Na 106 adresa međunarodnih institucija i organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava ovih dana stiglo je pismo Zaštitnika građana Srbije. Povod su događaji na Gazimestanu tokom ovogodišnjeg obeležavanja Vidovdana – privođenja, zadržavanja, vređanja, tortura i neprimereno postupanje prema Srbima koji su došli da obeleže jedan od najvažnijih datuma svog nacionalnog i verskog kalendara. Teško je i pomisliti da će bilo koje od tih pisama izazvati ozbiljniju reakciju. Sama činjenica da je bilo potrebno poslati pismo na više od stotinu adresa dovoljno govori o tome koliko su očekivanja od tih institucija danas skromna. Srbija se već godinama obraća međunarodnim organizacijama, a odgovori, kada ih uopšte ima, uglavnom budu na nivou ispraznih birokratskih formulacija. Kosovo i Metohija su već godinama prostor na kom se evropski standardi primenjuju sa neobičnom selektivnošću. I sam patrijarh Porfirije je pre samo nekoliko meseci pisao poglavarima crkava, svetskim državnicima i međunarodnim predstavnicima, upozoravajući na položaj Srba i Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. Odgovori, ako ih je uopšte i bilo, nisu promenili stvarnost.
Šta se zapravo dogodilo na Gazimestanu na Vidovdan ove godine? Održano je tradicionalno okupljanje povodom Vidovdana kada je služen i parastos Kosovskim junacima stradalim u bici 1389. godine. Parastos su u prisustvu velikog broja vernika iz cele Srbije, regiona i dijaspore služili mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, mitropolit mileševski Atanasije, mitropolit raško-prizrenski Teodosije, episkop zapadno-američki Maksim, episkop slavonski Jovan i vikarni episkop novobrdski Ilarion. Građane je ispred ulaza u spomenički kompleks dočekala kosovska policija sa detaljnom proverom, gde su pretresani, proveravana su vozila i upozoravani su da neće biti tolerisana zastave, simboli ili poruke koje policija proceni kao provokativne.
Po završetku parastosa zatvorili su kapije, formirali špalir i počeli da privode osobe koje su prisustvovale skupu. Prema saopštenju kosovske policije, privedeno je ukupno 37 ljudi. Privedeni su posle saslušanja pušteni, ali su im dokumenti zadržani i protiv njih se vodi prekršajni postupak. Terete se za izazivanje nereda i ugrožavanje javnog reda i mira, dok njihovi branioci tvrde da u optužnici nema nijednog dokaza koji bi potkrepio takve optužbe.
Dakle, na Gazimestanu se ove godine dogodilo masovno hapšenje, maltretiranje i ponižavanje sa ciljem zastrašivanja. I dogodila se jasna poruka svima koji bi naredne godine poželeli da dođu. Ali u isto vreme dogodilo se da, kako u svojoj reportaži reče pesnik i novinar Živojin Rakočević, „parastos na Gazimestanu izgleda kao susret svih Srba sveta.“
Ne geografski, iako je bilo okupljenih sa svih strana, već po unutrašnjem pozivu da budu na mestu koje zauzima posebno mesto u srpskom istorijskom pamćenju, koje simbolizuje veliku nacionalnu istorijsku pobedu i danas veliku istorijsku nepravdu. Ako je još nešto vredno nade, onda je to činjenica da je na Gazimestanu ove godine među okupljenima bilo mnogo mladih ljudi. Generacije koje ne pamte 1999. Ni 2004. godinu. Ne pamte ni vreme pre njih. Kosovo i Metohiju poznaju samo kroz vesti o pregovorima, hapšenjima, incidentima, administrativnim prelazima i neprekidnim političkim krizama. Za njih je takva stvarnost jedina koju imaju u svom ličnom iskustvu. Niko od tih mladih ljudi nije došao zato što očekuje da će se posle jednog Vidovdana nešto dramatično promeniti. Još manje zato što veruje da neko pismo upućeno na 106 adresa može naterati međunarodne organizacije da iznenada otkriju ono što godinama ne vide. Ali su ipak došli. „Deca ovog veka“. Koja možda ipak nisu „nedostojna istorije naše“. Došli su znajući da ih na Gazimestanu ne čekaju ni udobnost ni sigurnost. Znali su da će biti pretresani, legitimisani, da nije isključeno ni privođenje. Smatrali su da je važno da budu na tom mestu tog dana. Što je, uprkos svoj težini i neizvesnosti, važnije od bilo kog odgovora koji bi mogao da stigne sa onih 106 adresa.
