S Vladimirom Tabaševićem, jednim od tek nekolicine pisaca koji su NIN-ovu nagradu dobili prije svoje trideset i pete, razgovaramo o njegovom recentnom radu u teatru, kao i poziciji njegove proze u regionalnim okvirima te budućim planovima.

Prije nekoliko nedjelja u Beogradskom dramskom pozorištu održana je premijera „Idiota“ postavljenog po istoimenom romanu Dostojevskog, a u Vašoj dramatizaciji. Mnogo se zanimljivih tema otvara sa ovim konkretnim predloškom: od „kulture ukidanja“ povodom rata u Ukrajini do nekih dubljih i univerzalnijih poruka samog teksta. Kako je tekao proces dramatizacije i da li ste zadovoljni konačnim rezultatom?

Na sreću, nikad nisam potpuno zadovoljan konačnim rezultatom svog rada. Sam kreativni proces i rad – na literarnom tekstu kao i na (post)dramskom tekstu – može me ispuniti u trenutku dok sam njime zaokupljen, dok sam „u njemu“, ali konačni rezultati i eventualni učinci tog procesa kod mene proizvode neku novu frustraciju koja me tera u neki novi proces. I tako ukrug. Nisam zadovoljan onim što sam napisao, paradoksalno, iz čistog zadovoljstva koje mi se dešava u pisanju. Čudna okolnost. Uvek mi se čini da tek treba da napišem nešto čime ću biti (do kraja) zadovoljan, i zato pišem – težeći za tim (nemogućim) krajnjim zadovoljstvom. Finalni tekst koji napišem kao predložak za pozorišnu igru, u svojoj izvedbi, frustrira me bitno drugačije nego što to čini neki moj završeni literarni tekst. U slučaju pozorišnog izvođenja onog napisanog, značenje mojih reči u potpunosti zavisi od emocije koju glumci unesu u to kako ih izgovaraju, a te emocije zavise od toga šta reditelj – rečima koje izgovara glumcima u toku rada i priprema – budi kod njih, kakve im „neophodne iluzije“ usađuje u glavu da bi oni „dali sve ono najbolje glumačko od sebe“ i da bi se taj maksimum čuo u rečima koje izgovaraju na sceni, rečima za koje sam nekad verovao da su samo moje, a koje su nekad, možda, to i bile. To je rediteljstki talenat koji se ispoljava samo zbog jedne stvari: da bi publika uživala, i to – svako u toj publici za sebe samog, u onome za šta je samo on (ne)sposoban. Reditelj je suvereni vladar performativne dimenzije jezikа, i to nikako ne mogu da mu oprostim. U izvesnom smislu, klasičan pisac je „idiot“ postdramskog teatra. Iskustvo takvog rada i takvih učinaka, dakle, dragoceno je. Ono mi vraća onu snagu izazvanu prkosom i osećajem lišenosti onoga što smatram najdragocenijim – snagu da se vratim pisanoj reči.

Jedna od „stajaćih tema“ naše publicistike su regionalne kulturne veze. Samo dva-tri dana posle premijere vašeg „Idiota“, sarajevsko Narodno pozorište postavilo je svoju verziju istog romana. U bizarnoj polemici sa ambasadom Ruske Federacije u BiH, iz ovog pozorišta su poručili da je danas kukavički postavljati Dostojevskog bez eksplicitnog potenciranja rata u Ukrajini. Kako gledate na taj stav, osjećate li se kao kukavica?

Dobro su mi poznati i još više odurni svi ti selektivni pacifizmi praćeni histerijom i raznim aktivističkim naprasitostima koje se navodno tiču univerzalnih vrednosti čovečanstva, koje su podržane sistemom mišljenja i kvazi-umetničkog delovanja koje je apolitično sve dok odnekud ne šušne neki dolar. Tad se uvek jasno (i angažovano!) zauzimaju unapred poznate i „prave strane“. Neophodno je biti izričit: svaki rat je užasan; međutim, istovremeno, važno je znati da je svaki rat neminovnost koja najtragičnije snalazi one koji su najmanje doprineli tome da se on desi. To je paradoks koji je važan aspekt svake ratne tragedije. Vojnici svake zaraćene strane uvek su mi bliži srcu nego miroljupci bilo koje od strana, pri tom – prezirem rat, i svaka mogućnost da se on desi najmanje zavisi od mojih želja za koje mi srce nalaže da verujem da su lepe. O ratu je lako razgovarati iz perspektive razmene mišljenja o učincima pisanih i izgovrenih reči, a neuporedivo teže je na svojoj koži podnositi učinke tišine koja je protkana zvukom detonacije, rafala ili gusenice nekog tenka. Jedino etički neprihvatljivije i iritantnije od lične „umetničke“ zabave u doba tuđeg ratnog stradanja, jeste ista ta zabava prožeta lažnom svešću o tome da je moguće zaustaviti razbuktalost rata, tako što će se sa pozornice na kojoj se provodimo, agitovati u prilog nekakvog mira. Reči izgovorene sa tog mesta nemaju drugu moć osim da lišavaju krivice one koji bi da se zabavljaju, ali koji za sebe zbog raznih prisila moraju da veruju da su oni ti čije glumljene reči imaju moć da zaustavljaju ratove. Čudesno, međutim, još je i to što takvi, najčešće, u svojim rečima ne vide jednu drugu potenciju: onu da se takvim ratobornim zalaganjem protiv rata koji se dešava drugima i koji je faktički nezaustavljiv takvim nasumičnim angažmanom, stvaraju, možda, uslovi za neki rat koji se može desiti nama. Kako? Tako što polarizuju, tako što umesto pitanja suživota i opstanka, uvode prinude na opredeljvanje koje su osnovni uzrok svakog mogućeg sukoba. Mir nije dovoljno umetnički, glumački, naprosto glasno poželeti sa neke pozornice. Mir je uzgredna posledica višedecenijske, kontinuirane psiho-fizičke spremnosti na ono najgore u nama. „Jarosna ravnodušnost“ prema životu nam čuva glavu u situacijama opasnosti po život. Na svetsku pozornicu stupio je hipertrofisan glumački ego koji dokaze o moćima svog talenta, nažalost, ne pronalazi više u aplauzima zadovoljne publike.

Zamislimo kako glumac izgovora sledeći tekst: „Osećam užasnu i nejasnu potrebu da se svrstam na stranu nevinih žrtava, ali ne znam odakle mi ona, čime je ta potreba u meni podstaknuta. Možda je u pitanju samo strah da ću biti sam, da niko neće biti na mojoj strani, onda kada i ja budem nečija nevina žrtva? Da li se nečije stradanje samo umnožava onda kad ja napadno počnem da saosećam, iz straha, iz onog najnižeg oblika ljubavi – samilosti? Da li je od pomoći ikome takva moja saosećajnost, izazvana porivom da pred samim sobom budem ‘bolji čovek’, služeći se tuđim stradanjem?“. Takav tekst je moguće da izgovori neki knez Miškin današnjice, ako bi imao svest o učincima svojih pataoloških saosećajnosti.

Antihristovski saosećajan i empatičan bio je upravo on. To je ono najopasnije i najvrednije saznanje koje možemo steći čitanjem „Idiota“. Ako nam je, uopšte, do Dostojevskog, a ne do trivijalne politizacije tog dela, koja laska našem egu, obmanjujući nas da nismo kukavice kakve se plašimo da, u stvari, jesmo.

Na tragu tzv. regionalnih tema, dobitnik ste regionalne nagrade „Mirko Kovač“. Ipak, koliko mi je poznato, Vaših knjiga nema u bh, crnogorskim ili hrvatskim izdanjima, za razliku od nekih drugih autora vaše generacije, objektivno čak i manje ostvarenih. Šta mislite zašto je to tako?

To ignorisanje je toliko upadljivo i indikativno, da mi, zapravo, negde laska. Razlozi zbog kojih je moja književnost neinteresantna za obljavljivanje u tzv. regionu, najmanje leže u mojoj književnosti, a ponajviše u tome što izdavači strepe da ću u svom paraliterarnom angažmanu imati svoje mišljenje, ono koje odstupa od unapred zadatih i podrazumevanih „tačnih“ odgovora. I u pravu su, i treba da strepe.

Svestran ste umjetnik, ali ipak ste u široj javnosti najviše prepoznati kao prozni pisac. Već nekoliko godina nema Vašeg novog romana ili duže proze, a ranije ste navikli publiku na češću frekvenciju novih naslova. Radite li na nekom novom romanu, noveli ili čak možda knjizi priča?

Radim intenzivno, da. Ali ne znam, istina, radim li i na objavljivanju.

Tekst je sufinanciran sredstvima Fonda za izbegla, raseljena lica i za saradnju sa Srbima u regionu AP Vojvodine