Atmosfera na pragu leta 2026. godine u Hrvatskoj deluje pomalo košmarno. Ni po čemu značajano drugačija od prethodnih leta, osim po sve upornijem ponavljanju istih sumornih obrazaca…
HRT je emitovao kompletan Tompsonov koncert s Hipodroma, uključujući i pesmu „Bojna Čavoglave“ sa pokličem „Za dom spremni“. Od gotovo četiri miliona stanovnika Hrvatske samo je njih pet osetilo potrebu da zbog toga protestuje tako što će uložiti žalbu. Vijeće za medije zaključilo je da HRT ipak nije prekršio zakon. Pozvali su se na slobodu izražavanja i presudu Visokog prekršajnog suda iz 2020. godine i podsetili da je taj pozdrav dopušten u strogo određenim okolnostima, odnosno zbog njegove „rekontekstualizovane upotrebe u Domovinskom ratu“.
Branimir Glavaš je za ratne zločine nad osječkim Srbima počinjene 1991. godine pravosnažno osuđen na simboličnih sedam godina zatvora. Nakon trideset pet godina istraga, suđenja, ukidanja presuda, ponovljenih postupaka i pravosudnog razvlačenja koje je trajalo gotovo koliko i samostalna hrvatska država, slučaj je dobio barem nekakav epilog. Za sad. Glavaš je već najavio nastavak pravne borbe.
Na Hvaru je policija sprečila napad na dvojicu sezonskih radnika iz Srbije. Četrnaest muškaraca između osamnaest i trideset tri godine zatečeno je u dva kombija s palicama i fantomkama. Dvanaestorica su na ostrvo stigla gliserima, dok su ih tamo čekali pomagači sa vozilima. Prema navodima policije, grupa se već bila uputila prema hotelu u kojem su radnici bili smešteni. Za razliku od spontanih napada, na koje ove godine gledamo gotovo s nostalgijom, ovde se radilo o nečemu što je zahtevalo izvesnu logistiku i nije bilo posledica trenutnog afekta – četrnaest ljudi, nekoliko vozila, gliseri – ozbljna je organizacija i planiranje. Ozbiljna motivacija. Za četvoricu osumnjičenih tužilaštvo je tražilo istražni zatvor, ali je sud procenio da su dovoljne mere opreza. Zabranjeno im je posećivanje određenog područja i obavezni su jednom nedeljno da se javljaju policiji.
Policija je sprečila napad pre nego što se uopšte dogodio, pa je slučaj relativno brzo nestao iz fokusa javnosti. Nije bilo pretučenih, nije bilo težih posledica. Ako zanemarimo nacionalno motivisanu mržnju i njenu normalizaciju. I to prema ljudima koji su Hrvatskoj i te kako potrebni, koji su u Hrvatsku došli da rade posao za koji domaće radne snage već godinama nedostaje. Inače, najveći broj dozvola za boravak i rad, kao i tokom prethodnih godina, i ove godine izdat je državljanima Bosne i Hercegovine, dok visoko drugo mesto zauzimaju državljani Srbije. Poslodavci ih zapošljavaju, država im izdaje dozvole za boravak i rad, ali ni to očigledno nije dovoljno da ih poštedi podsećanja da za neke ljudi srpske nacionalnosti i dalje predstavljaju problem.
Sezonski radnici će završiti sezonu i vratiti se kući. Neki zadovoljni, neki se više nikad neće vratiti, većina neupućena, nesvesna i neosetljiva za svu složenost i uzburkanost emocija koje tu vladaju. Oni, uostalom, dolaze iz vrlo jednostavnog, legitimnog razloga – zbog posla. Kao što iz jednostavnog i legitimnog razloga neki dolaze i turistički. Međutim, oni koji dolaze da obiđu svoje kuće, zemlju, grobove predaka, rodbinu, kojima Hrvatska nije privremena destinacija, nego zavičaj, e s njima je malo drugačije.
Dok je javnost slušala taktove Tompsonovih hitova i čitala medijske napise o Glavaševoj presudi, gotovo neopaženo, ali sa neupitnom pouzdanošću počela je još jedna sezonska aktivnost, dobro poznata svima koji su poslednjih decenija pokušavali da održavaju vezu sa krajem iz kojeg su izbegli. Prilikom ulaska u Hrvatsku uhapšen je Srbin iz Valjeva, pod sumnjom za ratni zločin. Par dana kasnije u Rijeci je uhapšen bivši pripadnik srpskih snaga takođe zbog sumnje na ratni zločin protiv civila. Ne ulazeći unapred ni u čiju krivicu ili nevinost, teško je ne primetiti da se takve vesti gotovo po pravilu intenziviraju upravo u periodu kada mnogi prognani Srbi dolaze da obiđu imovinu, rodbinu ili grobove svojih najbližih. Svakog leta povećava se broj hapšenja Srba i podizanja optužnica za ratne zločine. Među optuženima je uvek i onih koji su prethodno redovno dolazili u Hrvatsku ili je čak nikada nisu napuštali. Za sezonskog radnika najgore što može da se dogodi jeste da sledeće godine posao potraži negde drugde. Za čoveka koji se vraća u rodno selo, obilazi kuću svojih roditelja ili uređuje imanje koje nije video mesecima, poruka je mnogo ozbiljnija.
