Ružica Marjanović, profesorica književnosti u gimnaziji u Užicu, suosnivačica je renomiranog književnog festivala “Na pola puta” koji se već 13 godina svakog aprila održava u ovom gradu. Kuriozitet festivala jest da su njegovi organizatori i domaćini užički srednjoškolci, a goste svih ovih godina predstavljaju prvaci postjugoslavenske književnosti: Dubravka Ugrešić, Viktor Ivančić, David Albahari, Nenad Veličković, Predrag Lucić, Vladimir Pištalo, Boris Dežulović, Marko Pogačar i mnogi drugi. Svaki dan na festivalu pisci čitaju svoje tekstove, vode se žučljive diskusije o odnosu života i književnosti, prikazuju zanimljivi filmovi i uzbudljive predstave. “Ja verujem da dobra književnost ljude čini boljima”, kaže Ružica Marjanović i time objašnjava osnovni moto ovog festivala.

Nakon gotovo decenije i pol postojanja, što je trenutni fokus vašeg festivala?

Stalno održavamo nekakav festivalski plamen i uvelike razmišljamo šta ćemo dalje. Pregovaramo već dve godine sa piscem Darkom Cvijetićem iz Prijedora i nadamo se da će na proleće doći na naš festival, takođe i sa pesnikinjom Tanjom Stupar Trifunović, inače rodom iz Zadra, pa će i ona verovatno doći. Već duže vreme razgovaramo i sa Aleksandrom Hemonom i pokušavamo ga dovesti u Užice, što nije baš jednostavno jer živi na relaciji SAD – Bosna i Hercegovina. Planiramo za idući festival i jednu alternativnu pozorišnu predstavu na otvorenju, jer smo shvatili da ne volimo formalne govore i pozdrave na početku festivala, pa onda službeno otvorenje zamenjujemo kakvom izložbom, muzikom ili slično. Čitalački klub u gimnaziji, koji od milja zovemo “društvo ludih čitača”, iz kojeg je i iznikao festival, radi cele godine. Baš nedavno smo razgovarali s učenicima o jednoj noveli Eriha Koša, jer pripremamo novo izdanje Košove knjige, a bili smo i u Beogradu sa đacima u poseti Dejanu Iliću, glavnom uredniku izdavačke kuće Fabrika knjiga.

Čitalački kamp u Lici

Tradicija festivala je da, osim pisaca iz regije i svijeta, poziva i srednjoškolce iz bivših jugoslavenskih republika?

Pre tri godine smo uspostavili vezu sa gimnazijama u Hrvatskoj, iz Rijeke i Zagreba, oni će doći i na sledeći festival, na što smo jako ponosni, a sa školama iz BiH sarađujemo od početka. Doći će nam na idući festival i deca balkanskog porekla iz Berlina, a ako sve to uspe, idućeg leta ćemo napraviti sedmodnevni čitalački kamp u Lici. Onamo bi došla deca iz Hrvatske, Srbije i ova deca iz Berlina, i sve bi se događalo u školi u Otočcu. Čitava ideja od prvog festivala “Na pola puta” je da se deca iz raznih krajeva ove naše nesretne i nekada zajedničke zemlje međusobno upoznaju, a onda je i jednima i drugima puno teže prodati neku priču mržnje i odbojnosti prema drugima.

Kako je zapravo prošao ovogodišnji festival?

Ovogodišnji festival bio je, nažalost, obeležen činjenicom da smo ostali bez Predraga Lucića, tog lucidnog pisca i novinara nekadašnjeg slavnog Ferala. Na otvorenju smo pustili dokumentarni film “Viva Ludež” koji je bio posvećen zlatnim vremenima Ferala, a štampali smo i izbor Lucićevih tekstova. Mi to zovemo “mala kutija”, koja stane i u džep. Ove godine nam je bio performer Siniša Labrović, koji je dva dana skupljao otpatke po Užicu i onda je od toga napravio izložbu/instalaciju i to je zaista bilo čarobno. Bila je i zagrebačka novinarka i književnica Barbara Matejčić, koja je predstavila svoju knjigu “Kako ste?” posvećenu ljudskim strahovima i održala odlično predavanje i razgovor sa decom. Bio je Mustafa Zvizdić iz Sarajeva koji je predstavio svoju knjigu “Na šahovskom turniru”. Interesantno je kako su neki autori, bar kod nas, relativno nepoznati dok se ne pojave na ovom festivalu. Došao je i Ante Tomić i susret i razgovor đaka sa njim je zaista bio antologijski. Bio je i jedan mladi pisac, Bojan Krivokapić iz Novog Sada, koji se jako dobro razvija, koji se družio sa pokojnom Dašom Drndić, koja mu je i pomogla oko njegovog romana “Proleće se na put sprema”. On, koji ima 26 godina, ponašao se na festivalu kao da ima 18 i to je zaista bila fantastična komunikacija sa našim đacima. Prikazali smo i film “Pored mene” Stevana Filipovića, koji govori o jednoj beogradskoj gimnaziji, a zapravo je slika čitave jedne mlade generacije u Srbiji, i bilo je dirljivo kako su reagovali učenici riječke gimnazije koji su bili naši gosti.

Kako i gdje smještate goste?

Naši gosti, pisci i učenici drugih gimnazija, smešteni su po kućama naših učenika. Budžet nam je jako limitiran, često naše goste prevozimo kombijem, jedinim koji imamo, a ponekad se događaju situacije da neka dobra baka razvuče kakvu pitu. Naši mladi gosti iz drugih sredina sada već na festival stižu svojim kanalima, jer su ovde utvrđena mnoga dobra prijateljstva. Bilo je i puno anegdota u istoriji ovog festivala. Jedna od njih je kada je pokojni Predrag Lucić izgubio glas, a trebao je da čita svoju poeziju, pa je onda samo otvarao usta, dok je stihove govorio Nenad Veličković. Ili ona o fenomenalnoj književnoj večeri sa Dubravkom Ugrešić i Koljom Mićevićem, ili ono kada je svoje tekstove čitao Svetislav Basara, a publika je umirala od smeha…

Što za vaše učenike predstavlja najveću dobit s ovog festivala?

Ako su ti mladi ljudi privrženi čitanju, što deca na festivalu često jesu, onda će oni preko pisaca koje ovde upoznaju kad-tad naći put da se druže sa njihovim knjigama ili autorima sličnog ukusa. Činjenica da oni u formativnim godinama steknu prijatelje među svojim vršnjacima iz drugih sredina, gradova i država, koje inače ne bi upoznali, ogromna je dobit, koju će možda tek kasnije prepoznati i shvatiti šta su im ta prijateljstva značila. Takvoj deci koja slobodno komuniciraju i druže se, kao što rekoh, ne može se prodati nikakva priča o mržnji i ksenofobiji. Mi ne možemo da utičemo na čitavu generaciju, ali bar na festivalu, u živim susretima, možemo tim mladim ljudima da otvorimo neka vrata i to mi se čini jako važnim.

Ti susreti pisaca i učenika doimaju se kao svojevrsna arena slobodnog mišljenja. Kako to zaista izgleda u praksi?

Da ne bude zabune: nije gimnazija u Užicu tako otvorena cele godine. Ta otvorenost se događa u nekim učionicama, ali ne u svim i ne uvek, pa festival “Na pola puta” više liči na mali incident koji se dešava sa idejom da se malo i proširi. Recimo, imam strašnu grižnju savesti kada predajem književnost, jer program nastave je napravljen tako tendenciozno da ja ne bih pola od tog gradiva radila sa decom i ne na takav način, ali tek kada naši đaci odu iz ove sredine na fakultete, uglavnom u Beograd, i kada se tamo suoče sa akademskim programom, onda shvate da više neće imati tu vrstu privilegije da sa profesorima mogu otvoreno da razgovaraju kao što su mogli u ovoj školi i na ovom festivalu. Zato smo se dogovorili sa Dejanom Ilićem iz Fabrike knjiga da sa našim najboljim đacima pravi književne radionice, neku vrstu paralelnog univerziteta, oko tema koje na univerzitetu sigurno neće dobiti.

Kakav je odnos grada Užica prema festivalu?

Taj odnos u školi i u gradu se sa vremenom menja, ovisno o prilikama u kojima živimo. Mi smo pre par godina imali jednu situaciju na festivalu, koju su neki protumačili kao neprijatnu, kada se grupa mladih desničara usprotivila predavaču, ali ja mislim da je ta atmosfera bila poticajna. Radilo se o predstavljanju odlične knjige “Kata Nesiba” beogradskog advokata Ivana Jankovića, u kojoj se on, uz obilje istorijskih podataka, bavi sudbinom beogradske prostitutke iz 19. veka, Kate Nesibe, koja se borila za legalizaciju prostitucije. Advokat Janković je govorio i o odnosu otvorenih i zatvorenih društava prema smrtnoj kazni i to je bilo vrlo otrežnjujuće i uzbudljivo. Onda su se javila četvorica mladih desničara i zapravo se na kraju razvila divna diskusija između tih pobornika konzervativnih nazora i predavača. Slično se dogodilo i na tribini sa novinarom Vremena Teofilom Pančićem, ali važno je i to odgođeno delovanje takvih rasprava, jer su učenici posle jedni druge pitali: zašto se nisi suprotstavio ako imaš drugačije mišljenje, zašto si ćutao, zašto nisi rekao šta misliš…

Značaj argumenta

Kako se na festivalu prorađuje tzv. neprorađena historija?

U stvari, nama čitav život prolazi u prisluškivanju fakata. Ono što mi pokušavamo da promovišemo na festivalu kroz sve što radimo je značaj argumenta. Dakle, ono što tražimo u diskusijama je dokaz, argument i dokument. Daj mi činjenicu, a onda pusti mene da vidim šta ću sa njom. Ne pristajem na bilo kakvu priču bez činjenica i dokaza. S obzirom na to da je ovo književni festival, ja duboko verujem da pozivanjem na tzv. umetničku slobodu književnost može, manipulacijom činjenica, da vrlo tendenciozno govori o stvarnosti. Moramo mlade ljude učiti da takve stvari ne prećutkuju i da o svemu razgovaraju. I u školi, među profesorima, imamo situaciju podeljenosti na one koji su nacionalno zatvoreni i nacionalno otvoreni. Kada imate 15-16 godina i kada uđete u jednu učionicu i slušate jedno, pa onda uđete u drugu učionicu i slušate drugo, to je dosta frustrirajuće za đake, koji imaju potrebu da veruju odraslima. Na festivalu im pokušavamo reći da saslušaju obe strane i onda zauzmu svoje kritičko mišljenje. Stalno ponavljamo ono što je važno da se oni upitaju: ko nam govori, zašto nam to govori i zašto nam je to važno, bez obzira na to da li se radi o novinama, knjizi ili TV programu. Nezavisno mišljenje nije lako, ali neprestano smo suočeni sa pitanjem šta je autentična priča, a šta je mit i manipulacija. A vidimo da mitomanije na ovim prostorima nikada nije nedostajalo.

Profesorica ste književnosti. Kakva je zapravo slika današnje literature?

Činjenica je da se literatura danas jako demokratizovala, što je dovelo do poplave novih naslova. Za razliku od vremena Jugoslavije, kada se godišnje recimo za NIN-ovu nagradu takmičilo 20 do 30 romana, danas ta brojka nikada nije manja od 300 naslova. U tom smislu jako je teško doći do prave informacije o dobroj knjizi. Problem je što više nemate dobru književnu kritiku, ali nemate više ni književnih časopisa koji su se nekada bavili književnom kritikom. Pri tome i knjižare počinju da nalikuju onom američkom “šarenišu”, gde je u knjižari sve nacifrano i teško da možete da se probijete do onog dobrog naslova koji vas interesuje. Osim u dve beogradske knjižare, ja uglavnom kupujem knjige na internetu, jer u toj gužvi u knjižari ne mogu da se snađem. Osim toga, mene zaista zanima, ogoljeno rečeno, etičnost i ideološka pozicija pripovedača, ne u ličnom smislu, nego me interesuje sa kojom idejom taj pripovedač piše. Previše sam matora da bih pristala na lepozvuku književnost koja mi potura problematičnu ideju.

Kako biste preko književnosti opisali ukus današnjeg vremena?

Današnje vreme traži kratke formate i ljudi nemaju strpljenja ni za šta što zahteva dužu kontemplaciju, i to vredi i za umetnost i za medije. Prevladavaju đinđuve i komercijalizacija i to je, nažalost, jedan najstrašniji kič, koji je opet indikator ozbiljnijih društvenih problema. S obzirom na to da ja gledam i knjižarske portale svuda po regionu, primetila sam da recimo internetska knjižara superknjizara.hr preporučuje, kao nešto najzanimljivije iz Srbije, knjigu “Ljubav u doba kokaina”. Pa ako je to najvrednije što se štampalo u Srbiji, onda mi svi treba da se zabrinemo. Ovom vremenu je potrebna subverzija koja, kao i knjiga, treba da ide od ruke do ruke i od usta do usta, da bi se od ovog jeftinog medijskog krša otrgnulo neko malo parče i da bi se spasila poneka ljudska duša. Upravo zbog toga mi štampamo knjige naših gostiju pisaca u malom formatu, to je ta tzv. mala kutija, koja može da se čita u autobusu, od kuće do škole ili u selima koja nemaju ni knjižaru ni biblioteku. Zaista verujem u bušenje sistema iznutra takvim malim subverzivnim koracima. Ovakvo bezukusno stanje ne može da traje večno. Takođe mislim da će morati da dođe do neke velike promene, na način da će politička promena morati ići zajedno sa nekom vrstom duhovne revolucije. Možda ovo što govorim deluje utopijski, ali ni promene nema bez utopije.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email