Trenutna situacija na Kosovu i Metohiji, s teško naoružanim kosovskim policajcima na sjeveru, sa suzavcem, s neprestanim hapšenjima Srba i oštrom retorikom i Beograda i Prištine, s demonstracijama očajnih građana i s helikopterima KFOR-a, djeluje kao agonija bilo kakvog suvislog rješenja. Situacija već sutra može biti još gora, a izgledi za njeno smirivanje i za neko trajnije dobro rješenje kao da u doglednoj budućnosti nisu na vidiku. O turbulentnoj sadašnjosti i krajnje neizvjesnoj budućnosti Kosova razgovaramo s Milošem Hrnjazom, vanrednim profesorom međunarodnog prava na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Kako se vama čini ovo današnje stanje na Kosovu i Metohiji?
Meni se čini da prisustvujemo poslednjem činu drame neke vrste legalizacije postojećeg stanja na Kosovu, koje traje bar poslednjih desetak godina, ili još od 2008. godine i proglašenja nezavisnosti Kosova. Na severu Kosova su postojale neke srpske komunalne institucije, ali od vremena donošenja Briselskog sporazuma 2013. dogovoreno je da se te, kako su ih nazivali, „paralelne institucije“ Republike Srbije ukinu, a da se za uzvrat formira Zajednica srpskih opština (ZSO). Međutim, taj proces nije do danas do kraja okončan i ovo je neka vrsta finala u kojem kosovska strana pokušava, formiranjem svoje vlasti na severu, da zaokruži nezavisnost Kosova, nakon što je ona zaokružena na jugu.
Zajednice bez kontakta
Zašto ZSO nikada do kraja nije formiran?
Kao što sam rekao, ZSO je Briselskim sporazumom zamišljen kao određena vrsta nadoknade za povlačenje srpskih vlasti sa severa Kosova. Ali, to je bilo pre 10 godina. Danas se nudi ista stvar sa tzv. francusko-nemačkim predlogom, ali u zamenu za priznanje Kosova. Ne bih želеo da budem pristrasan, ali danas nekako nije fer nuditi istu stvar u zamenu za dramatično krupnije ustupke. U svakom slučaju, danas je jasno da ideja o ZSO nije sprovedena. Ta činjenica ima veze sa stavom pojedinih država o ZSO-u i u vezi sa tim sa stavom Prištine da tu zajednicu ne uspostavi. Jednako tako je jasno da postoje dodatni mehanizmi sa kojima bi se uverila Priština da je i u njenom interesu da se uspostavi ZSO, ali ni ti mehanizmi nisu iskorišćeni, opet negde na pola puta između zaključaka pojedinih velikih sila i stava Prištine da se ZSO ne formira.
Govorimo o pat poziciji ili o početku definitivnog rješenja za Kosovo?
Akteri u ovom sporu, Beograd i naročito Priština, nadaju se da će steći milost međunarodnih velikih sila i dobiti ono što percipiraju kao svoj nacionalni interes. Ali nije samo pitanje hoće li biti pritiska sa strane na Prištinu da prihvati ZSO nego je takođe i pitanje kako albansko društvo na Kosovu gleda na ZSO. Odgovor možemo naći u velikoj podršci koju Kurti sa svojom politikom ima među albanskim stanovništvom na Kosovu da se ZSO ne formira. I na to pitanje bi trebalo obratiti pažnju. Srpsko i albansko društvo na Kosovu egzistiraju gotovo bez ikakvog kontakta, jednako kao što tako egzistiraju i službeni Beograd i Priština i u toj situaciji je zaista teško 2023. ostvariti formiranje ZSO, kada ta situacija nije rešena još deceniju ranije. Danas se ti zahtevi za formiranje ZSO vezuju za nove ustupke koje bi trebala učiniti Srbija i ti ustupci su dosta blizu međusobnog priznanja Srbije i Kosova.
Srpsko i albansko društvo na Kosovu egzistiraju gotovo bez ikakvog kontakta, jednako kao što tako egzistiraju i službeni Beograd i Priština i u toj situaciji je zaista teško 2023. ostvariti formiranje ZSO, kada ta situacija nije rešena još deceniju ranije
Kako sa stajališta međunarodnog prava izgleda pitanje odcjepljenja Kosova od Srbije?
Sa jedne strane, kosovsko pitanje je veoma dugi spor, od balkanskih ratova 1912. i 1913. godine, a možete da računate i od Berlinskog kongresa 1878. godine. U jednom trenutku su na tom području bili dominantni Srbi, u drugom Albanci. Bilo je zločina i etničkog čišćenja sa obe strane i njihovi odnosi su uvek bili u najmanju ruku složeni. Zločinci i žrtve su se menjali i trebalo bi oprezno rasplesti šta su u pojedinom periodu bili uzroci, a šta posledice. Kada se radi o Kosovu sa stajališta međunarodnog prava, situacija je takođe složena. Prema dostupnim činjenicama i jasnom stavu raznih država, vi ste imali situaciju, recimo 1998. godine, da su aktivnosti novoformirane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) tretirane kao terorističke akcije koje su bile u suprotnostima sa međunarodnim pravom i sa zakonom Republike Srbije. To možete da vidite i iz rezolucija UN-a, ali kako se sukob zaoštravao, tako je zaoštren i ton tih rezolucija koje su se sada više obraćale potezima vojske Srbije. Paradoksalna situacija je u tome da se u Srbiji dovoljno ne govori o zločinima koje je na Kosovu učinila srpska vojska, ali te zločine potenciraju države međunarodne zajednice. Sa druge strane, imate zločine koje je počinio NATO za vreme bombardovanja Srbije, o čemu se u Srbiji puno govori, ali se u međunarodnoj zajednici to jedva i spominje ili opravdava nužnošću vojne akcije. Sa treće strane, međunarodno pravo ne poznaje instituciju otcepljenja jednog dela teritorije suverene države, čak i u situaciji kada su na tom delu počinjeni određeni zločini.
Na koji način je onda s međunarodnog stajališta objašnjeno odcjepljenje Kosova?
Ono što je važno je period između rata 1999. godine i proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine. Bilo je raznih predloga, ali su u jednom trenutku određene države na čelu sa SAD-om donele odluku da Kosovo treba da bude nezavisno. Ta odluka, koja je na vrlo emotivno negativan način doživljena u Srbiji, doneta je iz pragmatičnih razloga, sa zaključkom da srpsko i albansko društvo više ne mogu da žive zajedno. Od tog trenutka, Srbija pregovora o nečemu o čemu je odluka već doneta.
Zašto se onda pregovara?
Opet neka vrsta paradoksa jeste u tome da se još uvek pregovara samo zbog činjenice što ipak postoji međunarodno pravo. Da nema te tenzije između onoga što je faktično stanje na terenu i onoga što propisuje međunarodno pravo, mi više ne bismo pregovarali. Da se ovo sa Kosovom dogodilo pre 100 godina, neko bi izdiktirao mirovne uslove, oduzeo bi Kosovo Srbiji i ta priča bi bila gotova. Prisutnost međunarodnog prava, a ne neka naročita moć Srbije govore o tome da ti pregovori još uvek traju, ali i da izgledaju ovako kako izgledaju. Iako formalno niko ne može da izdiktira uslove Srbiji, odnosi zavisnosti Srbije prema svim tim državama jasno pokazuje da poslednjih 20 godina prisustvujemo procesu u kojem bi ta odluka o nezavisnosti Kosova trebala da se sprovede. Te zadnje dve decenije Srbija pokušava da takvu odluku izbegne i drži se za tanku nit međunarodnog prava.
Šta će biti dalje?
Ono zbog čega sam ja u poslednje vreme prestao da dajem izjave o Kosovu, jeste situacija da ja pričam o međunarodnom pravu, o kompromisu i pravednom rešenju za Srbe kao manjine, a u stvarnosti ta manjina već 20 godina živi u atmosferi bezvlašća i nedostatku prava i bezbednosti po sebe i svoju decu. Sa druge strane, u svojim radovima pokušavam ostvariti i nekakav međunarodni vapaj da se razmisli o pravednosti tih ugovora koji se predlažu za Kosovo, jer na koncu, po pitanju pravednosti, ako se takvi ugovori usvoje, moguće je da se javi iduća generacija Srba sa Kosova i zatraži reviziju tih ugovora, a to onda znači – novi rat.
Dva puta
Šta bi za vas značio mogući kompromis na Kosovu?
To bi značilo da kada bi bili probijeni čvrsti nacionalni stavovi, kako srpskog tako i albanskog društva na Kosovu, kada bi bilo više informacija o tome šta se događalo na Kosovu 1999. godine kada je tamo bio rat, kao i šta se tamo događalo poslednjih 100 godina u raznim fazama, onda bi verovatno bilo i više spremnosti na kompromis. Takvog obrazovanja za sada nema i svi ostaju ukopani u svojim rovovima. Doneće se odluke koje će se doneti, a o budućim problemima na Kosovu baviće se – neko drugi.
Nedavno istraživanje na vašem fakultetu pokazalo je da je velika većina građana Srbije protiv nezavisnosti Kosova i s druge strane da velika većina građana smatra da je „ta priča završena“.
Trenutno postoje dominantna dva glasa u Srbiji vezano za budućnost Kosova. Prvi glas je da tu priču treba što pre završiti, priznati Kosovo i nastaviti na putu u članstvo u EU koje je neizvesno. Druga linija razmišljanja, puno prisutnija u srpskom društvu, jeste da se nipošto ne treba odreći Kosova, da se definitivno treba oprostiti od puta ka EU i da treba okrenuti glavu na drugu stranu. Strategija takvog stava je da treba sačekati bolje globalne prilike za rešenje kosovskog pitanja. Prva opcija, koja zastupa stav da mi treba da potpišemo nezavisnost Kosova, ne uzima dovoljno u obzir posledice koje bi usledile nakon toga, a to je značajni porast nacionalizma, povratak Srbije u 90-e i stvaranje vrlo grubih odnosa unutar samog srpskog društva. To ne bi bila mera onoga kako srpsko društvo živi danas, niti bi bila mera mogućeg kompromisa sa Kosovom. Druga opcija je nerealna zato što bi odustajanje od EU i nesaradnja oko Kosova dovela do ozbiljnih posledica vezano za geostrateški položaj Srbije. Zatim, čekanje boljih prilika znači čekanje prilika za novi rat i to bi za Srbiju značilo da se ponovo pretvori u neku otvorenu ratnu zonu, što mislim da bi po Srbiju bilo pogubno.
Trenutno postoje dominantna dva glasa u Srbiji vezano za budućnost Kosova. Prvi glas je da tu priču treba što pre završiti, priznati Kosovo i nastaviti na putu u članstvo u EU koje je neizvesno. Druga linija razmišljanja, puno prisutnija u srpskom društvu, jeste da se nipošto ne treba odreći Kosova, da se definitivno treba oprostiti od puta ka EU
Što vi mislite da je realno i moguće da Srbija učini po pitanju Kosova i Metohije?
Iskreno govoreći, ja ne verujem u produktivno posredovanje stranih država oko Kosova i njihovo razumevanje za kompleksnu poziciju Srbije. Mislim da ćemo mi srednjoročno ići u pravcu prvog rešenja – postupnog priznanja kosovske nezavisnosti i da ćemo, dugoročno, te rane vidati, gledajući kako ćemo se kao društvo iz svega toga izbaviti. Voleo bih da budem optimističniji oko ishoda priče o Kosovu i jedino želim da se nadam da će izvesna mera kompromisa na kraju ipak postojati. Ostavljam prostor da nisam u pravu. U taj prostor bi mogla da uđe nada ili vera u nešto bolje što će se dogoditi na Kosovu, što ne treba podcenjivati i što neće proizvesti bes ni jednih ni drugih, ali mi takve ideje za sada ne vidimo.
Kakve su mogućnosti pozitivnog djelovanja lokalnih ljudi na Kosovu?
Ako uzmete na primer episkopa novobrdskog Ilariona Lupulovića, nekadašnjeg starešine manastira Draganac i drugih sveštenika na Kosovu, ne treba potceniti pozitivnu ulogu Srpske pravoslavne crkve u smirivanju situacije. Naročito to vredi za jug Kosova, gde Srbi žive u odvojenim enklavama i gde su problemi golog preživljavanja drugačiji od političkog položaja Srba na severu. Kako god se reši političko pitanje na Kosovu, tamo će ostati živi ljudi i svima njima će trebati pomoć i svi oni će morati da pomažu jedni drugima. Ja i dalje imam strah kakav god da bude ishod, jer je to prostor Kosova i čitavog konteksta srpskog okruženja, a što se tiče nade, ona je iracionalna kategorija koja proizlazi iz uverenja da se i u jako teškoj situaciji nešto može preokrenuti na dobro. Za tu nadu, kao što rekoh, mi za sada nemamo ni znanja ni mašte. Ako za mene nešto na kraju ostaje, uz sav strah i neizvesnost, onda je to neka ljudska vera u životni vitalizam preostalih Srba na Kosovu, kao i uverenje da je dobro rešenje uvek moguće.
