U ovim aktuelnim vremenima pod velom nabujale ekonomske krize, ratova, razaranja, promene stare paradigme i bolnog uspostavljanja nove, možda više nego ikada, očekuje nas borba za elementarnu ljudskost. Neizvesna budućnost ljudskog društva, promene koje donose nove tehnologije i nametnute potrebe za sve većim trošenjem, okivaju čoveka, ispražnjenog od njegove suštine, svodeći ga na puko sredstvo za ispunjenje nekih skrivenih i nepojamnih ciljeva.

Poslednjih nekoliko vekova, sva čovekova delatnost, naročito evropskog čoveka, bila je usmerena na osvajanje materije i kosmosa. Jednom rečju, fokus zajednice bio je usmeren na osvajanje spoljašnjeg prostora.

Upravo je ta jednostranost prouzrokovala otuđenje čoveka od njegovog unutrašnjeg, duhovnog prostora, razdirući njegovo delovanje, i na kraju, celokupno biće. Danas smo svedoci globalnog procesa u kome je spoljni svet progutao dubinu duhovnog bića čoveka.

Socijalna pravda nije politička ideologija

Radi se o tome da je sam čovek, po svojoj prirodi dublji i širi od samog kosmosa u kome prebiva, pa otuda dolazi i njegova nezasita glad za shvatanjem dubine i širine ove materijalne stvarnosti. Vremena krize uvek u sebi nose i potrebu za otkrivanjem i usvajanjem duhovnog života, traženje mira i sabiranje u Bogu kao jedinom izvoru istinskog mira.

Sa svih strana izveštavaju da je sve veći jaz između bogatih i siromašnih u svetu. Neizvesne su posledice takvog stanja, a najviše se pojavljuju i objašnjavaju kao ekonomski i politički problem. Ali nije samo to u pitanju. Radi se tu o dubokim poremećajima, o ekstremnoj moralnoj i duhovnoj krizi.

Pravoslavna teologija na ove poremećaje gleda kroz prizmu greha, kao narušavanje normalnog života u zajednici i izostanak hrišćanske odgovornosti. Izneću u najsažetijoj formi neke od krucijalnih stavova koji se odnose na problem koji posmatramo.

Savremena pravoslavna teologija jasno poručuje da socijalna pravda nije politička ideologija, već direktna zapovest Jevanđelja i izraz ljubavi prema bližnjem. U pravoslavlju, ideja o ljudskoj zajednici gde su svi jednaki među sobom, predstavlja samu srž pravoslavnog života centriranog oko Svete Liturgije. (Sam pojam liturgije ima izvorno značenje: opštenarodno delo)

Savremena pravoslavna teologija jasno poručuje da socijalna pravda nije politička ideologija, već direktna zapovest Jevanđelja i izraz ljubavi prema bližnjem. U pravoslavlju, ideja o ljudskoj zajednici gde su svi jednaki među sobom, predstavlja samu srž pravoslavnog života centriranog oko Svete Liturgije

Ne deliti svoje imanje sa siromašnima je krađa od siromašnih

Kada su u pitanju materijalna dobra, u pravoslavlju se ne gledaju kao apsolutno vlasništvo pojedinca. Čoveku je samo dato da upravlja zemaljskim dobrima, te on ne može biti njihov apsolutni vlasnik, a na gomilanje prekomernog bogatstva, gleda se kao na greh protiv ljubavi. Jedan od najvećih otaca Crkve, Jovan Zlatousti, kritikovao je bogataše svog vremena na sledeći način: „Ne deliti svoje imanje sa siromašnima je krađa od siromašnih i oduzimanje njihovog života“.

Sveti oci su upozoravali da ekonomski sistemi koji počivaju na nezasitoj pohlepi (pleoneksija) i iskorišćavanju slabijih i siromašnih direktno negiraju evharistijski način života. To znači da je jasno naglašeno da su resursi namenjeni da se dele, a ne da se gomilaju i otuđuju od većine.

Pravoslavlje poznaje problem siromaštva i posmatra ga dvojako: kao društvenu nepravdu ili kao duhovno iskušenje. Crkva pravi jasnu razliku između dobrovoljnog siromaštva, kao duhovnog monaškog podviga i onog drugog, nametnutog, bednog siromaštva koje unižava ljudsko dostojanstvo. Ovo drugo nastaje najčešće kao posledica društvene nepravde, kvarenja društva (korupcije) i nedostatka solidarnosti u zajednici. Takvo okruženje može čoveka gurnuti u očajanje i otuđenje što Crkva osuđuje.

Pravoslavlje problem siromaštva posmatra dvojako: kao društvenu nepravdu ili kao duhovno iskušenje. Crkva pravi jasnu razliku između dobrovoljnog siromaštva, kao duhovnog monaškog podviga i onog drugog, nametnutog, bednog siromaštva koje unižava ljudsko dostojanstvo. Ovo drugo nastaje najčešće kao posledica društvene nepravde i nedostatka solidarnosti u zajednici.

U Jevanđelju po Mateju, (19:16–24), Hristos se identifikuje sa gladnima, žednima i siromašnima. Suštinski, odnos društva prema siromašnima pokazuje i odnos celokupnog društva prema Bogu: „A Isus reče učenicima svojim: zaista vam kažem da će bogataš teško ući u carstvo nebesko. I opet vam kažem, lakše je kamili proći kroz iglene uši, nego bogatašu da uđe u carstvo Božije.”

Svetosavski svetli primeri

U srpskom, svetosavskom pravoslavlju (uprkos uvreženom prikazivanju srednjevekovlja kao “mračnog” perioda) imamo svetle primere:

U narodnoj pesmi „Sveti Savo i gospoda ‘rišćanska“, kad su pitali slavnog Nemanjića gde je njegov otac potrošio „sedam kula groša i dukata“, on im odgovara da ih nije trošio „na nadžake, ni na buzdovane“, nego na zidanje crkava i manastira (najpoznatiji je Hilandar), ali i drugih zadužbina – ćuprija i česmi. I, naravno, delio je „kljastu i slijepu“ da bi „duši mjesto u’vatio“.

Kralj Milutin je delio milostinju ne samo u Srbiji, nego i u Jerusalimu. Podigao je bolnicu i stranoprijemnicu pored manastira Sv. Arhangela Mihaila i Gavrila u Svetom Gradu, kao i bolnicu u Carigradu, veli Danilo II u „Žitiju kralja Milutina“.

Sveti Stefan Dečanski je, pored Dečana, podigao manastir u kome su negovani gubavci.

Car Dušan je u manastiru Sv. Arhangela kod Prizrena takođe podigao bolnicu, a knez Lazar je to uradio u Ravanici.

Despot Stefan Lazarević je bolnicu i stranoprijemnicu podigao u Beogradu.

Milosrdni rad je, pre svega, bio briga Crkve, i to je jasno definisano 29. članom Dušanovog zakonika, u kome piše: „I po svim crkvama da se hrane siroti kao što su ktitori zapovedili. Ko ih od mitropolita, episkopa ili igumana ne bude hranio, da se odluči od čina“.

To su samo neki od primera milosrđa i brige za ukrepljenje duhovnosti.

Strah od Boga i stid od ljudi

Taj moćni činilac povezanosti i zajedništva jeste hrišćanska vera i hrišćanska moralnost. Ljude je opominjao strah od Boga i stid od ljudi. Vizija nebeskog sveta i svest o bliskoj smrti, koja nije značila svršetak života zanavek, nego početak jednog novog života, zavisnog od ljudskih dela na zemlji. Kako je taj činilac oslabio, navodi vladika Nikolaj, onda su se u zadrugama (a to je arhaični način organizovanja zajedničkog života familije), pojavila ona dva poznata zla, koja oduvek podgrizaju i ruše svaku ljudsku zajednicu: nepoštenje i nepoverenje. Skoro sto godina opirale su se srpske porodične zadruge – te male crkve, male hrišćanske komune – da ih ona dva crva ne razore. No, malo pomalo, podlegle su, i ostale u sećanju naroda kao slatka vilinska priča…

Razvoj društva, i promene koje se sabiraju u današnje vreme, ispoljavaju se kao rastući globalni jaz među ljudima kada je u pitanju podela resursa i dobara. Mi svedočimo sve opsesivnijoj bolesti savremenog čovečanstva koja se ispoljava kao pohlepa i nebriga, kao egocentrični izolacionizam, uživanje u sumanutom trošenju i komforu, podizanje nevidljivih zidova oko sopstvenog zgrnutog bogatstva i nametanje takvog modela življenja drugima, kao poželjno i jedino moguće. Oni u svojoj beskrupuloznoj izopačenosti ne biraju načine za zgrtanje bogatstva, tako da ta logika koju slede, donosi razvoj koji vodi masovnim nesrećama, ratovima, bolestima, uništenju životnog prostora i živog sveta zarad njihovog sebičnog materijalnog bogaćenja, zaboravljajući dobrobit sviju na ovoj planeti čiji smo svi mi privremeni gosti.

Čovek je biće kome je zadato da se usavršava i egzistira kao deo zajednice. On ima dužnost da se usavršava i Crkva mu nudi hristološko, jevanđeosko tumačenje, dižući ga na pijedestal bogolikog čoveka. Savremena pravoslavna teološka misao jasno povlači granicu između istinske socijalne pravde i pukog bacanja sitniša prosjacima (a i to je nekad samo način za pranje savesti). Pravoslavlje od nas zahteva uspostavljanje odnosa u društvu u kojima se poštuje bogočovečansko dostojanstvo svakog pojedinca (kroz pravo na obrazovanje, rad, lečenje i dostojanstvenu starost). U tom sklopu, na rad se gleda kao na organski element ljudskog života. Bog je stvorio rajski vrt i u njemu čoveka da radi i da ga otkriva, ali sa otpadanjem čoveka od Tvorca, rad je dobio izmenjeni karakter: „sa znojem lica svojega ješćeš hleb dok se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet“.

Savremena pravoslavna teološka misao jasno povlači granicu između istinske socijalne pravde i pukog bacanja sitniša prosjacima. Pravoslavlje od nas zahteva uspostavljanje odnosa u društvu u kojima se poštuje bogočovečansko dostojanstvo svakog pojedinca (kroz pravo na obrazovanje, rad, lečenje i dostojanstvenu starost)

Rad je vremenom gubio stvaralaštvo kao svoj suštinski deo, tako da je rad za paloga čoveka postao samo način da se neko što efikasnije domogne sredstava za život. Reč Božija obraća pažnju i na ritam rada: šest dana radi, sedmi dan odmaraj. Taj dan posveti Gospodu kako te svakodnevne brige ne bi odvojile od Tvorca. Uporedo s tim, treba ispoljavati milosrđe, kroz ljubav i nesebičnu brigu prema bližnjima.

Udaljavanje ljudi od ovog modela, odnosno od Tvorca, usađivao je prividni osećaj da um trijumfuje, te je iz toga nastajala ideja da se celokupni život uredi bez Boga. (Takve težnje su se kroz istoriju tragično završavale.)

Rad nije vrednost sama po sebi

Sa hrišćanske tačke gledišta, rad nije vrednost sama po sebi. On je blagosloven kad je u satrudništvu sa Gospodom, kada služi za ispunjenje Njegove zamisli o svetu i čoveku. RAD nije blagosloven kada ima egoistične ciljeve i interese i kada je usmeren na zadovoljavanje grešnih potreba duha i tela.

U Svetom pismu se navode dva moralna podsticaja za rad: da prehraniš sebe ili da pomogneš onima kojima je to neophodno.

Reči Sv. Apostola Pavla odjekuju kroz vekove: „Ako neko neće da radi, neka ne jede.“ Naš Gospod, Isus Hristos pominjao je razna zanimanja: sejače, žeteoce, sluge, upravitelje, trgovce, domaćine, poslenike u vinogradu itd… Takođe, moguće je radom činiti podvig, kao što čine monasi u manastirima. Podvizavajući se, pružaju primer za podražavanje. Blagosloveni rad nužno traži i pravednu raspodelu materijalnih dobara za dobrobit sviju, a to sve je nemoguće bez unutrašnje, duhovne dimenzije ljudskog bića.

Savremeno doba donelo je udaljavanje ljudi od njihove unutrašnje duhovne dimenzije, pretvarajući ih u entitete ispražnjene od smisla, mira i ljudske radosti. Čitave industrije daju nametanje i bezočno propagiranje besmislene zabave, igara bez smisla, lenjosti i izolacije, poroka i greha. Te industrije prodaju načine za zadovoljavanje niskih strasti i loših navika (podstiču: pijanstvo, kockanje, narkomaniju, blud i preljubu). Posledica takvog stanja nije samo izopačivanje pojedinca, već čitavih društava.

U aktuelnoj ovovekovnoj krizi, nasuprot ovim mračnim tendencijama, sve jače se projavljuje potreba za otkrivanjem i usvajanjem načela duhovnog života, traženjem mira, sabiranjem u Bogu kao jedinom izvoru istinskoga mira.