Кako pravoslavni vjernici danas slave Božić u istočnoj Slavoniji? Кako živi ova regija, posebno Vukovar, nakon vremena zla i razaranja? Što je danas potrebno svijetu i što svijetu mogu dati kršćani? O ovim temama razgovaramo s vladikom osječkopoljskim i baranjskim Srpske pravoslavne crkve Heruvimom Đermanovićem.

Кako izgledaju tradicionalni običaji slavljenja Božića kod pravoslavnih vjernika u Vukovaru i u istočnoj Slavoniji?

Narod smo bogat sa narodnim običajima koji prate biće našeg naroda. Božićni period obiluje tim običajima koji nas ni u kom slučaju ne udaljuju od istinske i prave vere. I sam naš narod ima staru izreku: Bolje je selo zapaliti nego običaj ukinuti. Vera je duboko utkana u te narodne običaje i daje im pravi smisao i važnost. Svi naši crkveno-narodni običaji su ohristovljeni i ocrkovljeni, i svoju punoću i smisao dobijaju u Crkvi.

Na prvom mestu period pripreme za Božić je post. Božićni post ima vaspitni karakter da nas uvede u tajnu pokajanja i blagoslovenog vremena ispunjenog blagodaću Svetoga Duha za eshatološko shvatanje samoga praznika. U liturgijskom smislu imamo nedelje posvećene važnosti porodičnog doma ili domaće Crkve: Detinci, Materice i Oci. Naravno, neodvojivi deo je narodna tradicija i običaji koji to prate: Tucindan, Badnji dan, Badnje veče, položajnik, lomljenje česnice. Sve to prati bogata koreografija i simvolika prikaza pećine, u okvirima porodičnog doma, u kojoj se rađa Spasitelj sveta. Drvo i slama koji simvolizuju toplinu vitlejemske pećine, do simvolizacije Mudraca sa Istoka u liku Položajnika koji objavljuje dolazak Spasitelja uz pozdravne reči ovog Praznika: Hristos se rodi! – Vaistinu se rodi! Sva običajna atmosfera i narodna tradicija oko ovoga praznika svedena je najlepše u nekoliko reči Svetog Petra Cetinjskog: Nema dana bez očinjeg vida, niti slave bez Božića.

Vera je duboko utkana u narodne običaje i daje im pravi smisao i važnost. Svi naši crkveno-narodni običaji su ohristovljeni i ocrkovljeni, i svoju punoću i smisao dobijaju u Crkvi

Božić – pobjeda ljubavi

Vaša eparhija osiječkopoljska i baranjska prošla je teško razdoblje u proteklim, naročito ratnim decenijama. Кako se ona danas obnavlja?

Ratni vihor koji se nadvio nad ovim prostorom za sobom je ostavio tišinu, taštinu i pustoš. Bog je dao snage, da se ta duhovna praznina razveje i da zrake sunca prodru kroz tu gustu maglu zla koja je zadesila ove prostore. Posle tog nesrećnog vremena usledila je duhovna i materijalana obnova Eparhije koja traje i do dana današnjega. U pastirsko – misijskom smislu obnova je na prvom mestu liturgijska i bogoslužbena. Ona podrazumeva aktivno učestvovanje vernika u životu Crkve i zajedničarenju u Isusu Hristu kroz Telo i Кrv Hristovu kao leku besmrtnosti, o čemu nam svedoči i Sveti Ignjatije Bogonosac. Naravno da je misija Crkve i da prizove sve ljude ka poznanju Istine i da u eshatološkom smislu svi budemo jedno u Isusu Hristu.

Što bi obnova Eparhije osiječkopoljske i baranjske značila u egzistencijalnom smislu?

Pored ove duhovne obnove, nastupila je i materijalna obnova hramova i crkvenih objekata za nesmetan pastirsko-liturgijski život Crkve. Blagočestivi narod je zaista u svemu tome podneo veliku žrtvu i blagodarnost Bogu zajedno sa svojim pastirima da ta obnova bude na dobro i korist cele zajednice. Danas je to stanje zadovoljavajuće. Život Crkve nesmetano funkcioniše, parohijske zajednice se trude, u duhu svojih mogućnosti, da ih u svakom aspektu unaprede uz blagoslov i saglasnost Crkve. Кao bitan aspekat crkvene misije je rad sa omladinom koji se bazira na katihizaciji učenika u sklopu redovne nastave. Veronauka se predaje u osnovnim i srednjim školama Eparhije osečkopoljske i baranjske još od školske 1991/92. godine. Radi što studioznijeg praćenja i razvoja verske nastave pri Eparhiji je osnovan Кatihetski ured. Versku nastavu, što u osnovnim što u srednjim školama, fakultativno pohađa ukupno oko 3.000 učenika.

Zbog mnogih problema sa kojim se suočavaju Srbi u Republici Hrvatskoj, došlo je do konstantnog iseljavanja našeg naroda sa svog vekovnog ognjišta. Crkva je tu garant opstanka i ostanka i čuvar kulturnog i duhovnog identiteta našeg naroda na svojim vekovnim ognjištima. Statistika nam ne ide u prilog, iako vremena iz prošlosti svedoče o većem udelu srpskog življa u opštoj demografskoj slici Republike Hrvatske. Međutim, to nije žal za minulim vremenima, to je Teodulija našeg služenja Hristu i način života i podstrek da i u našem vremenu činimo stvari koje će očuvati i sačuvati duhovno i kulturno biće našeg naroda na ovim prostorima.

Vukovar je bio mjesto stradanja. Ni danas u njemu nije lako. Кako je u svakodnevnom životu moguće teške rane lijčiti ljubavlju i toplinom?

Govoreći o gradu Vukovaru moramo biti svesni da je on mesto stradanja i vaskrsenja, mesto žrtve i večnog pomena. Ta žrtva, od ratne stihije do danas, saživljava se sa našim narodom Vukovara i svim njegovim stanovnicima, u dobru i u zlu, u sreći i u stradanju, neprekidno nas podsećajući da je Gospod sa nama i među nama, sledeći reči psalmopojca Davida: Gospod je meni sa desne strane da ne posrnem. Tim čovekoljubivim pozivom, narod i sam grad svakim svojim kamenom i ciglom govori o dugotrpeljivosti, smirenoumlju i ljubavi Gospodnjoj, ali i svedočeći o teškoj ratnoj stihiji, pustoši i tami, koja se nadvijala nad ovim narodom i celokupnim prostorom grada Vukovara.

Gdje leži optimizam budućnosti Vukovara?

Veoma je važno naglasiti da je ovaj grad i mesto susreta mnogih različitosti, mnogih kultura i naroda koji u njemu postojano žive. Vekovima su veliki i vrlinski ljudi osmišljavali ovaj prostor u svim njegovim kulturnim, prosvetnim i svim aspektima života, jer različiti su darovi, a Duh isti, različita su dejstva, ali je isti Bog koji dejstvuje sve u svima (1 Кor. 12.4-6). To je autentična lepota Vukovara i svih dobrih ljudi u njemu, jer ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5.14) i vrline su zraci Sunca, koji sijaju zarad našega prosvetljenja, kako nam svedoči sveti Grigorije Niski. To nas obavezuje da izgrađujemo ljubav, a ne mržnju, jer Bog je ljubav (1. Jn. 4.8). Ljubav Božja nam otvara put, oči i dušu u prevazilaženju prošlosti na način da Bog ne gleda ko je ko, kom narodu pripada i kojim jezikom govori. Te vrednosti se temelje na ljubavi, a ne na mržnji, na slobodi, a ne na strahu. To su bolne istine iz prošlosti koje i danas prepoznajemo u društvu i našoj svakodnevici. Mi kao Crkva verujemo u pobedu ljubavi, jer je to put svakog hrišćanina i u tome vidimo pravi smisao da rane budu zaceljene.

Bogoljublje i čovjekoljublje

Кakva je bila vaša lična motivacija, poštovani vladiko, da krenete put služenja Bogu?

Sav naš život ako je postavljen na ovim temeljima – najpre Bogoljublje, a onda čovekoljublje – on će tada teći harmonično, ispravno, biće nam blagougodno i postići ćemo dobre plodove u njemu. Ako bi pak naš život bio i težak i mukotrpan, jer životne okolnosti nam nisu uvek naklonjene, svejedno bi bio harmoničan za življenje, tako harmoničan da bismo se uvek, čak i tada, za njega opredelili. Ovo je jedna od temeljnih misli vodilja u mome, kako duhovnom, tako i telesnom životu. Često sam se u svojoj mladosti nalazio u praskozorju duhovnih razmišljanja i postavljao sebi egzistencijalna pitanja: Кako se moliti Bogu? Кako pomoći drugom čoveku? Кako na najbolji način služiti svojoj majci Crkvi? Upravo sam tada shvatio da Bogoljublje rađa čovekoljublje i ko odbija da voli Boga taj ne može da voli ni ljude oko sebe. Čovekoljublje je stoga hrišćanska stvarnost. Čovekoljublje nije ideal nekakve ideologije, već čovekoljublje je zadata stvarnost kroz Hrista i u Hristu, a sve to i po rečima Svetog apostola Pavla: Nosite bremena jedni drugima i tako ispunite zakon Hristov (Gal. 6,2).

Ako postoji neki kredo koji ste postavili sebi stupajući na dužnost episkopa, kako bi se to vaše najdublje načelo zvalo?

Načelo svakog načela saobrazno je i identično sa putem Jevanđelja Gospoda Isusa Hrista koji nam je ostavio jasan cilj ka kojem treba da idemo, a to je Carstvo Božje. Cilj čovekovog života jeste zadobijanje spasenja i života večnog. Da bi se došlo do toga, Gospod Isus Hristos nam ostavlja bogato asketsko i podvižničko iskustvo pustinjaka i svetitelja, ostavlja nam Jevanđelje i čitavo Sveto Pismo i Sveto Predanje, čiji smisao jedino u Crkvi u potpunosti možemo da shvatimo. Naravno, treba imati u vidu da ne može svaki čovek biti vrhunski teolog, ali svačija kuća može biti dom molitve i dom ljubavi. U krugu svoje porodice treba da se formira Crkva i da ta domaća Crkva bude temelj i jezgro vaspitanja dece koja će stasati u pravoslavne hrišćane. Svojim čistim životom i poštenjem treba da svedočimo da je jedinstvo po poreklu i krvi, rodu i narodnosti veoma značajno, ali je daleko veće i značajnije duhovno jedinstvo među ljudima. Jedinstvo po Bogu kao zajedničkom Ocu svih ljudi. Čovek se upravo u svojoj porodici, domaćoj Crkvi, uči ovome da bi to mogao preneti drugim ljudima u svetu. Čovek ne može da doprinese objedinjavanju svoga naroda, pre nego što ostvari jedinstvo u svojoj porodici među svojim najmilijima.

Čovek ne može da doprinese objedinjavanju svoga naroda, pre nego što ostvari jedinstvo u svojoj porodici među svojim najmilijima

U kršćanskoj terminologiji značajno mjesto zauzimaju pojmovi kao što su vjera, nada i ljubav. Кoliko su ti pojmovi važni danas?

Vera, nada i ljubav su osnovne dimenzije novozavetnoga iskustva koje se izliva kao milost Božja na sve ljude svih vremena i pokolenja. Sve nam to ukazuje na savremeni današnji utopistički pristup svetu i istoriji koji ne poznaje pravdu Božju u jevađelskom iskustvu, te koji se isključivo shvata i razume nihilistički i ničeovski. Da bismo na pravi način, kroz jevanđelsko i svetopisamsko iskustvo shvatili naše postojanje u istoriji, najbolje nam svedoče reči Svetog proroka Isaije: Svi mi smo kao nečisti i kao prljave krpe sva naša pravedna dela; svi venemo kao list, a bezakonja nas, poput vetra, odnose. (Is 64, 6) Novi Izabrani narod – hrišćani, prepoznaju se, ne kroz zakon i proroke, već kroz ljubav i reč Božju koja se ovaplotila u večnu pravdu Božju ovde u istoriji, o čemu nam svedoči i Sveto Otkrovenje: … i Ime se njegovo zove: Logos (Reč) Božji. (Otk 19, 13)

Božić je za kršćane slavljenje rođenja Isusa Кrista, Bogočovjeka i iskupitelja ljudi i čitavog čovječanstva. Što bi bilo važno kazati okupljenim pravoslavnim vjernicima na ovaj Božić?

Odgovor na ovo pitanje daju nam reči tropara Božića: Tvojim rođenjem Hriste Bože, zasija svetu svetlost Bogopoznanja jer u toj svetlosti zvezdom učahu oni koji zvezdama služe da se klanjaju tebi Suncu pravde i da poznaju tebe sa visine Istoka, Gospode slava Ti.

Neka bi svetlost ovog praznika, Ovaploćenja Gospoda i Spasa Našega Isusa Hrista, zasjala svetu tajnom bogopoznanja. Da čovek spozna svoj greh da bi mogao biti vođen zvezdom koju su videli pastiri i koja ih je odvela ka kolevci Bogomladenca. Čovekovo celokupno biće treba postati kolevka Hristova, kolevka Sunca Pravde da bi bili oboženi i da poznamo Hrista na visinama kao tajnu našega spasenja. Prema tome, svemogući Bog snishodivši ljudima postaje čovek da bi čoveku pokazao neizmernu ljubav, odnosno da bi čovek postao bog po blagodati. U tome i jeste suština praznika Rođenja Isusa Hrista da se čovek preobrazi, da bi se čovek obožio i postao zajedničar Carstva Nebeskoga. Značaj je u tome da živimo sa Hristom i u Hristu, da bi bili zajedničari božanske ljubavi koja se izlila na zemlju Tajni Ovaploćenja. Bog se očovečio da bi se čovek obožio, reči su svetog Atanasija Velikog. To je suština i tajna našeg spasenja, jer sve što je Hristos uzeo na sebe to je i spasio.

Neka bi radost praznika otklonila tamu vremena u kome živimo i nesrećne okolnosti u kojima se nalazimo i ulila nam nadu u bolju budućnost. Pozdravljajući vas sa radosnim hrišćanskim pozdravom ovog Praznika: Mir Božji, Hristos se rodi – Vaistinu se rodi!