Igor Marojević: Blizina smrti je oduvek najpouzdaniji grejač umetnosti

Piše: Vojislav Mistović

„Jasenovac me je zainteresovao kad je počeo višestranački sistem i kada su se u javnom diskursu pojavili momenti o tom sistemu koncentracionih logora koji su bili nepoznati u širem smislu. Zapahnut ogromnom količinom podataka o kreativnosti zla kakvi su mi bili u potpunosti nepoznati, počeo sam da neke od njih zapisujem, ne znajući da ću ikada pisati ne samo o tome, nego i da ću uopšte pisati“
Igor Marojević

Povoda za razgovor sa jednim od najznačajnih srpskih pisaca modernog doba, Igorom Marojevićem, sigurno ne manjka. Odabrali smo dva: najuspješnije njegovo ostvarenje „Ostaci sveta” i najnovija knjiga kratke proze „Sve za lepotu”. „Ostaci sveta” je četvrti roman iz autorovog ciklusa „Etnofikcija” za koju dr Igor Perišić kaže da je jedan od najboljih srpskih romana u dvadeset prvom stoljeću. Obuhvata period od Španskog građanskog rata, potom logora Jasenovac, koji ima centralno mjesto u knjizi, Blajburga, pa sve do Srebrenice i bombardovanja SR Jugoslavije. Knjiga je dobila brojne nagrade kao što su „Meša Selimović“, Nagrada Grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, potom „Tronoški rodoslov“, Solarisov roman godine, te nagrada „Zlatni beočug“ za trajan doprinos kulturi.

Potonje ostvarenje „Sve za lepotu” pokriva epohe od razvoja interneta u krajnjoj savremenosti srpske tranzicije, šverca i ratova devedesetih, razvoja istočnoevropske i srpske kinematografije i pornografije, preko pokušaja Državne bezbjednosti da hapsi nacionalističku emigraciju u doba Jugoslavije, do predvečerja, početka i toka Drugog svjetskog rata, Španskog građanskog i Velikog rata. Junaci narativa nisu samo moderni akteri, već su tu Milan Stojadinović, Ante Pavelić, Gabrijel Garsija Lorka, Moana Poci, Ćićolina u svim svojim težnjama za ljepotom.

Igor Marojević

Vi ste se 2001. godine preselili u Barselonu. Šta donosi ta promjena u vašem životu, sa osvrtom na saznanja o španskom građanskom ratu i stradanjima?

Kad sam se u Barseloni upoznao s tom epizodom iz istorije, Španski građanski rat me je fascinirao količinom zla odnosno trpljenja, na način na koji me je, desetak godina ranije, fascinirao Jasenovac. Ono što je u oba slučaja budilo zapanjenost bila je razlika između mog pređašnjeg vrlo uopštenog znanja o događajima i nagla upućenost u srazmere i kreativnost zla, dakle u tome što dželatima nije bilo dovoljno da ubijaju žrtve već bi se tek izdovoljili pošto bi im usput priredili više stupnjeva poniženja. Osim toga, Španski građanski rat je na neki način ključni događaj dvadesetog veka jer Hitler i Musolini ne bi pokrenuli najznačajniju bojnu ikada da u probnim događajima između 1936. i 1939. u Španiji – gde su i slali svoje trupe – nije pobedila njihova ideološka strana.

Jasenovac vas je kao tema najviše zainteresovao zbog „kreativnosti zla”. Trideset godina skupljate građu o ovoj bolnoj i često prećutanoj temi.

Jasenovac me je zainteresovao kad je počeo višestranački sistem i kada su se u javnom diskursu pojavili momenti o tom sistemu koncentracionih logora koji su bili nepoznati u širem smislu. Tako sam tokom studija, dok sam spremao ispite iz književnosti u Narodnoj biblioteci, naručivao knjige Bogdana Krizmana o Nezavisnoj državi Hrvatskoj, ili „Magnum krimen” Viktora Novaka. Zapahnut ogromnom količinom podataka o kreativnosti zla kakvi su mi bili u potpunosti nepoznati, počeo sam da neke od njih zapisujem u posebnu svesku, ne znajući da ću ikada pisati ne samo o tome, nego i da ću uopšte pisati. Otkrivanje srodnog zla o Španskom građanskom ratu me je inspirisalo da pronađem dotičnu svesku i da počnem da razmišljam o romanu koji bi obuhvatio te dve krupne istorijske epizode, što se na kraju i desilo u „Ostacima sveta”. Bavljenje Jasenovcem se na kraju konkretizovalo u bavljenje najtabuizovanijim njegovim delom – Ženskim logorom. U njegovom prećutkivanju su, sasvim razumljivo, obilato učestvovale i njegove preživele žrtve jer se u patrijarhalnoj kulturi žena praktično osuđuje što je silovana, a što su žiteljkama Ženskog logora ustaše svakodnevno priređivali.

Preveli ste knjigu Hrabrost (Valor) Clare Uson, spisateljice iz Barselone.

Posle površnog, a vrlo uspešnog romana Klare Uson „Ćerka istoka” o kćeri Ratka Mladića i njenom navodnom samoubistvu zbog tatinog genocida, autorki je sugerisano da dublje zaroni u srpsku istoriju, te je došla do Jasenovca, koji ju je doveo do romana „Hrabrost“. Roman je prećutan i u Španiji i u Srbiji, a uspešna španska književnica je založila svoju karijeru zbog priče o Jasenovcu. Preveo sam taj roman jer mi se dopao, a i da bih jasnije ukazao na paradoks da, u tom trenutku, španska literatura ima reprezentativan roman o srpskom najkrvavijem mitu zasnovanom na jezivoj stvarnosti, a srpska ne. Izgleda da se potonje promenilo objavljivanjem romana „Ostaci sveta”.

Koliko samog pisca i istraživača promjene ta saznanja o dubini ljudske patnje, jer sve to neminovno proživljava, ta velika iskušenja, pustoš i razaranje, ali i vaskrs?

Sigurno je da ga promene, jer postane svestan granica i ljudske patnje i ljudskog zla, kako se meni desilo otkrivanjem jasenovačkih i, kasnije, španskih priloga toj neiscrpnoj temi. Desila mi se i ta zgodna okolnost da sam takvoj građi davao milost konačnog uobličenja pretežno tokom prvog talasa pandemije korone, koja je osim prinudnog „lokdauna“ nosila i stalnu blizinu smrti, koja je oduvek najpouzdaniji grejač umetničkih dela. Možda mogu da ilustrujem dubinu zaranjanja u užas građe pominjanjem da sam, kad bih i nekoliko meseci posle predavanja rukopisa „Ostataka sveta” izdavaču video poneku udžericu na razmeđi Novog Beograda i Zemuna, gde živim, imao utisak da vidim baraku o kakvima sam čitao i kakve su bile u Jasenovcu.

Možete li napraviti paralelu između potonja tri ostvarenja, „Roman o pijanstvima” sa kojim ste pomjerili, po nekim kritičarima, granicu sopstvenog pisanja, potom silno nagrađivana „Ostaci sveta” i najnovije knjige kratke proze „Sve za lepotu”.

Kako je moglo da se nasluti, zanimaju me krajnosti ljudskog ispoljavanja, i to je ono što vezuje ta tri moja dela, a možda i objedinjuje ceo moj opus. Ne samo temom, nego i pristupom, te tri knjige se u nekim okvirima dotiču ekstrema. „Roman o pijanstvima” je moja najličnija knjiga, „Ostaci sveta” najmučnija i najoriginalnija, jer donosi nov koncept ulančanog skaza, a „Sve za lepotu” konceptualno najslojevitija jer može da se čita i kao zbirka priča i kao roman. Pritom ne mislim na klasičnu razmeđu zbirke priča i romana, nego na nešto radikalno drugačije jer se ne tiče čitanja istih likova ili jedinstvene atmosfere u dva moguća žanrovska ključa nego izbora između davanja prednosti konkretnim junacima ili apstraktnom pojmu lepog i njegovom različitom konkretizovanju iz celine u celinu. Drugim rečima, s jedne strane, posredi je izbor iz moje dosadašnje tri zbirke priča i novijih narativa, te je „Sve za lepotu“ the best of moje kratke forme, a s druge je u pitanju roman čiji je glavni junak lepota u najrazličitijim pojavnim oblicima.

Igor Marojević

Ne bježite od toga da, prosto rečeno, „prepravite” neka svoja djela, prvenstveno pojedine priče iz najnovijeg ostvarenja „Sve za lepotu”.

U ovom slučaju, one priče iz mojih zbirki „Tragači“, „Mediterani“ i „Beograđanke“, koje su bile lišene koncepta lepote, dopunio sam tim konceptom, koji, usput da kažem, sadrže sve ranije neobjavljivane pripovesti. Ranije sam napravio svojesnu extended verziju romana „Žega“, i poboljšanu romana „Dvadeset i četiri zida“ i „Šnit“, kada se pojavila njegova zagrebačka verzija 2014, u ediciji „Knjigomat“. Ali, nisam ja ništa od toga izmislio. Ko misli da jesam, neka proveri šta je sve radio Volt Vitman sa različitim verzijama svoje zbirke poezije Leaves of Grass duž devetnaestog veka. Legitiman je i taj pristup, kao i onaj u kojem autor prvu verziju svoje knjige smatra i konačnom, i više ne radi ništa na njoj.

Nazivaju vas rodonačelnikom nekoliko pravaca. Jedan od njih je „etnofikcija”. Roman „Ostaci sveta” je četvrta knjiga iz najavljenog petoknjižja. Šta je zapravo „etnofikcija”?

Etnofikcija je posvećena dvadesetom, najneveselijem i najgorem od svih stoleća. Prošli vek prelamam kroz priču o nekoliko evropskih naroda koji su zbog vlastitog etnocentrizma tokom tog razdoblja doživeli izolaciju. U pitanju su Nemci, Španci i Srbi, a gde su oni, tu negde su i Hrvati, kao bitna kontrolna instanca i narod s kojima su Srbi imali bliske, nekad i krvavo bliske odnose. Pripadici tih naroda se pojavljuju i kao dželati i kao žrtve. Pominjani romani „Šnit” i „Žega” su prvi i drugi deo etnofikcionalnog ciklusa, a „Majčina ruka” je treći, no svi se oni čitaju kao potpuno zasebne knjige. Predviđam svojevrsno objedinavanje probranih epizoda iz ta četiri romana u petom, „Etno”, uz mnoštvo novih, novu tačku gledišta i sasvim nov pripovedni postupak.

Vaša djela su prevođena na razne jezike, mnoge knjige su dostigle više izdanja kao npr. „Beograđanke”, laureat ste brojnih nagrada. Koliko zapravo nagrade znače jednom autoru?

Mislim da je ambivalentnost prema nagradama i prirođena i stečena za svakog koliko-toliko izgrađenog stvaraoca. Razlog za tu podvojenost bi trebalo da bude u opreci intime i individualizma u kojima delo nastaje, i njegovog podruštvljavanja i, samim tim, kolektivizovanja priznanjem. Rečena ambivalentnost bi morala biti posebna spram nagrada nazvanima po nekom sumnjivom medijskom entitetu ili stvaraocu koji je po mišljenju predviđenog laureata nedostojan visokog dijahronijskog mesta u nacionalnoj ili međunarodnoj kulturi. U tom slučaju, priznanje bi valjalo ignorisati ili ga, ako dođe do toga, odbiti. E sad, postoje – mada su srazmerno retke – nagrade nazvane po autoru koji čini čast laureatu.

Ne vidimo vas da komentarišete aktuelna politička dešavanja, za razliku od brojnih vaših kolega.

Kada se desi nešto što moram da prokomentarišem, to učinim makar tvitom. Inače ovde više ne postoji medijski sistem koji bi individualcu mogao da ponudi elementarne uslove da komentariše aktuelna politička dešavanja. A i verovatno je moj nadideološki glas suvišan u kontekstu u kojem postoje dve vrste takozvanih intelektualaca i takozvanog javnog mnjenja koje je zapravo polarizovano i navijačko; jedni misle da NATO nema alternativu, da je Srbija – i Crna Gora – kriva apsolutno za sve što se desilo u ratovima devedesetih na Balkanu, da se u Srebrenici 1995. zbio genocid, a u Hrvatskoj iste godine nije čak ni etničko čišćenje, da je bombardovanje 1999. bilo OK i da, samim tim, treba prvo upirati prstom u svoju krivicu, a Jasenovac ne pominjati. Drugi su pak u fazonu da su Srbima – i Crnogorcima – ratovi devedesetih apsolutno nametnuti, da su za raspad Jugoslavije apsolutno krivi stranci i moćni Hrvati, da se u Srebrenici nije desilo ništa strašno te da je „Oluja“ genocid, da na Kosovu nije bilo aparthejda nad Albancima…

Pandemija je neizostavno pitanje, ali bih vas pitao kako će izgledati postpandemijski svijet. Da li idemo ka „digitalnom logoru” i sveopštoj kontroli ili možemo očekivati povratak na staro? Mnogi govore da je u toku preraspodjela moći, neki tvrde da se uveliko radi na promjeni ekonomskog sistema, dok pojedini ne isključuju nove ratove i nova stradanja. Kakav je vaš pogled?

I tokom pandemije, i pre nje, i nešto malo posle, imamo, imali smo, odnosno imaćemo sreću življenja u svetu ugroženosti zla ipak preovlađujućom glupošću. A glupost ima taj peh da ne može da sasvim pobedi jer sadrži jednu sitnicu koja je u tome sprečava, a to je sama glupost. Pravo pitanje po meni jeste zapravo neminovna konačna pobeda zla nad glupošću. To će se neizbežno dogoditi zahvaljujući razvoju veštačke inteligencije. Srećan sam što se nadam da to neću doživeti.

 

 

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Živjeti jedni s drugima, a ne jedni pored drugih“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: