Pre nekoliko dana na zagrebačkom Mirogoju obeležena je još jedna godišnjica smrti Ivane Vujnović. Već šesnaest godina Privrednikov fond koji nosi njeno ime, a koji je u znak sećanja na svoju prerano preminulu ćerku donirala doktorka Nevenka Ljubić, dodeljuje stipendije najuspešnijim stipendistima. Taj fond jedan je od lepših primera da se uspomena na nekoga može čuvati tako što će koristiti i pomagati drugima.
Takvi primeri duboko su ukorenjeni u istoriji srpskog naroda. Dobročinstvo, a potom i zadužbinarstvo, vekovima nisu bili samo izraz lične plemenitosti, već deo shvatanja da stečeno bogatstvo, znanje ili društveni ugled nose i odgovornost prema zajednici. Ljudi su ostavljali zemlju, kuće, novac, podizali škole, biblioteke, osnivali fondove, uvereni da ono što su stekli ne pripada samo njima. Tako je nastajala tradicija zadužbinarstva, koje, prema istoričaru Petru V. Krestiću, ima karakter nacionalnog obeležja, poput krsne slave ili badnjaka. Krestić zadužbinarstvo definiše kao „ulaganje ličnog kapitala radi opšteg dobra, a sa ciljem ovekovečavanja sopstvenog imena i dela“, podsećajući da sama reč potiče od starog oblika zadušje – „za dušu“. Od srednjovekovnih ktitora i vladara, koji nisu gradili samo manastire, već i bolnice i riznice znanja i duhovnosti, preko trgovaca, industrijalaca i intelektualaca s kraja 19. i početka 20. veka, zadužbinarstvo je pratilo gotovo čitavu srpsku istoriju. Staro je koliko i sama država. A upravo kraj 19. i početak 20. veka smatra se njegovim zlatnim dobom. Dovoljno je pomenuti Iliju Milosavljevića Kolarca, čija zadužbina već više od jednog i po veka predstavlja jedan od najvažnijih kulturnih centara Beograda i Srbije. Ili kapetana Mišu Anastasijevića, koji je svoju palatu poklonio državi, pa ona i danas služi obrazovanju kao zdanje Beogradskog univerziteta.
Ratovi, nacionalizacija i odnos komunističkih vlasti prema privatnoj svojini prekinuli su taj kontinuitet koji je trajao vekovima. Mnoge zadužbine su oduzete, mnoge zapuštene, a neke su čak izgubile i imena svojih osnivača. Zajedno sa njima polako je nestajala i svest da se uspeh ne meri samo onim što čovek stekne, već i onim što ostavi novim generacijama.
Privrednik je jedan od retkih primera ustanove koja i danas ostvaruje cilj zbog kojeg je osnovana pre gotovo 130 godina. Iza njega stoji čitav niz ljudi koji su mu ostavljali trajnu osnovu za rad. Među njima je bio Isidor Dobrović, prvi doživotni predsednik Privrednika, koji je osnovao fond za školovanje srpske privredne omladine, Društvu poklonio dve kuće u Daruvaru, akcije Srpske banke i godinama izdvajao sredstva za njegov rad. Sličnu odgovornost osećali su i mnogi drugi patroni Društva, uvereni da obrazovanje nije trošak nego ulaganje koje nadživljava generacije. Posebno mesto pripada Lazaru Bačiću, jednom od najvećih Privrednikovih dobrotvora. Početkom dvadesetih godina prošlog veka Društvu je zaveštao reprezentativnu zgradu u centru Zagreba i znatna novčana sredstva. Više od jednog veka kasnije manji deo te zgrade, koji je danas nakon mnogo vremena ponovo u vlasništvu Privrednika, uređuje se za istu svrhu za koju je i zaveštan. Da služi na korist i dobrobit zajednice. U njemu će uskoro biti otvoren klub pod nazivom Lazar – prostor namenjen stipendistima, članovima Društva i drugim posetiocima.
Bačićeva zadužbina, međutim, nije jedini dokaz da tradicija zadužbinarstva i dobročinstva u Privredniku nije prekinuta. U pripremi je osnivanje novog fonda za stipendiranje, a Društvo i danas okuplja ljude koji smatraju da zajednici treba vratiti deo onoga što su stekli ili stvorili. Upravo zahvaljujući njima, dobročinstvo i zadužbinarstvo nisu ostali samo deo istorije, već tradicija koja, uprkos svim društvenim promenama, i dalje živi.
