Renomirani kazališni redatelj Jug Radivojević, koji je u protekle tri decenije režirao sigurno preko stotinu predstava, prije pet godina izabran je za direktora Beogradskog dramskog pozorišta (BDP) i u njemu je napravio malu revoluciju na repertoarnom i organizacijskom planu. Ima onih koji pozdravljaju ovaj nagli zaokret i onih koji pak sumnjičavo vrte glavom, ali povećani broj premijera, često puna dvorana BDP-a i vrlo kvalitetni glumci i zanimljivi naslovi predstava, govore bez sumnje o jedinstvenoj živosti, angažmanu i uspjehu. Kako je to postigao ovaj vitalni i energični teatarski poslenik na Balkanu, gdje se u kulturi dobre ideje gase i suviše lako i gdje se do rezultata dolazi sizifovski teško?

Što je bila vaša motivacija i osnovni cilj kada ste stupili na čelo Beogradskog dramskog pozorišta?

Beogradsko dramsko pozorište je najstarije gradsko pozorište, koje je osnovano 1947. godine. Tada je to pozorište bilo zamišljeno kao teatar koji će ići u korak sa vremenom i koji će se bazirati na popularnom, uglavnom anglosaksonskom repertoaru. Bio je to veliki iskorak u nekoj vrsti modernosti koje je tada nosilo ovo pozorište. Kada su me 2019. godine kontaktirali predstavnici grada Beograda zaduženi za kulturu, njihova namera je bila da se reafirmiše ova tradicija i da se BDP-u povrati taj stari sjaj. Osamdeset godina ovog pozorišta obeležićemo 2027. godine i kada se pogleda unatrag, to pozorište je imalo svojih uspona i padova, a poslednju deceniju ono jeste bilo u određenoj krizi. U tome nekako leži i moj osnovni motiv da preuzmem ulogu direktora BDP-a. Moja pozorišna karijera traje već 30 godina, još od 1993. godine sa mojom prvom predstavom „Viktor ili deca na vlasti“ i danas sa mojih 50 godina života možda je to trenutak za ovako nešto. Možda je to bila i dobra prilika u BDP-u za jedan novi početak jer, to možda paradoksalno zvuči, kada jedno pozorište stoji pristojno onda je teško praviti neke posebne iskorake.

BDP kao kompanija

Osjeća se da se ovo kazalište u prvom redu promijenilo organizacijski. Kako biste objasnili tu promjenu?

Proveo sam 12 godina, što kao asistent, što kao docent na katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Jedna od osnovnih stvari na kojoj sam insistirao jeste da ti mladi budući glumci nauče da je ono oko scene podjednako važno kao i sam sadržaj onog što će se prikazati na sceni. Sve te glumačke promene koje su ti glumci trebali u predstavi da rade iza scene – da se presvuku, da unose rekvizitu, da iznesu dekor, da se našminkaju – sve to mora biti urađeno, jer će im to omogućiti da na scenu izlaze kroz dobru organizaciju, neopterećeni perifernim stvarima, koje su međutim podjednako važne. U tom smislu, u našem pozorištu je prvenstveno bilo važno uspostaviti sistem i ja često kažem da BDP funkcioniše kao kompanija, na način da svi moramo znati šta su naše obaveze na jednogodišnjem, šestomesečnom, tromesečnom, mesečnom, nedeljnom i dnevnom planu. Na tome insistiram kod svih saradnika, u svim sektorima i u svim službama.

Kako planirate repertoar?

Mi nemamo klasičnu pozorišnu sezonu od septembra do juna nego nam je sezona čitava godina, jer nam se čini da je godina od 12 meseci, programski, organizacijski i financijski, najbolja mera za planiranje. Tako da smo mi programski zaokružili ovu godinu, zatim 2025. i 2026. godinu i sada planiramo da u skorijem periodu kreiramo i 2027. godinu. Više je za to razloga, a jedan od osnovnih je što pokušavamo da u naše pozorište dovedemo najbolje reditelje iz Srbije, regiona i Evrope, a to mora da se planira puno ranije: tri, četiri godine unapred. Recimo, ja sam sa jednim od najboljih nemačkih reditelja, Frankom Kastorfom, razgovarao četiri godine da bi na kraju on stvarno i došao da režira u BDP-u Danteovu „Božanstvenu komediju“.

Kako u ovom današnjem silno ubrzanom vremenu uspijevate da planirate predstave toliko vremena unaprijed?

Pa upravo se radi o tome da se sva ta previše brza dinamika u glumištu na Balkanu, vezana za obaveze glumaca da igraju u svim tim serijama, može pobediti jedino tako – i to se pokazalo ispravnim – ako mi planiramo predstave pre snimanja serija. Kada mi naše glumce obavežemo godinu dana unapred, onda oni sa tim terminima izlaze pred svoje TV producente, čak i jedan Miloš Biković, koji u ovom trenutku snima jednu kinesko–rusku koprodukciju, uspeva da ispoštuje i svoje obaveze u našem pozorištu. Naši standardi i ambicije su velike, ali za to je potrebno i precizno planiranje.

Što na taj brzi, isplanirani ritam predstava kaže publika?

Upravo smo na taj način dali mogućnost publici da planira svoj odlazak u teatar i da kupi kartu na vreme i sada naša publika kupuje karte tri meseca unapred. Sto hiljada ljudi u Beogradu posećuje pozorište i to je naša ciljna grupa. Mi u januaru i julu pauziramo, a preostalih deset meseci igramo na tri scene: na dve zatvorene i na letnjoj otvorenoj sceni. U prošloj godini smo imali preko 50 gostovanja u Srbiji, regionu i u Evropi, tako da smo u čitavoj godini odigrali preko tri stotine predstava. Recimo, ove godine smo samo u jednom mesecu, u martu, odigrali ukupno pedeset predstava. Radimo puno, igramo jako puno, ali igranje predstava je suština pozorišta.

U prošloj godini imali smo preko 50 gostovanja u Srbiji, regionu i u Evropi, tako da smo u čitavoj godini odigrali preko tri stotine predstava

Po kojim estetskim kriterijima birate vaš godišnji repertoar?

U saradnji sa članovima umetničkog veća repertoar pravimo na bazi takozvane „godišnje teme“ i sagledavanja žanrovsko stilskog opredeljenja. Tako je ova 2024. godina bazirana na filmu kao inspiraciji, na filmskom scenariju kao temi ili literaturi koja je preko filma dospela u neku žižu ili pak preko filmskih autora koji su nam pozorišno zanimljivi. Iduća godina će biti godina savremene drame, domaćih i evropskih autora i u tom smislu ćemo pokušati da bude što više praizvedbi današnjih pisaca. Iduću sezonu ćemo otvoriti sa novom dramom jednoga od njih – Dejana Dukovskog i u režiji Olivera Frljića. Godina 2026. će biti u znaku komedije, s tim što treba reći da se naš repertoar formira i prema rediteljima. Kada ga odaberemo, onda prema njegovim afinitetima formiramo i naslove predstava, tražeći udruženo sa njim komade koji će odgovarati i našoj godišnjoj tematskoj odrednici. Godina 2027. će biti godina obeležavanja 80 godina BDP-a i tada ćemo ponovo praviti one uspešne komade koje je radio u svojoj istoriji.

Novi glasovi

Šta je to „serijal novih glasova“?

To je projekat koji smo započeli prošle godine i radimo ga na letnjoj sceni, kada je ona u avgustu mesecu namenjena najmlađim autorima. Njihove radove, u saradnji sa Fakultetom dramskih umetnosti, selektuje profesorka na dramaturgiji i naš veliki dramski pisac Biljana Srbljanović i onda te komade režira neko od te generacije studenata režije. Tako smo prošle godine dobili na letnjoj sceni četiri, krajnje različite i vrlo dobre premijere tih mladih autora, a ove godine nameravamo da napravimo nešto slično i već imamo dva nagrađena komada mladih dramskih pisaca u pripremi. Pokušavamo da dajemo šansu najmlađima da se iskažu u jednoj ozbiljnoj pozorišnoj produkciji i njihove predstave zaista ostaju na repertoaru.

U ovo doba često se govori da kazalište treba da bude aktualno. Kako je u vašem teatru?

Pozorište puno toga može da radi samo ne sme da se pretvori u pamflet i banalizaciju. Pozorište treba da ukazuje na sve ono što nas muči, ali sa druge strane da pokuša i da nam pomogne. U teatru čovek treba da se nasmeje ili rasplače i ne treba se toga stideti. Sa druge strane, u ovim vremenima jako brzih promena, teatar treba da bude ažuran i da ide u korak sa vremenom i mi na to odgovaramo sa deset premijera godišnje. Ideja nam je da se u našem pozorištu stalno nešto dešava, da stalno idemo napred i da tom dinamikom budemo provokativni za publiku. Šta je onda naš cilj: cilj je da publika dođe u Beogradsko dramsko bez obzira na to šta je to veče na repertoaru. Ima naravno kod nas uspelijih i manje uspelih predstava, ali kada se podvuče crta naša namera je da stvorimo takvu repertoarnu atmosferu da sve što se pogleda u BDP-u bude uzbudljivo i intrigantno.

Kako izgleda glumački ansambl Beogradskog dramskog pozorišta?

Mi smo u ove četiri godine primili 17 glumaca na neodređeno vreme, koji su zamenili one koji su odlazili u penziju. Od Mirjane Karanović, Miloša Bikovića i Branke Katić, pa sve do ovih najmlađih, mi smo formirali respektabilan ansambl koji broji 39 stalno zaposlenih i odličnih glumaca, a gostujući glumci su zaista zvezde: Ozren Grabarić i Rade Šerbedžija iz Zagreba, Dragan Bjelogrlić iz Beograda i Milena Zupančič iz Ljubljane. Mi financijski dobro stojimo od karata u kući, ali naša najveća zarada je na gostovanjima, što znači da ako nas ljudi traže, onda imamo i dobre predstave. Treća stvar su naši donatori i sponzori koji su u nama prepoznali vitalnost koja i njima u marketinškom smislu ide u prilog. Bez sopstvenog prihoda, bez punih sala, gostovanja i donatora mi ne bismo mogli napraviti deset premijera godišnje. Igramo puno da bismo imali veći prihod, koji ćemo utrošiti za nove predstave.

Što je to Ruta?

Ruta je regionalna unija teatara koju smo inicirali u BDP-u pre pet godina, sa idejom da se povežu pozorišta u regiji sličnog senzibiliteta. To je onda rezultiralo i festivalom Ruta, na kojem nastupaju gradski teatri iz šest gradova: Beograda, Zagreba, Ljubljane, Sarajeva, Podgorice i Skoplja. Na svaka dva meseca jedan od tih gradova preuzima domaćinsvo da ugosti predstave iz ostalih pet gradova i trenutno je Ruta najfrekventniji festival međusobnog razmenjivanja predstava u regionu. Osim velikog interesovanja publike, Ruta je revija predstava, a ne festival takmičarskog karaktera i to je prilika da se mi u regionu držimo zajedno, da gledamo jedni druge i da se upoznajemo i razgovaramo. Prostor nekadašnje Jugoslavije je zajednički prostor bar što se kulture tiče. Postoji ideja za zajedničkim koprodukcijama predstava i to je dobra stvar, zato što se za svaki teatar tada bitno smanjuju troškovi produkcije, predstave se igraju u više gradova, a ne u jednom i za glumce, u drugačijem ambijentu i sa novim kolegama, to je veliko iskustvo i osveženje.

Ruta je najfrekventniji festival razmenjivanja predstava u regionu. To je prilika da se mi u regionu držimo zajedno, da gledamo jedni druge i da se upoznajemo i razgovaramo. Prostor nekadašnje Jugoslavije je zajednički prostor bar što se kulture tiče

Vi ste po vokaciji kazališni redatelj. Uspijevate li da režirate uz posao direktora teatra?

Dinamika BDP-a zaista traži potpuni angažman i nije moguće ništa drugo raditi, ali biti na čelu jednog pozorišta koje želi da bude i vitalno i dinamično, takođe, jeste neka kreacija. Na primer, u BDP-u režiraju značajni reditelji koje uglavnom ne možemo videti u drugim pozorištima: Ivica Buljan, Sebastian Horvat, Frank Kastorf, Diego Debrea, a ja iz razumljivih razloga ne mogu da režiram u kući u kojoj sam upravnik. Mogu da kažem da se ni na jednom rediteljskom projektu nisam toliko dao kao što sam se dao u ovom upravničkom poslu u BDP-u. Kada kreirate program nekog pozorišta, njegovu organizaciju i logistiku, zatim okupljanje ljudi i entuzijazam, kao i davanje prilika i promišljanje stvaranja sistema, onda ili morate raditi u velikim zamasima ili taj posao ne treba da radite. Sada je pravi trenutak. To je naša misija. A s obzirom na to da sam odrastao u Vranju, onda je moj moto misao jednog od naših najvećih pisaca, Bore Stankovića: „Ako umetnost kojom se bavite ne učini da se pokrene plemenitost u čoveku i ljubav prema bližnjem, onda ona nije ispunila svoju misiju.“