Masovna euforija i beskritična zanesenost studentskim blokadama i protestima u Srbiji istrajava i raste uporedo sa samim protestima. Uz studente stoje brojni građani, profesori univerziteta, prosvetni radnici, advokati, poljoprivrednici… Kolone podržavalaca se množe, osokoljene sopstvenom masovnošću i ušuškani u iluziji samobitnosti. Emocije prevladavaju razum i argumente, pa se podeljenost usijala do krajnjih granica, a famozni „dijalog“ kriminalizovan sa najvećih instanci onih koji trenutno regulišu i usmeravaju društvenu krizu. Psiholozi objašnjavaju fenomene masovne „solidarnosti“, „zajedništva“, oduševljeno pojednostavljujući složenost ovih reakcija i zanemarujući suštinu solidarnosti i brige za drugoga… Blokirati puteve, šetati sa šarenim i duhovitim transparentom ili lupati u šerpu s prozora solitera jeste izraz građanskog nezadovoljstva i bunta. Ali u tom glasnom zazivanju promena krenuti od sebe, pa platiti porez, ne krasti zajedničku struju ili prijaviti podstanara – e to je već daleko od vidika samoproglašenih moralnih arbitara.

Kako to uvek biva, dramatična društvena klima neminovno se odrazila i na – jezik. Na stranu to što je u trci s pameću dobio još veću brzinu i što je poganiji nego ranije, pojavile su se neke nove reči, novi označitelji koji nepogrešivo oslikavaju čitav sociološki i ideološki sklop označenih. Dobili smo „sendvičare“, neizostavni epitet koji je proširio dijapazon značenja i sada se koristi za skoro sve neistomišljenike protesta kad ih treba brzopotezno diskreditovati. Dobili smo i „prasićare“, koji još nisu u tolikoj meri zaživeli jer se taj termin odnosi na predmet histeričnog obožavanja – na studente u protestima i one koji obrću prasiće na protestnom ražnju. Pojavile su se i neki drugi termini i izrazi koje pojedini mediji forsiraju, ali nisu još uvek zaživeli u jeziku. Tako su tek na osnovu nekih ilustracija koje su kružile društvenim mrežama neki mediji izvestili kako je „voljom naroda“ najboljom novom srpskom rečju u 2025. godini izabran „generalni štrajk“. Sada se i jedno od nekoliko marginalnih udruženja koja organizuju neformalne izbore za „naj“ reč godine javilo sa saopštenjem da su i pre samog takmičenja dobili neke predloge za koje su smatrali da su vredni da se javno obznane. „Iako će takmičenje ‘Najbolja nova srpska reč’ zvanično otpočeti u maju, društvene okolnosti nadahnjuju građane, te je na našu adresu već stigao predlog sugrađanke koja prijavljuje kovanicu ’studentoljublje’“, kažu. I dodaju obrazloženje uzorne sugrađanke: „zbog ponosa i ljubavi koje zbog njih i prema njima osećamo, zbog toga što vraćaju nadu da će doći bolja vremena, zbog njihove neustrašive borbe za zdravije, poštenije i lepše sutra“. Po ugledu na tvorbu složenica „čovekoljublje“, „rodoljublje“, ali s druge strane i „srebroljublje“, „koristoljublje“, i studenti kao neosporni objekat opsesije ostavili su traga i u jeziku, i to na raznim nivoima, kako vidimo.

Ali ne samo u leksici. Njihova instant slava odrazila se i na nivou pisma. Zahvaljujući studentskim blokadama i protestima, prvog februarskog dana, tačno tri meseca od tragične pogibije 15 ljudi u Novom Sadu, na ulicama Zagreba i Splita mogli su se videti krupnim ćiriličnim slovima ispisani transparenti. Taman kad se učinilo da ćirilica „živi“ još jedino na nadgrobnim pločama i u malobrojnim manjinskim organizacijama, prošetala se ćirilica ponosno na skupovima podrške studentima u Srbiji. Doduše, u Splitu dva dana nakon što se nekoliko stotina navijača prošetalo uzvikujući „Za dom spremni“ i „ajmo, ajmo, ajmo ustaše, ustaše…“ A u Zagrebu dva dana pre nego što će Marko Perković Tompson, simpatizer ustaškog pokreta, na Trgu bana Jelačića dočekati rukometnu reprezentaciju okićenu srebrnom medaljom sa svetskog prvenstva. Pretpostavimo da skupovi koji su se za dlaku mimoišli nisu imali zajedničkih učesnika. Tako su se među brojnim transparentima, od „Bravo, deco“, preko „Hrvatska uz blokade“, „Ruke su vam krvave“, „Srbi ruše vladu, u nama bude nadu“… našli i oni ispisani ćirilicom. Što je opet pokrenulo lančane reakcije u srpskoj javnosti, mahom oduševljenja.

Ali, kao što su studenti, iako perfektno organizovana, ipak heterogena masa, tako i njihovi obožavaoci. Unificirani u obožavanju i nekritičkom veličanju svakog studentskog poteza, ali ipak raznoliki u svojim tumačenjima i očekivanjima. Jedno je sigurno, na nivou jezika (i njegovog „grafičkog predstavljanja“) promene su već evidentne. One druge, ka boljem i pravednijem društvu, kojima svako razuman i dobronameran teži, ako se ka njima bude išlo „stazama studenata“, još uvek su neizvesne.