Dok je javnost slušala taktove Tompsonovih hitova i čitala medijske napise o Glavaševoj presudi, gotovo neopaženo, ali sa neupitnom pouzdanošću počela je još jedna sezonska aktivnost, dobro poznata svima koji su poslednjih decenija pokušavali da održavaju vezu sa krajem iz kojeg su izbegli.

Priča porodice Stijelja iz okoline Benkovca ima sve elemente po kojima se pamte velike nacionalne tragedije. I negde drugde odavno bi bila deo kolektivnog pamćenja. Ušla bi u čitanke, dokumentarne filmove i školske časove istorije. O njoj bi se snimali filmovi. Umesto toga, šira javnost za nju je saznala preko rijalitija.

Izraz „četnik“ tako se već decenijama u delu hrvatskog javnog i medijskog govora koristi krajnje dezavuirajuće  i iskrivljeno. Tokom devedesetih u velikom delu hrvatskog javnog i medijskog govora služio je kao zbirni naziv za srpske vojne formacije, ali često i za Srbe uopšte, da bi vremenom prerastao u svojevrsnu etiketu. Terminologija je nastavila da živi i izvan ratnog konteksta

Svojevrsna demonizacija Srbije u hrvatskom političkom prostoru, iako je konstantna i neupitna već decenijama, verovatno da ima više uzroka, kao što uostalom ima i više različitih pojavnih oblika. Od nasleđa devedesetih, preko političke upotrebe tog nasleđa, pa sve do političke zloupotrebe radi animiranja biračkog tela…

Baš na ulicama, gde se poslednih godinu i po dana najčešće artikulišu sva nezadovoljstva i frustracije, ovih dana se sa razglasa moglo čuti: „Pitanje opstanka N1 je pitanje opstanka našeg naroda.“ Ili „Ako ne odbranimo N1, to je još jedan korak ka istrebljenju.“ Slepa, idealizovana i krajnje nekritička slika ovog medija, očekivano, dolazi sa strane onih koje je isti taj medij na isti takav način poslednjih godinu i po dana medijski predstavljao

Nije teško uočiti da se radi o različitim pojavnim oblicima istog ustaljenog procesa – pokušajima da se Srpska pravoslavna crkva oslabi, bilo osporavanjem njenog autoriteta, bilo dovođenjem u pitanje njenog kontinuiteta, bilo kroz vrlo konkretne pokušaje da se zadre u njenu imovinu. A to nije ni bezazleno ni marginalno.

Dok se javnost u Beogradu bavila otkazanim osmomartovskim koncertom pevača popularne muzike i popularnosti na zalasku, nije imala mnogo interesovanja za drame sa mnogo ozbiljnijim ulozima i posledicama. Na Kosovu i Metohiji u isto vreme se pod krinkom administrativne regulacije boravka pripremala nova faza pritiska na sam opstanak preostalih Srba

Nije prošlo mnogo vremena otkako su isti ti seljaci u javnom govoru imali sasvim drugačiju ulogu. Dok se protest nije uklopio u širi politički okvir, bili su ono što se podrugljivo nazivalo „krezubom Srbijom“ – simbol zaostalosti i političke nepismenosti koji je služio kao politička etiketa, klasna uvreda i znak kulturne distance

Istog vikenda kada je „pokladna“ pesma proglašena individualnim ispadom, održana su dva koncerta omiljenog muzičara hrvatske rukometne reprezentacije u Širokom Brijegu. Izvedena je i „Bojna Čavoglave“, uz ustaški pozdrav pod kojim je funkcionisala NDH. Pedesetak kilometara od Prebilovaca, sela u kojem su 1941. godine ustaše ubile i u jame bacile stotine civila.

I ranije su studentske akcije i protestni marševi završavali u kasnim večernjim satima ispred Hrama Svetog Save, uz isto zgražavanje nad „zatvorenim vratima“. Obrazac je sličan: dolazak u vreme kada se zna da Hram ne radi, a zatim taj unapred poznati ishod predstaviti kao simbol odbacivanja, nepravde ili navodnog moralnog pada Crkve.