Živimo u vremenu kada se svijet dramatično mijenja, praktično iz dana u dan. Obični ljudi koje muče svakodnevne brige danas se tog uzavrelog i uznemirenog svijeta daleko više plaše nego što bi ga mogli razumjeti i objasniti. Kako stvari stoje s današnjim dobom i sa svima nama, naročito s malim narodima na Balkanu, razgovaramo s istraživačem suradnikom Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, Vukanom Markovićem, čije je uže polje specijalizacije filozofija historije modernog doba.

Kako se ogromne promjene kroz koje prolazi svijet danas vide kroz mikroskop filozofije historije?

Rekao bih da se takva grandiozna pitanja u akademskoj zajednici danas ne postavljaju, ali sa sadašnjim velikim društvenim pomeranjima, ta krupna pitanja se prirodno vraćaju. Recimo u zadnjih deset godina sa tim metastazama kriza, sa krizom demokratije, sa Trampom i Bregzitom, sa ekonomskom krizom iz 2008. godine i geopolitičkim izazovima i ratovima, sa urušavanjem poverenja u institucije, sve to izaziva ta temeljna pitanja. Šta tačno nije u redu? Šta je država? Šta je suverenost? U kakvom odnosu je država sa svojim građanima? Ako je pitanje u kom se pravcu danas krećemo, onda bismo se mogli sporazumeti da je zapadni svet u krizi.

Tema krize je i predmet vašeg doktorskog rada?

Danas je kriza nešto što je gotovo postala uzrečica. Svi znaju da je određena kriza nastupila i da nešto nije u redu i da je „nešto trulo u državi Danskoj“. Danas se sve povezuje sa tom krizom koja je počela, kao što rekoh, 2008. godine. I onda slede sva ta pitanja: zašto je pobedio Tramp u Americi, zašto je Britanija izašla iz EU, zašto su propale klasične partije u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji? Zašto su svi na Zapadu odabrali da žrtvuju civilni i državni sektor i srednju klasu nauštrb banaka…

Ideološka kriza

Danas ćemo često čuti, od kafane do katedre, da su krize prirodna posljedica kapitalizma, naročito ovog najnovijeg koji je brutalniji nego svi prije njega. Što vi mislite o tome?

U načelu bih se složio sa tim da je taj kapitalizam, počevši od 80-ih godina prošlog veka, ušao u proces divlje ekspanzije i da je srednja klasa građana kakvu smo poznavali toliko osiromašila i da je njena kupovna moć nikakva, da sada gotovo da i ne postoji. To je ta klasa koja je iznela emancipatorski projekat zapadnih društava, modernu, tzv. državu blagostanja, od Francuske revolucije do pred kraj 20. veka. Onog trenutka kada država počinje da favorizuje profit, svi ti ljudi, od kafane do katedre, počinju da gube svoju bazu. To se dogodilo u par proteklih decenija. Ta klasa je na rubu egzistencije i ona postoji samo po nekoj čudnoj inerciji. Ali nije samo kapitalizam kao ekonomski sistem osiromašio srednju klasu, već se on postavio i kao ideološki dominantan pogled na svet.

Što bi to značilo?

Pa to bi značilo da kada su Margaret Tačer i Ronald Regan u svojim zemljama uvodili neoliberalni kapitalizam, oni su verovali da ljudima donose neko dobro i to su radili iz svoje iskrene ideološke pozicije. Oni su bili pravi vernici jednog sistema za koji su mislili da će ljudima doneti bolji život. Trideset godina kasnije taj oblik neoliberalizma, zajedno sa određenim tipovima globalizacije, imperijalizma i kolonijalizma ili dominacije centra prema periferiji – što mi na Balkanu jako dobro znamo kako taj uticaj izgleda – dovodi do toga da je alternativa takvom sistemu nemoguća.

Stav da je istorija gotova i da dolazi savršeni svet bila je poražavajuća za sve emancipatorske pokrete, leve ili desne, antiglobalizacijske, religiozne…

Otprilike, dobre namjere otvorile su vrata pakla…

U tom smislu meni je zanimljiv trenutak pada Berlinskog zida i Fukujamina hipoteza o kraju istorije. Ono što je Fukujama zaista mislio jeste da kraj istorije znači kraj istorije sukoba različitih alternativa i početak istorije u kojoj će čovek sam sebi krojiti svoju sudbinu. On otprilike kaže: sada nakon kraja istorije dolazi (neoliberalni) poredak koji je toliko savršen da on uopšte ne trpi razmišljanje o alternativama. U tom smislu je Fukujama bio u pravu. Taj stav da je ona prethodna istorija gotova i da sada dolazi savršeni svet naročito je bila poražavajuća za sve kasnije emancipatorske pokrete, leve ili desne, antiglobalizacijske, religiozne i slične, koji su hteli da propitaju neku drugu alternativu, ali u savršenom svetu koji se najavio početkom 90-ih bilo koja alternativa je bila onemogućena ili je bila besmislena. Ono o čemu se dakle danas radi nije samo dominacija kapitala nego i nedostatak ideološke alternative.

Odakle dolazi to uvjerenje da ne postoji ništa bolje od neoliberalnog kapitalizma?

Uzroke krize evropskog duha treba tražiti u ranijim krizama, u ideološkoj krizi, na primer, između dva svetska rata, pa sve do Ničea i njegovog uzvika krajem 19. veka: Bog je mrtav. Problem moći kapitalizma, dakle, nije samo u ekonomskoj sferi nego i u ideološkoj slabosti, kao što rekoh, onih koji bi trebalo da smisle alternativu takvom sistemu. Na primer, mi bi danas trebalo da imamo svest o važnim elementarnim stvarima i da odgovorimo na osnovna pitanja. Šta nam predstavlja naš dom, naša kuća? Šta je naša egzistencijalna osnova? Šta je osim gole fiziologije razlog mog postojanja? Šta me pokreće? Na sva ova pitanja ne može da se odgovori, ni da se uspostavi alternativa neoliberalnog modela u kojem živimo – bez svesti o tome šta je cilj našeg života. Nije dovoljno da se pozivamo na vrednosti prošlog života, jer tog života više nema. Drama krize našeg vremena u tome je što se mi očajnički trsimo da izađemo iz tog bezizlaza, ali naši saveznici su nostalgija i utvare iz prošlih vremena koje više ne postoje.

Danas smo došli dotle da bilo šta može da funkcioniše kao uzor za emancipaciju: ljudska prava, feministički pokreti, rodna emancipacija, seksualna orijentacija, rasna teorija… Više nema univerzalnih istina i naprednih rešenja

Kako doći do novog puta tako da ne iznevjerimo put kojim se išlo do sada?

Moramo se pomiriti sa činjenicom da stari kanoni, načini ponašanja sredinom prošlog veka više nisu mogući. Zahtev, na primer, „dece cveća“ iz 1968. godine bio je da „sloboda od svega“ i „sloboda za sve“ bude priznata kao model ponašanja. Da bi čovek mogao da ostvari tu radikalnu slobodu, da bude što god je želeo da bude, preduslov je da se radikalno raskrsti sa prošlošću, sa ograničenjima, sa zadatim pravilima ponašanja, da se uništi kanon, način ponašanja starog poretka. Danas smo došli dotle da bilo šta može da funkcioniše kao uzor za emancipaciju: ljudska prava, feministički pokreti, rodna emancipacija, seksualna orijentacija, rasna teorija… Više nema univerzalnih istina i naprednih rešenja.

Kraj bajke

Kako izgleda pobuna protiv starih vrijednosti na našim prostorima?

Na našim prostorima nedostatak vere u budućnost i u isto vreme motiv za pobunu je donekle posledica vekovnog kolonijalnog podjarmljivanja naših naroda, kao i perifernih delova Evrope do naših dana. Na takvu vrstu pobune zapadni čovek više ne može da računa. Perspektive na koje može da računa mladi čovek u Londonu i mladi čovek u Beogradu nisu iste. Na Balkanu još uvek mogu da se traže neke alternative, na Zapadu više ne. Na Zapadu ne postoji više ništa što bi moglo da animira ljude da oni na autentičan način promišljaju vlastitu budućnost koja bi bila drugačija od onog načina kako ti ljudi žive danas. Ono protiv čega bi ljudi na Zapadu mogli da se bune je kapitalizam i jedino ozbiljna pobuna protiv kapitalizma bila je Okupiraj Vol Strit 2011. godine, koja je trajala 59 dana. Glasanje za Donalda Trampa, Brekzit, žuti prsluci i pobune poljoprivrednika u Francuskoj i Nemačkoj, uz sav osećaj da nešto nije u redu, sigurno nisu sistemske pobune protiv kapitalizma, nego trvenja oko nekih sasvim konkretnih pitanja: većih cena, manjih taksi, boljeg penzionog zakona i slično.

Da li nešto ujedinjuje Balkan i svijet?

Ono što vidimo i na Balkanu i u Evropi i u Americi jeste borba jedne vrste građana protiv druge vrste građana i za tu borbu možemo da kažemo da je brutalna. Za Trampa je 2016. kao i danas glasalo oko 70 miliona Amerikanaca, a oni koji su glasali protiv Trampa smatraju Trampove pristalice, ili da su mentalno poremećeni ili da su nepopravljivi primitivci, sa kojima nema ni diskusije ni kompromisa. Tako se rascepilo i englesko društvo za vreme Brekzita, ali i društva na Balkanu uključujući i srpsko, gde građani mrze jedni druge i ne žele da raspravljaju. To je, takođe, važan razlog zašto nema pobune protiv sistema kao takvog. Ono što sigurno jeste na delu je završetak jedne bajke, nakon rušenja Berlinskog zida i sada počinje veliko preispitivanje, ne o kapitalizmu nego o mogućnostima Evrope, koja je danas u padu, od demografije do ekonomije. To su pitanja o talasima ekonomskih migranata koji dolaze u Evropu, o hladnom ratu sa Kinom koji je tek počeo, o buđenju Afrike i južne Azije. Da ne govorimo o klimatskim promenama, novoj tehnologiji i veštačkoj inteligenciji.

Kakve su prednosti Balkana u odnosu na svijet?

Balkan iz moje perspektive ima jednu prednost, naročito Srbi na tom Balkanu, zato što paradoksalno Balkan stalno živi u izvanrednom stanju i u krizama. Ratovi, NATO bombardovanje, Peti oktobar, Kosovo, protesti 2020-ih… Stanje je neprestano nerešeno i u tom smislu svest ljudi na Balkanu o neprestanoj krizi u prednosti je u odnosu na svest ljudi na Zapadu, koji kao što rekoh tek sada shvataju da je „nešto trulo u državi Danskoj“. Kao što kaže Njegoš, „neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može, nek ad proždre, pokosi satana“, balkanska društva i dalje raspravljaju o tome kakva oni društva žele da budu. To su i dalje društva u kojima postoji određena doza mogućnosti za neku vrstu kreativnosti, na način koji ne postoji na Zapadu, odnosno kod nas još nisu ni podeljene karte, a kamoli završena igra.

Kako o tim krupnim pitanjima razmišlja mlada generacija u Srbiji?

Mlada generacija u Srbiji je sada jako ispolitizovana sa pitanjem kakvu Srbiju ona želi. To je prva generacija čije kulturno iskustvo ne kaska puno za Zapadom, uz internet, društvene mreže i mobilne telefone. Sa druge strane to je generacija koja se rađa u nesigurnosti ko smo mi to sada, kuda dalje idemo i koja je priroda naroda i zemlje u kojoj živimo. Te stvari nisu rešene i ta otvorenost je rekao bih dobra. Fudbalskim rečnikom rečeno, ovo je kraj prvog poluvremena u kojem mlada generacija u Srbiji gubi sa deset nula, s tim da pola od toga su autogolovi, a pola tih golova su nam drugi zabili.

Što će biti dalje?

Igra se nastavlja. Očekuje nas drugi čin predstave u kojem mora da izađe glumac i kaže „neka se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima“, a mi moramo da mu poverujemo. Da poverujemo da nas tek čekaju velike stvari. Moja generacija će se meriti po sposobnosti da odbaci istorijski umor, da odbaci dosadašnje iluzije i da krene dalje. Ova generacija mora da proizvede sopstvenu viziju šta je to budućnost. Mora da obnovi taj san da je oslobođenje od raznih vrsta pritisaka i tutorstava moguće. Ključna ideja vodilja moje generacije biće da mali narodi mogu biti slobodni i da mogu postojati pod svojim uslovima.