Dok se javnost u Beogradu bavila otkazanim osmomartovskim koncertom pevača popularne muzike i popularnosti na zalasku, nije imala mnogo interesovanja za drame sa mnogo ozbiljnijim ulozima i posledicama. Na Kosovu i Metohiji u isto vreme se pod krinkom administrativne regulacije boravka pripremala nova faza pritiska na sam opstanak preostalih Srba. Početak primene tzv. Zakona o strancima podrazumeva da se svako ko nema kosovska dokumenta tretira kao stranac: mora da prijavi boravak, reguliše status i, ukoliko radi, pribavi posebne dozvole. Na prvi pogled, reč je o administrativnoj meri kakve postoje svuda. Međutim, zakon koji bi trebalo da reguliše ulazak i boravak stranaca, u praksi počinje da reguliše opstanak jedne zajednice. Zajednice koja na tom prostoru traje nemerljivo duže nego što traju zakoni i institucije koje joj sada određuju status. Ljudi koji su na Kosovu i Metohiji rođeni, koji tamo rade ili se školuju, ali nemaju dokumenta koja izdaju prištinske institucije, postaju stranci, i to uprkos sporazumima koji predviđaju slobodu kretanja. Stranci u sopstvenoj kući. Bez dozvole nema rada, bez registracije nema boravka, bez priznatih dokumenata nema ni statusa. A odluka o tome ko će dobiti dozvolu ostaje u rukama institucija koje ta dokumenta i izdaju.
Paralelno sa tim, uvedena su i stroža pravila kada je reč o vozilima. Automobili sa srpskim tablicama ili u vlasništvu osoba bez kosovskih dokumenata mogu da se koriste ograničeno vreme, a dosadašnja praksa upravljanja na osnovu ovlašćenja više nije dozvoljena. Ono što je do juče bilo svakodnevica – odlazak na posao, kod lekara ili do administracije, sada otvara pitanje da li su papiri uredni, da li je dozvola važeća i otvara mogućnost novih problema.
Istovremeno, isti mehanizam pogađa i preostale institucije Srbije na tom prostoru. Univerzitet u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, škole, zdravstvene i kulturne ustanove koje funkcionišu u sistemu Srbije zavise upravo od ljudi čiji je status sada doveden u pitanje. Među njima su i studenti iz centralne Srbije koji bi, po novim pravilima, trebalo da svoj boravak regulišu kao da studiraju u inostranstvu. A kada se rad i školovanje uslove dozvolama, ne otvara se samo pitanje pojedinačnih „statusa“ i sudbina, već i opstanka samih tih ustanova, njihovog gašenja, preseljenja ili prinudnog uklapanja u sistem koji ih do sada nije priznavao. Mnogi u ovakvoj primeni zakona prvenstveno i vide ključ koji vodi tome da srpske ustanove budu uvučene u kosovski sistem. Drugi upozoravaju da bi puna implementacija ovog zakona značila administrativno etničko čišćenje Srba sa Kosova i Metohije.
Privremena rešenja koja su ponuđena – rok od tri meseca za pribavljanje dokumenata i jednogodišnje boravišne dozvole za studente – više odlažu nego što rešavaju problem. Iskustvo sa ranijim zakonima i sporazumima, od kojih neki ni posle više od decenije nisu sprovedeni, ne ostavlja mnogo prostora za poverenje. U takvom kontekstu, ni rokovi, ni privremene dozvole, ni najave „fleksibilne“ primene ne deluju kao garancija. Naprotiv, među Srbima vlada izraženo nepoverenje i osećaj nesigurnosti, jer se već viđeni obrazac ponavlja: prava koja su do juče podrazumevana i makar napismeno garantovana postepeno se ukidaju, da bi bila zamenjena mogućnostima, koje opet mogu da budu odobrene ili uskraćene.
Sve to dešava se baš u danima pred godišnjicu Martovskog pogroma 2004, događaja koji je u kolektivnom pamćenju ostao kao trenutak otvorenog, fizičkog nasilja nad Srbima i njihovom imovinom. Danas je razlika više u metodama nego u posledicama. Proterivanje u savremenom obliku izgleda da može da bude i niz uredno napisanih odluka, pečata i rokova.
