Pažljivo sortirani, ušuškani i sačuvani u posebnim uslovima u parohijskom domu Srpske pravoslavne crkvene opštine u Šibeniku stoje zapisi o jednom drugom vremenu, delu istorije grada Šibenika kojeg se danas malo ko seća. Tihi svedoci neporecivih znamenitosti i velikih dela pravoslavnih Šibenčana kriju se u kutijama arhiva Eparhije dalmatinske u obliku matičnih knjiga krštenih i venčanih, delovodnih protokola, knjiga inventara i domovnika vođenih uredno i pažljivo, pisanih krasnopisom i sačuvanih do današnjih dana.

Opširna arhivska građa, vođena na latinskom, italijanskom, grčkom, crkveno-slovenskom i srpskom jeziku, pripoveda o životu i prisustvu pravoslavlja u ovom gradu na istočnoj obali Jadrana i svedoči o administrativnom bogatstvu pravoslavnog bratstva, okupljenog oko sveštenika, a kasnije oko episkopa u četiri hrama: Svetog Julijana, Uspenja Presvete Bogorodice, Vaznesenja Hristovog i Svetog Dimitrija u susednim Кonjevratima.

Direktor Arhiva Srpske pravoslavne crkve dr Radovan Pilipović koji je zadužen za klasifikaciju ovih spisa ističe važnost arhivskog fonda Eparhije dalmatinske koji je sačuvan u kontinuitetu od 17. veka, pa do naših dana.

„Ova građa je sačuvana u različitoj količini za svako od stoleća, ali već kako se primičemo 19. veku, ona je dosta sveobuhvatnija i pored eparhijskih i parohijskih dokumenata odnosi se i na razna prosvetna udruženja i organizacije tadašnje srpske građanske klase koja je živela u Šibeniku. U ovim dokumentima nalaze se podaci o fondacijama dobrotvora poput Nikole Miletića, Petra Кovačevića, Lazara Pavkovića i naravno, Jovana Bovana koji je, zajedno sa suprugom, ostavio svoju imovinu da se u Šibeniku osnuje srpska škola, poznata pod imenima Škola Jovana Bovana ili Bovanovo zavedenije. Šibenik je deo niza gradova koji se prostiru istočno od Venecije, u kojima se razvila posebna grupa ljudi koji su se bavili trgovinom i bili pravoslavne vere. Jako je lepo videti kako je taj srpski trgovački stalež brinuo o prosveti i nije je odvajao od crkvenog života. Uvek je liturgija tu bila središte društvenog života pravoslavnih Šibenčana, nešto što je njih okupljalo iz nedelje u nedelju, iz praznika u praznik i davalo im snagu da svedoče svoju kulturu i pravoslavni identitet. Takođe bih pomenuo i Srpsku zemljoradničku zadrugu, čiji zapisi datiraju s kraja 19. veka, koja je bila aktivna između dva svetska rata, a tu je i svešteničko udruženje još iz doba Кraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Izuzetno su važne finansijske knjige pravoslavne bratovštine u Šibeniku od sredine 18. veka do 1806. godine. To su vrlo pedantno vođene sveščice na italijanskom jeziku koje zaista bacaju jako svetlo na društveni aspekt života pravoslavnih Šibenčana“, pojasnio je dr Pilipović.

Rođeni Hercegovac, koji je svoju zasluženu reputaciju među Dalmatincima iskoristio na najbolji mogući način bio je, po mnogo čemu, čovek ispred svog vremena. Izuzetno voljen i poštovan među savremenicima i prepoznat kao veliki mecena među budućim naraštajima, Jovan Bovan je bio jedan od glavnih pokretača kulturnog, prosvetnog i ekonomskog napretka dalmatinskih Srba svoga vremena.

Nakon što se već establirao kao uspešan trgovac i ostvario mnoge veze sa primorskim i prekomorskim gradovima, Bovan se sa suprugom preselio u Šibenik gde se odmah uključio u život srpske zajednice i otpočeo ozbiljnu humanitarnu delatnost, iako je i ranije tokom života kad god je mogao pomagao crkvu i sirotinju. Svetli primer bogatstva koje nadilazi ono materijalno bilo je njegovo dobročinstvo i neopterećenost ovozemaljskim blagom koje je rado delio imajući uvek na umu dobrobit svoga naroda.

Svu svoju imovinu ostavio je u humanitarne svrhe, pre svega namenjenu finansiranju otvaranja i rada prve srpske škole u Dalmaciji i doma za siromašne, a ostatak je, osim dela koji je ostavio supruzi, podelio raznim crkvama i manastirima. Testamentom je odredio uređenje škole, gde je predvideo obezbeđivanje adekvatne zgrade, platu učitelja, kao i novčanu pomoć za siromašne učenike. Bovanova je škola bila prva škola na narodnom jeziku u Dalmaciji, do tada je obrazovanje Dalmatincima obe konfesije bilo dostupno samo u talijanskim školama. Otvorena je 15. septembra 1807. godine, mesec dana nakon smrti Ane Bovan, koja se do poslednjih dana brinula o ostvarenju suprugove želje.

Rad škole je prekinut dolaskom francuske uprave koja je potrošila novac iz Bovanove zaklade, a na molbu tadašnjeg episkopa dalmatinskog Josifa Rajačića, tek pod austrijskom upravom pokrenuta je obnova Bovanove fondacije, škole i doma za siromahe. Škola je konačno prestala sa radom nakon Prvog svetskog rata, ali njen istorijski značaj osećamo i danas uživajući u delima nekadašnjih učenika, među kojima je bio i Simo Matavulj.

Uz svesrdnu ljubav i podršku svoje podjednako humane i požrtvovane supruge Bovan je ostavio neizbrisiv trag u vremenu i još važnije, životima stotina siromašnih ljudi i dece kojima je neumorno pomagao, kako za života, tako i svojim posthumnim zaveštanjem.

Dolazeći na službu u crkvu Svetog Spasa proći ćete kraj grobnica Bovanovih, Matavulja, Dedića i mnogih drugih znamenitih šibenskih porodica. Mnogo se toga promenilo od njihovog vremena do našeg, ali i dalje s njima, osim korena u dalmatinskom kamenjaru, delimo istoriju, veru, prezimena…

Srpska zajednica u Šibeniku danas ne uživa ni izbliza onaj ugled i uticaj kakav su oni imali, ali se i dalje okuplja oko Crkve i čuva svoju tradiciju i običaje. Za dobar deo Srba Šibenčana i danas je glavni društveni i duševni događaj sveta liturgija i druženje koje nakon nje sledi. Simbolično, u istom tom parohijskom domu koji čuva sećanje na naše zaslužne pretke, uz smeh i po koju čašicu travarice stvaraju se nove priče i prijateljstva, ugošćavaju se ljudi raznog porekla i konfesija sa nadom da će neke buduće generacije i o nama imati koju lepu reč.