Razgovori o budućnosti Evrope i svijeta danas ne prestaju, dok atmosfera opasnosti i neizvjesnosti na globalnom nivou sve više raste. O gorućim pitanjima današnjice razgovaramo s Mišom Đurkovićem, direktorom Instituta za evropske studije u Beogradu.

Još prije 15 godina u krugovima političkih teoretičara došlo se do zabrinutog zaključka da Evropa sa svojim utvrđenim vrijednostima, reklo bi se, kašljuca i posrće. Danas je situacija postala dramatična i govori o Evropi i svijetu na rubu. Što se događa?

Ono o čemu se radi su procesi dugog trajanja. Dobar primer je BBC-ev dokumentarac reditelja Adama Kertisa pod nazivom Century of self, ili u prevodu „Vek individualnosti“, gde autor spominje neku vrstu oca modernog marketinga, Edvarda Bernajsa i njegovu knjigu „Propaganda“. Već 1928. godine, kada je knjiga napisana, autor kaže da mi samo mislimo da sami definišemo naše postupke i odluke ali, kaže, to je velika zabluda, jer kreatori reklama odlučuju šta ćemo mi da mislimo, želimo i osećamo. Autor dokumentarca razvija taj dominantni uticaj, sve do današnjih dana i moći društvenih mreža, koje menjaju sliku sveta, naše stavove i emocije.

Potrošnja i uživanje

O kojoj vrsti utjecaja se radi?

Isti BBC-ev autor je nedavno snimio novi dokumentarac pod nazivom Can’t Get You Out Of My Head, po onoj čuvenoj pesmi Kajli Minog, što bi u prevodu glasilo „Ne mogu da te izbacim iz glave“ i u njemu pokazuje da su tri supersile: Amerika, Rusija i Kina, od kraja 60-ih paralelno odlučile da se više njihova moć ne treba bazirati na ideologiji, kakva god ona bila, nego na ideji potrošnje i dobrog života. Danas ta sintagma predstavlja izvorište mnogih globalnih tenzija, jer se ta sukobljavanja vode oko resursa, novca i kontrole sirovina za tu potrošnju i dobar život. Drugi problem, koji proizlazi kao posledica ove važeće sintagme uživanja, jeste ogorčeno traganje mnogih na različitim stranama za nečim više suštinskim, zbog čega dolazi do konfrontacije ovih tragalaca sa svetom golog zadovoljstva. Treći problem je digitalizacija, a u tom kontekstu postoji i još jedna sjajna knjiga, „Doba nadzornog kapitalizma“ Šošane Zubof. U njoj je autorka obradila nekoliko velikih kompanija: Gugl, Amazon, Fejsbuk i slične, koje sve nas, kaže autorka, koriste kao robu, kontrolišući i manipulišući našim ličnim podacima. Živimo u doba masovnog prisluškivanja koje je prihvaćeno kao normalno i u doba najmonstruoznijih vladara današnjice koji utiču na sve. Ako svemu tome dodate biotehnološke i bioetičke izazove, dolazite do atmosfere, slikovito rečeno, u kojoj vam puca glava.

Polet novog humanizma nakon Drugog svjetskog rata čini se da je kratko trajao?

Ta igra sa nadmoći novca i profita je postepeno osvajala svet. Današnja Kina, kao i dalje komunistička zemlja, najbolji je primer kako funkcioniše ekonomija zasnovana na osvajanju globalnog tržišta. Slična stvar, kao što rekoh, bila je i u nekadašnjem SSSR-u, koji je još za vreme Hruščova, uz svu političku autoritarnost, stvarao osnove za ono što Rusija u globalnoj ekonomskoj trci čini danas. Pojednostavljeno rečeno, odjednom kao da je ceo svet počeo da pati „za farmerkama i rokenrolom“. I tako, malo pomalo, menadžeri ekonomskih giganata, banke i korporacije su postali važniji od parlamentarnih izbora i predsednika država. Ironija sudbine u takvoj situaciji jeste da su jedini, koji su se u novije vreme borili za neke vrednosti koje ne uključuju novac, bili islamski teroristi, što je samo još više multipliciralo svetske probleme.

Paradoksalno je da se u takvoj situaciji danas ljudi, naročito na Balkanu, opredjeljuju za Rusiju ili protiv nje…

Oni koji poznaju Rusiju znaju da u ekonomskom smislu kod njih je na vlasti isti kapitalistički model kao i bilo gde drugde, kao i to da je danas, kao što rekoh, Kina najdominantnija kapitalistička zemlja, koja i dalje nema penzioni sistem i koja je pretekla Ameriku. Generalno, može se reći da je tzv. zapadni svet danas u opadanju, ne samo ekonomski nego i demografski sa tim stalnim deficitom stanovništva i u tom smislu je korisna knjiga „Predodređeni za rat: da li Amerika i Kina mogu da izbegnu Tukididovu zamku?“ Grejema Alisona iz 2017. koji kaže da gotovo uvek u istoriji kada se jedna sila uzdiže, to je sada Kina, ne može da se izbegne rat sa silom koja je do tada vladala svetom, u ovom slučaju sa Amerikom. Zato danas mnogi analitičari tvrde da je rat u Ukrajini, gde se globalno sukobljavaju Rusija i Amerika, samo uvod za onaj ključni rat između Amerike i Kine.

Da parafraziramo Osvalda Špenglera: U čemu danas leži propast Zapada?

Kao što rekoh Zapad je u zaostatku ne samo za Kinom nego mora ekonomski da se bori i sa drugim silama kao što su Rusija, Indija, Iran ili Turska. Demografska slika Zapada je loša i on mora da uvozi radnu snagu sa srednjeg istoka, što stvara dodatne kulturološke i političke probleme. Francuski pisac Uelbek stalno stvara skandale sa svojim knjigama o sukobu belih i obojenih u Francuskoj, ali vi danas po Evropi imate rađanje privatnih milicija koje kažu kako država ne može da se izbori sa imigrantima i da će umesto nje to da obave ovakve militantne skupine. Evidentno je da su tradicionalne vrednosti Zapada danas dirigovane interesima korporacija. Ironično je da je Zapad i dalje najbogatiji deo sveta i magnet za mnoge siromašne zemlje, ali sam u sebi on se nalazi u vidnoj ekonomskoj, političkoj i moralnoj depresiji. Evropa danas, sa uvozom radne snage iz siromašnih država Afrike i Azije, nalazi se pre u procesu libanonizacije, a ne multikulturalizma, koji je do nedavno bila jedna od glavnih evropskih vrednosti.

Čini se da u krizi smisla u zraku lebdi tihi ili otvoreni građanski rat na raznim stranama svijeta?

Radi se o svojevrsnom apsurdu današnjeg sveta. Imali ste za vreme korone situaciju, na primer, u Australiji i Kanadi, gdje je vojska kontrolisala da li se građani drže mera zabrane kretanja, a sa druge strane imate porast kriminala u Americi, kao direktnu posledicu pokreta „Crnački životi vrede“, što je opet konzervativnoj struji Republikanske stranke dalo vetar u leđa. Sa jedne strane pojačavaju se nivoi državne kontrole, a sa druge kao da se namerno pušta „radi zaštite sloboda“ da u određenim delovima društva ta kontrola izostane ili ta država ne uspeva da se suprotstavi određenim grupama punim besa. Teško je razabrati šta je u svemu tome čiji interes, ali je evidentno da na Zapadu kod običnih ljudi raste osećaj nesigurnosti. Na Novom Beogradu gde živim, vi još uvek možete pustiti svoje dete od sedam godina da se sa svojim vršnjacima igra u parku, ali u Evropi i u Americi to više nije tako.

Doba osporavanja

Zbog čega danas bilježimo sve veći porast evroskeptika?

Pa stvari su se, naravno, jako promenile u poslednjih 30 godina i razlog današnjem porastu evroskeptika u tome je što nekadašnje evropske vrednosti više ne deluju na ljude onako kako su delovale pre. Imate knjigu Lešeka Kolakovskog „Modernost na sopstvenom ispitu“, gde on ukazuje na to da je evropsko društvo tokom 90-ih ukinulo sve svoje tabue, osim incesta i pedofilije koji su i dalje ostali nešto što nije društveno prihvatljivo. Trideset godina kasnije, danas, vi već uvelike imate, preko američkih serija do teoretskih rasprava, zaključke o tome kako incest nije tako nešto neprihvatljivo, kako se medicinski ne može dokazati da se iz takvih veza rađaju genetski deformisana deca i tako dolazite do doga da se danas teži tome da se načelno svi stavovi iz prošlosti proglase kao „konstrukti“ koji se mogu osporiti. Ali, takvu atmosferu osporavanja svega moramo povezati sa današnjom već spomenutom kulturom apsolutne slobode potrošnje i uživanja čemu ništa ne sme stati na put. U svojoj studiji „Američka seksualna revolucija“ iz 1955. godine, američki sociolog Pitirim Sorokin je bukvalno nacrtao šta će se događati sledećih 70 godina. On je pokazao da su sva društva u istoriji koja su bila okrenuta materijalnoj potrošnji, uživanju i opterećena seksualnošću, te onda išla ka potpunom detabuiziranju i oslobađanju seksualne energije, na kraju propala.

U čemu je tajna preokreta vrijednosti?

U mojoj knjizi „Mračni koridori moći“ bavim se, izvan svake teorije zavere, onim silnicima koje ne vidimo na površini, ali vidimo da je njihova uloga važna za razumevanje ključnih promena u 20. veku. Jedna od tih važnih silnica su velike fondacije u Americi: na primer Karnegijeva, Rokfelorova i Fordova fondacija. Sredinom 50-ih komisija američkog Senata zapitala se zašto te fondacije zastupaju vrednosti suprotne dotadašnjim vrednostima američkog društva. Zašto fondacije najvećih kapitalista promovišu vrednosti bliske liberalnoj levici? Četrdeset godina kasnije, sekretar te komisije, Rene Vormser, objavio je knjigu „Fondacije: njihova snaga i uticaj“, u kojoj pokazuje da američka kapitalistička elita i njihove korporacije žele ljude da pretvore u „nomade“, u atomizirane jedinke, kao što je još davno govorio Nojman, lišene svake vezanosti za bilo kakve vrednosti, kojima se onda lakše može upravljati. Ekonomski i politički centri moći često kreiraju istoriju. U tom smislu, u ovom dobu, koje ide u pravcu prema sve većoj rascepkanosti i fragmentaciji ljudskih vrednosti, ne treba biti previše optimističan.

Danas vidimo da je i vrlo tradicionalna vrednota, sloboda govora, sada u krizi.  

Slobode govora na Zapadu ima sve manje, a u Kini i Rusiji ona nikad nije bila krupna i važna kategorija. Sloboda govora, vladavina prava i sistemi vrednosti danas se na Zapadu modifikuju prema interesima kapitala, pa onda, paradoksalno, dobijamo neku vrstu autoritarnosti na Zapadu, koja je sve sličnija autokratiji na Istoku. Ili, demokratija se koristi za „kućne poslove“ a u svetu se zloupotrebljava kolikogod hoćete. Ona sloboda govora o kojoj smo ovde u našoj mladosti maštali, gledajući na Zapad, slomila se 90-ih godina kada smo videli kako zapadni mediji izveštavaju o ovim prostorima. To nije bilo objektivno novinarstvo, nego brutalna propaganda, samo puno suptilnija, nego što je to bila Miloševićeva ili Tuđmanova propaganda. Danas živimo u svetu, po onom modelu Karla Šmita, „prijatelj-neprijatelj“, „za Ukrajinu ili za Rusiju“, dok Srbija na primer pokušava da zadrži kakvu takvu neutralnu poziciju u opasnom vremenu. Usput rečeno, za čitav balkanski prostor danas vredi racionalan nalog da bi trebalo da se čuvamo da ne ispadnemo potpuni idioti, baš u svakoj svetskoj istorijskoj krizi. Zato sam ja protiv sankcija protiv bilo koga, jer mi ovde u Srbiji znamo šta su sankcije, kao što sam u čitavoj toj ukrajinskoj tragediji protiv ruskog bombardovanja ukrajinske infrastrukture, jer znam kako je bilo kada je NATO bombardovao našu infrastrukturu. Generalno, teško ćete danas naći troje različitih ljudi bilo gde u svetu koji mogu mirno da pričaju o gorućim pitanjima. U svemu tome stradaju ljudi, ali strada i istina.