„Na svom ću šoru, u svoje slobodno vrijeme i sa svojim prijateljima pjevati što mi se pjeva“, poručio je bivši ministar i aktuelni poslanik u Hrvatskom saboru nakon što je snimak njegovog veličanja ustaškog poglavnika Ante Pavelića privukao pažnju javnosti. Mediji ovih dana intenzivno prenose reakcije na snimak, kako to obično biva pre nego što interesovanje splasne i tema, poput sportskih rezultata, promenljivih i smenljivih, ustupi mesto nekoj drugoj. Reakcije u javnosti, koliko god da su trenutno učestale, kreću se od formalnih osuda do uobičajeno rezigniranih negodovanja zbog „stalnog vraćanja u prošlost“, jer, zaboga, postoji životni standard, postoje važnije teme od pokladnog repertoara jednog raspojasanog političara. Kao da su ovakve istorijske reference luksuz kojim se treba baviti samo ako nema prečih problema, tek sporedna distrakcija u odnosu na „stvarni život“.
U sličnom registru oglasio se i premijer, odmereno i administrativno. Osudio je ponašanje, pesmu nazvao neprimerenom, posebno naglasio da događaj ne ugrožava vladu i precizirao da „to što jedan čovjek napravi njegova je osobna odgovornost. To s koalicijom, čak ni s DP-om, a kamoli s nama, nema veze“, poručio je. Tako je problem efikasno sveden na pojedinca i njegov muzički izbor u slobodno vreme, pa još u pokladno vreme.
Iako je odavno jasno da je najmanje reč o muzičkom ukusu i izričaju. Muzika je u Hrvatskoj odavno prevazišla pitanje umetničke vrednosti ili razonode. Ako je suditi po brojnim primerima poslednjih godina, pesme su mnogo češće povod za reakcije institucija nego most između ljudi. A nije u pitanju žanr, niti umetnički domet. Čitav je niz slučajeva samo u poslednjih nekoliko godina u kojima su pesme, koncerti i čak spontane igre proglašavane incidentima. Svedočili smo brojnim otkazanim nastupima izvođača koji su percipirani kao „nepoželjni“, redovnim letnjim privođenjima zbog pesama ili sadržaja objavljenih na društvenim mrežama, histerije oko „jeleka, anterije i opanaka“ i večitoj sumnji prema svakom užičkom kolu koje se zaigra na javnom mestu. Videli smo više puta kako pesma može postati provokacija ili bezbednosni problem, kako se melodija tretira kao politička poruka, pa i kao narušavanje javnog reda i mira… Ali to su bile neke druge pesme. Praksa pokazuje da postoje dve vrste pesama. Jedne nisu prikladne u određenim periodima godine, recimo u novembru ili pre Božića, nisu primerene u određenim gradovima, za određene prilike… I ima onih drugih koje se podrazumevaju kao deo tradicije i lične slobode, čak i kada u sebi sadrže „stare hrvatske pozdrave“ i jasne istorijske reference. Njihov kontekst se objašnjava emocijom, ratnim iskustvom, domoljubljem. I time se značenje relativizuje.
Istog vikenda kada je „pokladna“ pesma proglašena individualnim ispadom, održana su dva koncerta omiljenog muzičara hrvatske rukometne reprezentacije u Širokom Brijegu. Izvedena je i „Bojna Čavoglave“, uz ustaški pozdrav pod kojim je funkcionisala NDH. Publika ga je, prema snimcima, spremno prihvatila. Pedesetak kilometara od Prebilovaca, sela u kojem su 1941. godine ustaše ubile i u jame bacile stotine civila. Protestovala je izraelska ambasadorka u Sarajevu, reagovale su neke međunarodne institucije, kao i predstavnici Republike Srpske, podsećajući upravo na tu geografsku i istorijsku blizinu. U zvaničnim saopštenjima policije, međutim, koncerti su protekli mirno, bez incidenata. Iz zvanične Hrvatske reakcije gotovo da nije bilo. U zemlji u kojoj se zbog pesama i simbola redovno pokreću postupci, privode ljudi i otkazuju koncerti, to ćutanje je vrlo jasna poruka. I nema veze sa muzikom.
