Doajen filmske kulture u Jugoslaviji i Srbiji svakako je gospodin Radoslav Zelenović, dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik filmskog programa na Jugoslovenskoj radio-televiziji (JRT), osnivač festivala evropskog filma na Paliću, sveučilišni profesor i mnogo toga još za što je zaslužan u njegovanju te velike umjetnosti i neviđene strasti koja se zove film.

Od kada datira vaš interes da se bavite filmom?

Počeo sam da se bavim filmom tako što sam u Kosovom Polju, gde sam 1948. godine rođen i gde sam proveo mladost, isecao slike iz stripa Politikinog zabavnika, lepio ih i stavljao na jedan valjak, a ispod je bio drugi valjak i tako bi se te slike okretale. Sve bih to stavio u sandučić od marmelade, koja je tada stizala u Jugoslaviju kao međunarodna pomoć, pa bih isekao na tom sandučetu jedan prorez i tako bih dobio improvizovani kino projektor. Moj drug je osvetljavao taj prorez i mi smo tako u jednom podrumu „puštali filmove“. Zvali smo na te „projekcije“ i naše drugove i naplaćivali „ulaznice“ po jedan dinar. Neki moj drug je priznao roditeljima da je potrošio pare u našem „bioskopu“, to je čuo moj otac i namlatio me k’o magarca. Imao sam tada osam godina.

Je li tada bilo pravog kina u Kosovom Polju?

Moj otac je bio železničar, a majka prosvetna radnica i mi smo u to vreme, sredinom 50-ih, stanovali u dve kancelarije bioskopske sale u Kosovom Polju. Moj otac je, kao društvenu obavezu, imao da se brine o tom bioskopu i sećam se da mi je donosio sadržaje mnogih filmova, koji su se tada kao leci delili publici i ja sam gutao te sadržaje. Svako veče sam gledao filmove koji su ostavljali takav utisak na mene da sam nakon završene gimnazije u Prištini poželeo da upišem Fakultet dramskih umetnosti (FDU), odsek za filmsku režiju u Beogradu. Tri puta sam pokušavao, ali na FDU nisam uspeo da se upišem. Završio sam studije opšte lingvistike i južnoslovenske književnosti, ali u Beogradu sam tada postao član omladinskog amaterskog filmskog kluba Doma omladine. Moram da kažem da sam napravio nekoliko zanimljivih i uspešnih filmova; neki od njih su dobili i međunarodne nagrade i priznanja. Dom omladine je u to vreme tražio urednika filmskog programa, javio sam se na taj konkurs i prošao sam. I tako je počela moja karijera bavljenja filmom koja evo traje već 52 godine.

Samo film

Mjesto urednika filmskog programa Doma omladine za zaljubljenika u film poput vas sigurno je djelovalo krajnje uzbudljivo.

Da, moglo je tada ranih 70-ih u Domu omladine svašta da se radi i nešto novo da se smišlja. To je vreme Njuport džez festivala u Beogradu, stvaranja BITEF-a, FEST-a, BEMUS-a i drugih najznačajnijih umetničkih festivala kod nas. Bilo je to vreme filma. U Domu omladine u Beogradu 1973. godine bilo je na filmskim projekcijama ukupno trista hiljada ljudi. Imali smo te godine Pre-FEST, filmove koji su se prikazali prvo kod nas u Domu omladine, pa onda na FEST-u. I možete zamisliti, karte su planule za 20 minuta. Bio je to neviđeni uspeh. Dom omladine je tada imao i jaku izdavačku delatnost i ja sam predložio da umesto prave ulaznice knjiga bude ulaznica. Sećam se da smo u to vreme jedino mi u Beogradu prikazivali film „Kum 2“ i to 70 dana i u tih preko dva meseca mi smo posetiocima tog filma prodali više od pedeset hiljada knjiga. Ja sam tada otišao u izdavačku kuću Reč i misao i rekao glavnom uredniku da mi treba sto hiljada knjiga. Nije hteo sa mnom da razgovara, mislio je da se šegačim. Dom omladine je meni tada pružio mogućnost da eksperimentišem.

Što je bilo dalje s vašom karijerom?

Godine 1978. prelazim za urednika u filmskoj redakciji TV Beograd. Svi ti silni filmski gledaoci u Domu omladine bili su mali broj u odnosu na broj gledalaca koji je gledao filmove na JRT-u od Slovenije do Makedonije. Tada je postojala lepa praksa koja se kasnije na žalost izgubila, a to su bile najave filmova. Ne možete da na program tresnete film „Građanin Kejn“ Orsona Velsa a da pre toga ne objasnite mlađim gledaocima zašto je to važan film. Imali smo i serije značajnih dokumentarnih filmova pod nazivom „Jedan autor, jedan film“, nakon kojeg bi organizovali razgovore o tom filmu. U našem programu se znalo: petkom bi bio neki onako, šareni film, u subotu premijera, u nedelju porodični film, u utorak Festove premijere, sredom je obično bio neki sport, četvrtak je bio rezervisan za „Kino-oko“. Imali smo zimske TV filmove za đake na raspustu i na kraju jedan neverovatan socijalni eksperiment: filmski maraton. Kada smo tada najavljivali filmski maraton, naš tehnički direktor je morao da se pojavi na ekranu i da objasni gledaocima da televizor neće eksplodirati zato što će raditi bez prestanka 36 sati, od petka do nedelje. Znalo je da se dogodi da se neka republička televizija isključi iz nekog razloga iz maratona i tada bi se telefoni usijali i ljudi su vikali u jedan glas: Dajte nam film.

Kada smo najavljivali filmski maraton, naš tehnički direktor je morao da se pojavi na ekranu i da objasni gledaocima da televizor neće eksplodirati zato što će raditi bez prestanka 36 sati, od petka do nedelje

Gdje se nalazi film, između umjetnosti i masovne zabave?

Već u to vreme, kada je interes za film bio na vrhuncu, mogle su se osetiti posledice tog interesa, koje ja u prvo vreme nisam najbolje razumeo, ali kasnije itekako jesam. Pojavili su se video rekorderi. Ubrzo se videlo da će se film iz bioskopskih sala masovno preseliti u dnevne sobe i ja sam tada napisao jedan tekst u kojem sam naveo kako će „u nekom trenutku sa jednog mesta čitav svet gledati isti film.“ Stvari su se odvijale tako da je nakon našeg prvog filmskog TV maratona Udruženje filmskih radnika Srbije održalo konferenciju za štampu na kojoj je tražilo da se filmski TV maraton zabrani. Od petka do nedelje niko ne ide u bioskop, svi kod kuće gledaju maraton. Kada sam izlazio sa televizije i ulazio u taksi, taksista je hteo da me bije jer niko više neće da izlazi na ulicu. Ljudi bi ispekli prase, izneli posluženje i seli pred televizor i nisu ustajali dva dana. Bilo je velikih negodovanja i kada su u pauzama filmova počele da se puštaju reklame. Tada sam filmskim radnicima pokušao da objasnim da je samo pitanje dana kada će se na televiziji pojaviti ne samo još jedan filmski maraton, nego kada će se na desetine TV kanala specijalizovati samo za filmove, uz gomile reklama, 24 sata dnevno. To je izgledalo kao poprilična utopija u Jugoslaviji, koja je tada imala dva TV kanala, ali na kraju pogledajte gde smo danas.

Optužbe i suspenzije

Kako ste se vi kao urednik filmskog TV programa snalazili u društvenom i političkom kontekstu tadašnje države?

Bilo je velikih uzbuđenja i lepih trenutaka. Zamislite, recimo, situacije za vreme održavanja FEST-a u njegovim najboljim danima sredinom 70-ih, koji smo mi na TV Beogradu pratili iz večeri u veče. U dvorani Doma sindikata sede MonikaViti i Đulijano Đema, pred salom šeta Dženifer O’Nil, za šankom Mišel Pikoli pije votku sa mojim kumom, a svi čekamo da dođe slavni Sem Pekinpo. To je bila ta jedinica mere sa kojom se tada vagala strast, uzbuđenje i slava. To što mi nismo bili ni Istok ni Zapad, što smo bili nesvrstani i što smo imali ovakve filmske festivale, stvorilo je predispoziciju da imamo u Kinoteci u Beogradu jednu od najboljih kolekcija filmova na svetu. Može se hrabro reći da je Jugoslavija tada bila Evropska unija u malom.

Kako je bilo onda kada je bilo teško?

Četiri puta sam podnosio ostavku zbog toga što smo u TV programu prikazali domaći film „Kvar“, jer on tada nije bio „u skladu sa socijalističkim moralom“. Pitao sam nadležne da li treba da se štite deca ili roditelji, s obzirom na to da se taj film najnormalnije prikazuje u bioskopu. Nekoliko puta sam morao da odgovaram zašto sam na dan AVNOJ-a pustio film „Tačka preokreta“ sa sovjetskim disidentom Mihajlom Barašnjikovim, ali ne zbog Barašnjikova nego zato što je film američki, a ne domaći. Za 20. oktobar, dan oslobođenja Beograda, pustio sam „Bal na vodi“ sa Ester Vilijams i bio optužen da puštam filmske limunade, a ne revolucionarne filmove. Zbog svetski poznatih filmova „Dvadeseti vek“ i „Limeni doboš“ Savez boraca je uputio pismo Partiji (moja žena je dugo čuvala to pismo) u kome se kaže da bi mene trebalo streljati na Trgu Marksa i Engelsa. Jednom je bio ozbiljan incident kada sam, ne razmišljajući, pustio film titlovan na ćirilici i tada sam se morao izviniti gledaocima TV Zagreb. Jugoslavenski „crni talas“ na filmu bio je veliki problem za puštanje na televiziji. Jedini sudski zabranjeni film tada je bio omnibus film „Grad“ Živojina Pavlovića, Marka Babca i Kokana Rakonjca, ali bilo je i puno „sklonjenih“. Ipak, jednom sam uspeo da pustim filmski serijal „Zabranjeni bez zabrane“, u kojem su prikazani mnogi od tih bunkerisanih filmova. Nakon svih tih optužbi i suspenzija, nije mi više bilo dobro na televiziji. Odlučio sam da odem.

Zbog svetski poznatih filmova „Dvadeseti vek“ i „Limeni doboš“ Savez boraca je od Partije tražio da me se strelja na Trgu Marksa i Engelsa. Jednom je bio ozbiljan incident kada sam, ne razmišljajući, pustio film titlovan na ćirilici i tada sam se morao izviniti gledaocima TV Zagreb

Otišli ste u Kinoteku…

Da. Kinoteka je tada dve godine bila bez direktora i u dosta lošem stanju i zvali su me da pomognem. Bila je to 1992. godina i zemlja pod sankcijama. Nije mi bilo dovoljno što sam tada otišao u Kinoteku, nego sam i osnovao filmski festival na Paliću. Film je velika stvar i zato je Kinoteka važna ustanova. Moram da vas podsetim da su se režiseri Bernardo Bertoluči i Teo Angelopulos javno usprotivili NATO bombardovanju Beograda, između ostalog i rečima da se u Beogradu nalazi jedna od tri najbolje svetske arhive filma, a to je Kinoteka i da bi bila tragedija da ona bude uništena.

Zašto je važan Festival evropskog filma na Paliću?

Ovaj festival je nastao u trenutku kada je Jugoslavija bila okovana sankcijama i on je stvoren dobrim delom iz potrebe da filmovi iz Evrope i njihovi stvaraoci dođu kod nas, kao što su uvek dolazili. Ti reditelji su svojim prisustvom, takođe, menjali sliku naše zemlje, kojoj su mnogi u tim vremenima okrenuli leđa. Prvi film iz Hrvatske koji smo prikazali na Paliću, 1997. godine bio je film Vinka Brešana „Kako je počeo rat na mom otoku“. To tada nije bilo lako, ali smo prikazali taj film. Nakon toga, sve što je bilo snimljeno u Hrvatskoj za nas je na Paliću bilo interesantno. Sve te živuće evropske režisere, čije filmove smo čuvali u Kinoteci i dodeljivali im priznanja, doveli smo na Palić.

Kolika je zapravo vrijednost filmske arhive Kinoteke kojoj ste vi dugi niz godina bili na čelu?

Dok sam predavao na fakultetu istoriju filma, ja sam stalno mojim studentima govorio da film u našim krajevima ne počinje sa filmom „Slavica“. Prva filmska projekcija u Srbiji desila se 6. juna 1896. godine u Beogradu, pet meseci nakon braće Limijer i njihove prve svetske filmske projekcije u Parizu. Jugoslavija je imala zakon da sve što se ovde snimi ili uveze iz inostranstva, jedna kopija filma sa pripadajućim plakatima, fotografijama, afišima i scenarijem, moraju da se pohrane u Kinoteci. Taj zakon je omogućio da svi filmski materijali od Slovenije do Makedonije budu pohranjeni na jednom mestu. I ti zabranjeni filmovi iz doba socijalizma, opstali su samo zato što su njihove kopije sačuvane u Kinoteci.

Nakon raspada Jugoslavije ostalo je isto ime: Jugoslovenska kinoteka. Zašto?

Bilo je mnogo pritisaka da Kinoteka promeni ime. Tada sam tim ljudima rekao: Jugoslovenska kinoteka nije geografski pojam. Jugoslovenska kinoteka je sigurna kuća. U svom fundusu Kinoteka ima 80 posto filmskog materijala iz svih ovih krajeva, izvan Srbije. Ljudi sa Pulskog festivala, kada su slavili 60 godina postojanja, došli su u našu Kinoteku i uzeli sve što im je trebalo za taj događaj. Ono što je jedina važna činjenica jeste da smo mi sav taj materijal sačuvali. Kinoteka je u ono vreme omogućila i drugim republičkim filmskim centrima da se dostojno razvijaju. Danas možete u Kinoteci da dobijete kopiju bilo kojeg filma koji vas interesuje. U Kinoteci sam potrošio sve svoje profesionalno i sve svoje slobodno vreme i sav svoj entuzijazam. Bio sam tu i u opasnim vremenima, kada su zgradu Kinoteke, koja je izgrađena 1841. godine, hteli da prodaju nekim tajkunima da naprave ogroman video klub ili kasnije robnu kuću. Mogao sam glavu da izgubim. Kada sam imao 18 godina u Kosovom Polju, ja sam sanjao da ću jednog dana cepati karte na ulazu sale u Kinoteci. U Kinoteci sam bio direktor i tamo sam proveo 24 godine i nikada nisam odustajao. Ja sam svoj san dosanjao i nemojte da me pitate koliko košta taj san.