U ovogodišnjoj Vaskršnjoj poslanici patrijarh Porfirije posebnu pažnju posvetio je tumačenju „znakova vremena“ i pokušaju da savremenu stvarnost objasni iznad dnevno-političkog okvira. Nije nevažno što su u poslanici, uz strasti i grehe protiv ljubavi Božje, upravo mediji koji šire neistinu navedeni neposredno u istom vrednosnom nizu kao i ratovi, kao deo sličnih pojava koje razaraju zajednicu. Pitanje moralne i civilizacijske odgovornosti medija, ako ih shvatimo u najširem smislu, prevazilazi okvire same profesije i ima dalekosežnije i razornije posledice nego što se možda na prvi pogled čini.
Upravo u domaćem medijskom prostoru u ovom trenutku otvara se pitanje odgovornosti i uticaja medija, i to preko pitanja uređivačke nezavisnosti, odnosno načina na koji se ona javno interpretira. Baš na ulicama, gde se poslednih godinu i po dana najčešće artikulišu sva nezadovoljstva i frustracije, ovih dana se sa razglasa moglo čuti: „Pitanje opstanka N1 je pitanje opstanka našeg naroda.“ Ili „Ako ne odbranimo N1, to je još jedan korak ka istrebljenju.“ Slepa, idealizovana i krajnje nekritička slika ovog medija, očekivano, dolazi sa strane onih koje je isti taj medij na isti takav način poslednjih godinu i po dana medijski predstavljao: na skupovima podrške zaposlenima na televiziji N1 okupili su se predstavnici novinarskih udruženja, nevladinih organizacija, pojedine javne ličnosti, neizostavni društveni tumači i arbitri – studenti, pa čak i pojedinci koji su odabrali da je njihova identitetska bit vožnja dvotočkaša visokih kubikaža uz prateće odore u vidu kožnih jakni i amblema. Sa strane gledano, lako se može učiniti da je povod okupljanja iste prirode kao i prethodnih godinu i po dana, usmeren ka istom, opštem i uvek i za sve odgovornom uzroku. Pogotovo kad se uzme u obzir uređivačka praksa ovog medija, koja izrazito afirmativno izveštava o protestima. Međutim, iako je skup podrške ispred zgrade televizije dobio širi politički okvir, formalni uzrok mu je interna odluka privatne kompanije. U okviru unutrašnje reorganizacije razrešen je direktor televizije, bez detaljnog obrazloženja takve odluke, pa su zaposleni, strukovna udruženja i organizacije počele da upozoravaju na moguće „rizike po nezavisno novinarstvo“ i „integritet medija“. Deo javnosti, očito previše zavisan od ove vrste „nezavisnog novinarstva“, doživeo je ova upozorenja apokaliptično. Što, bez obzira na brojna istraživanja o sve manjem poverenju i praćenju tradicionalnih medija, govori o ogromnom uticaju koje pojedini mediji imaju u oblikovanju javnog mnjenja. Taj uticaj teško je merljiv, ali su njegove posledice zastrašujuće dugoročne i često razarajuće.
Društvene mreže i dalje se bave drugom vrstom uticaja, za koji imaju i svoje mehanizme klasifikacije. Tviter je još pre pet godina počeo da označava određene medije kao „pod kontrolom države“, definišući ih kao one kod kojih država ima uticaj na uređivačku politiku kroz finansije, pritiske ili kontrolu distribucije. Za razliku od mnogih zemalja u regionu, u Srbiji su ovakve oznake dobili brojni mediji, uključujući RTS, Tanjug, kao i komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom i pojedini dnevni listovi. Slične oznake primenjene su i na medije iz nekih drugih država, uključujući Rusiju, Kinu, Tursku, dok su pojedini zapadni javni servisi, poput BBC-ja, u određenom periodu označavani kao „mediji finansirani iz javnih sredstava“. I kompanija Meta je na Fejsbuku i Instagramu uvela slične oznake, dok TikTok ima i ograničenja distribucije i oglašavanja za naloge kojima dodeli takve oznake. Nije jasno kako ove platforme procenjuju da je neki medij država samo osnovala, da neki samo finansira, a da neki i kontroliše, i zašto ova vrsta žigosanja (koja neosporno utiče na percepciju kod čitalaca) nije standardizovana i za medije u vlasništvu privatnih kompanija, fondova ili korporacija, niti za one čiji sadržaj reflektuje određene političke ili ideološke interese bez formalne veze sa državom.
Takav kriterijum, međutim, pokazuje svoja ograničenja već na primeru medija koji formalno funkcionišu u okviru institucionalne podrške, ali čiji stvarni uticaj ne može da se svede na tu činjenicu. Takozvani manjinski mediji tako se finansiraju kroz mehanizme namenjene manjinskim zajednicama, ali institucionalna podrška u praksi zapravo ne znači da uređivačka politika nužno deluje u interesu zajednice kojoj je medij namenjen. Kao što državno finansiranje ne mora značiti delovanje u interesu države u celini, tako ni manjinski status ne mora značiti delovanje u interesu manjinske zajednice u njenoj celini, već može reflektovati interese užih struktura unutar te zajednice ili čak izvan nje.
Kriterijumi po kojima se danas određuje uticaj nad medijima očigledno nisu ujednačeni, niti se mogu svesti na formalni odnos prema državi, vlasništvu ili načinu finansiranja, pa se stvarni uticaj i neistine najčešće prepoznaju tek po posledicama.
