Ne predstavlja naročitu novost ako se kaže da je danas vrijeme Božića, nažalost, vrlo često ispunjeno tzv. ludilom kupovanja, s hrpom hrane i višednevnim prejedanjem preko svake mjere. Što je ostalo od duha Božića kao bazično vjerskog praznika? O tome razgovaramo s Aleksandrom Pavićević, naučnom savjetnicom na Etnografskom institutu u Beogradu, koja se, između ostalog, teorijski bavi antropologijom religije, kao i tradicionalnim običajima i vjerovanjima.

Koliko se u Srbiji zadržalo tzv. tradicionalno slavljenje pravoslavnog Božića?

Božić i Vaskrs su dve najvažnije vremenske tačke, kako u narodnom i običajnom, tako i u religijskom kalendaru čitavog hrišćanskog sveta. U našem kontekstu, u Srbiji, ali verujem i u evropskom tradicionalnom pejzažu Božić ima čak i veći značaj, što je povezano sa time da je u narodu daleko više običaja vezano za Božić nego za Vaskrs. To se opet objašnjava time da je tema Božića, Hristovog rođenja, običnim ljudima bliža i shvatljivija nego tema smrti i kasnijeg ponovnog rođenja, koja je pomalo apstraktna. U tom smislu, čak i za vreme slavljenja Vaskrsa nije naglasak u podsećanju na smrt nego na život, pa je jedan od glavnih simbola Vaskrsa jaje koje je simbol novog života, rađanja i snage. Bitno je napomenuti da je Božić naglašeno porodični praznik. Etnolozi njegovu genezu povezuju sa predhrišćanskim kultom predaka, sunca i slavljenjem plodnosti. Danas je, posebno u zapadnom svetu, Božić veoma komercijalizovan jer predstavlja redak trenutak porodičnog okupljanja i darivanja. To se može videti u svim onim holivudskim filmovima u kojima je Božić sinonim za masovnu kupovinu po ogromnim šoping centrima.

Stožer okupljanja

Kako danas izgleda Božić u Srbiji u seoskim sredinama?

U našim krajevima, Božić se uglavnom obeležava na tradicionalan način. Tek retki pojedinci odlaze u crkvu. U seoskim zajednicama odlazak u crkvu često i nema neke veze sa razumevanjem liturgije, ali predstavlja neku vrstu društvenog događaja. Ti ljudi i dalje danas teško i mukotrpno rade da prežive. Rade i nedeljom, a ko je otišao u crkvu nakon toga sedi u lokalnoj kafani. Žene sede za jednim stolom, a muškarci za drugim. Ono što u svemu tome nedostaje je razumevanje smisla liturgije. Pravoslavlje je u Srbiji važno identitetsko uporište i bitan stožer porodičnog okupljanja, ali i prostor ideoloških manipulacija, nerazumevanja i pogrešnih interpretacija. Crkva u tome pliva već barem 30 godina, danas možda bolje nego pre, ali biće potrebno još dosta vremena da bi, na primer, jedan prosečni pravoslavac u Srbiji došao na nivo prosečnog pravoslavca u Grčkoj, koji zna šta su liturgija, post, pričešće i praznik.

Koliko se danas ljudi u Srbiji, na primjer, drže četrdeset dnevnog posta pred Božić?

U Srbiji retko ko posti čitav post od 40 dana, izuzev zaista crkvenih vernika. Danas postoji jedan fenomen da je hrišćanska obrednost prisutnija u gradu nego na selu. Na selu ljudi, na primer, pričaju kako nikada nisu postili ceo post. Postili su samo prvu nedelju Vaskršnjeg posta, a za Božić samo na Badnje veče, iako naravno ima i onih koji poste čitav božićni i vaskršnji post. To je moje iskustvo sa ispitanicima iz tradicionalnih sredina. U njihovu pobožnost ja ne sumnjam, ali njihova obrazovanost vezana za crkvene dogme i smisao crkvenog kalendara nije preterano velika, jer oni uglavnom i ne idu u crkvu. Generalno, danas se više posti u gradu nego na selu i načelno više ljudi u gradovima razume smisao posta. Ljudi na selu imaju neki svoj kod ponašanja i prihvatanja vere i dosta zavisi od toga i gde oni žive, na primer, da li žive u blizini manastira. Oni koji redovno odlaze na liturgije bolje prate crkveni kalendar nego oni koji to ne čine. Ima takođe i različitih tumačenja pričešćivanja: da li na svakoj liturgiji ili u posebnim prilikama, ali to opet proizlazi iz narodnih predanja i istorijskih tradicija, što je  povezano i sa malobrojnim obrazovanim sveštenstvom u prošlosti. Danas se u tom smislu situacija ipak popravlja. Prosečnog seoskog čoveka danas karakteriše upravo taj tradicionalni odnos prema veri, crkvi, postu i drugim običajima.

U našim krajevima religija se često vezuje uz nacionalnu pripadnost.

Identitetska veza između vere i nacionalne pripadnosti neosporna je. Taj „etnofiletizam“ koji jeste bio i ostao problem u hrišćanskoj civilizaciji, kao model ponašanja i mišljenja, nije u stvari hrišćanski. On je kroz istoriju bio neka podrazumevana kategorija, vera jednako nacija, koja se u vremenu povratka religiji u Srbiji u 90-ima pojavila kao neko nacionalno folklorno sećanje, a ne kao živi odnos sa Bogom i crkvom. Posledica toga je da mi danas nemamo puno prosvećenih hrišćana nego se religija razume u tom folklornom miljeu kroz običajnost i tradicionalne verske praznike. Jugoslovensko socijalističko iskustvo doprinelo je konzervaciji te tradicije, kroz održavanje religioznih amblema, ali je taj proces otpočeo još u XIX veku kada je u čitavoj Evropi trend sekularizacije bio veoma snažan i kada je težište religijskog sentimenta prešlo na ono što se nazivalo narodnim duhom. Tu treba dodati kao što rekoh i malobrojno i nedovoljno obrazovano sveštenstvo u Srbiji u specifičnim istorijskim okolnostima, u kojima se pravoslavlje čuvalo kao nacionalni amblem pripadanja, a manje kao aktivan liturgijski život, život u veri. U Srbiji se preko 80 posto stanovništva prema zadnjem popisu izjasnilo da su pravoslavni hrišćani, ali manje od jedan posto ih redovno ide u crkvu.

Kako danas izgleda život onih koji idu u crkvu?

Stvari su na ovim prostorima dosta kompleksne i strogo verski gledajući dosta liče na različite oblike agnosticizma. Ima dosta onih koji kažu: „Bog je u srcu, drugo i nije važno“ ili „išao sam u crkvu onda kada niko nije, zašto da idem sada kada su u crkvu nagrnule sve te ‘komunjare’“. To su sve dosta besmislena opravdanja. Za vreme socijalizma slavili smo Božić i Vaskrs i to su bili parametri pripadanja i prepoznavanja i to se nije promenilo do danas. Ali značenje tih običaja za vreme Božića ili Vaskrsa se izgubilo i zaboravilo: šta je to položajnik i česnica, zašto se spaljuje badnjak i na kraju, šta se zapravo desilo tokom božićne noći. Svi ti običaji imaju hrišćansku dimenziju, ali je u javnom govoru ona potpuno marginalizovana.

Božićno mirboženje

Šta znači izraz mirboženje?

Značenje izraza mirboženje proizilazi iz običaja da se za Božić pozdravimo rečima „Mir Božiji, Hristos se rodi“. U literaturi sam naišla na podatke da se u okviru porodice, nakon okretanja božićnog kolača, a kolač se pojavljuje u svim pravoslavnim porodičnim praznicima, i za slavu i za Vaskrs, simbolišući Hristovo telo, odnosno crkvu, zajednicu i zajedništvo, dakle nakon okretanja tog kolača članovi porodice međusobno se ljube i mirbože: „Mir Božiji, Hristos se rodi“. U velikim zajednicama, u kojima je nekada živelo dosta ljudi raznih generacija, nakon mirboženja ljudi bi se izmirili ako je među njima bilo nekih svađa i sukoba.

Kako struji povjetarac duhovnosti u urbanim sredinama u Srbiji, u kojima ljudi žive neki profani život, imaju moderna shvaćanja i slušaju neku drugačiju muziku?

Grad je u duhovnom smislu srž eklekticizma, mnogih pomešanosti, novog doba. Raspad stare države, ratovi i krize, 90-tih godina ponukali su ljude da se vrate starim identitetima. Kada su ti spoljašnji pritisci malo popustili otvorio se prostor za tekovine postmoderne, između ostalog i za brisanje jasnih granica između svetog i profanog, a na uštrb svetog. Teško je danas čak i u manastirima napraviti oštru liniju između tog sekularnog i posvećeničkog života. Jedna od osnovnih karakteristika nove religioznosti jeste da vera ne utiče toliko na svakodnevni život, odnosno na celokupni identitet čoveka, koliko bi se podrazumevalo u nekim ranijim istorijskim periodima. Vera je u novom dobu ograničena na vreme rituala. Među pravoslavnim hrišćanima koji odlaze na liturgiju postoji određena duhovna baza koja je neupitna, ali mimo toga oni neće odbiti da žive sekularni ili moderni život. Ono što oblikuje naše vreme je sijaset nijansi. Hrišćanska duhovnost, na primer u Srbiji, samo je jedna od tih nijansi, za razliku od, na primer, islama koji je mnogo više isprepleten sa svakodnevnom kulturom, načinom razmišljanja i svakodnevnim odlukama koje donosi jedan vernik. U pravoslavlju, kao uostalom i u hrišćanskoj Evropi danas, to je odvojeno: izvan crkve i molitve mi živimo jedan sekularni život, umesto da nam ceo život bude prožet liturgijskom porukom.

Kako izgleda neposredno iskustvo slavljenja Božića i koje bi bile žive točke duhovne koncentracije?

Pođimo od tog veselja okupljanja ljudi oko vatre kada se pali badnjak. Taj momenat slavlja na Badnje veče danas jako podstiču mediji. Kako se približava Božić nama u Etnografskom institutu počinju da stižu mejlovi od raznih novinara koji bi tada na brzinu da napišu nešto o Božiću. Počeli smo da se oglušujemo o takve pozive jer novinari obično napišu more površnih bizarnosti, koje prodaju te novine, ali koji sa smislom Božića nemaju nikakve veze. Mediji potiču jedan vrlo površan odnos prema onome što taj praznik jeste. Božić je naime jako važan događaj jedne zajednice. Ako nam danas nešto treba u ovom nesrećnom i rascepkanom svetu, u kojem ne znamo ni mi ni naša deca šta nam donosi idući dan, to jeste zajednica dobrih ljudi koji osećaju povezanost, empatiju i solidarnost. Druga činjenica je da je loženje Badnjaka ispred gradskih crkvava u Beogradu postalo javni zajednički događaj, a ne samo striktno porodični kao u vreme socijalizma. Savremeni teolozi kažu da je loženje Badnjaka paganski običaj i možda i jeste, jer mi u toj vatri spaljujemo i neko staro božanstvo da bi se stvorilo novo i ta vatra simbolizuje sunce, toplotu i plodnost, ali sa druge strane ta vatra simbolizuje ognjište, a to je crkva oko koje se okupljamo. Osim toga, simbolično, to je veče oko ognjišta pored kojeg se i Hristos rađa. Zajedništvo među ljudima koje se tada stvara, verujem da je neprocenjivo. Nakon večernje službe u crkvi, deca pevaju, pije se kuvano vino i razgovara i tek tada ljudi odlaze svojim kućama. Smisao Badnje večeri nije u tome da se kod kuće napravi ne znam kakva gozba nego da porodica, ta domaća crkva, bude zajedno i da u miru dočeka Hristovo rođenje.

Koliko sasvim jednostavna duhovnost ljudskog srca, uma i dobrote može u ovom raspadnutom svijetu biti uspješna?

Takva jednostavna i iskrena duhovnost je jedino što ostaje. Hrišćanstvo kaže da se svaki čovek spasava lično, uz Božiju pomoć. Ne spasavaju se narodi nego ljudi, čovek. Sa Hristovim rođenjem i njegovim vaskrsenjem taj odnos između Boga i čoveka je postao jako ličan. On je bio takav i kroz celu istoriju, ali su istorijske okolnosti i tradicionalni modeli društva bili takvi da je fokus verovanja bio stavljen na zajednice, nacije ili narode, a ne na pojedinca. Danas više nemamo takva društva. Zajednica se raspala i imamo samo ideologiju konzumerizma pod koju svi podpadamo, tako da je čin pronalaženja Boga i spasenja postao jako individualan. Te individue su danas naše svetiljke. To su svetitelji i njihova žitija i to su sveti ljudi koji i danas hodaju pored nas i sa nama. Pored njih i mi pokušavamo da budemo sveti, što ovisi od našeg izbora, posvećenosti i truda, a ponajviše od Božije ljubavi.