezolucija više puta su ulazili u skupštinsku proceduru, ali nikad nisu usvojeni. Taj najstrašniji period u nacionalnoj istoriji nema srazmerno mesto ni u obrazovnom sistemu ni i javnoj obradi. Prisutan je kroz komemoracije i povremene političke poruke, ali retko kroz sistematsko i ujednačeno negovanje kulture sećanja.
A baš u ovim aprilskim danima, i ne samo u njima, nižu se godišnjice stradanja – od sela i jama do logora. Gotovo da nema dana neobeleženog u kalendaru stradanja, kad se nije dogodio neki zločin.
I u tim istim danima, dok se u delu hrvatskog javnog i političkog prostora ti zločini umanjuju, relativizuju ili reinterpretiraju, sa visokih političkih pozicija stižu poruke da Srbiju treba ograditi sanitarnim kordonom.
