Šta je gradonačelnika Sinja nagnalo da na vrhuncu praznične atmosfere, u periodu kada se zaziva mir, praštanje, zajedništvo i ljubav prema bližnjem otera romski orkestar sa javne površine? Prema svedočenjima građana i snimcima objavljenim u medijima, romski orkestar je došao među stolove u bašti lokala, započeo svirku i bio dočekan pozitivno, s radošću. „Sinj nije Balkan. Hrvatska nije Balkan. Mi smo dio srednje Europe. Ali prije svega dio kršćanske Europe koja je ponosna na svoju kulturu, svoj identitet i svoje vrijednosti. A ono što je najvažnije: naše vrijednosti i naše svete dane čuvat ćemo i nećemo uzmaknuti bez obzira kako žestoko napadali oni koji ne poznaju ili oni koji preziru našu tradiciju, naše blagdane i naš identitet“, objasnio je gradonačelnik Sinja.

Žestoko su izgleda raspalili Cigani. Limeni instrumenti i bubnjevi zaista se i vezuju za vojnu i ceremonijalnu upotrebu, za okupljanje mase i signalizaciju. Ono što naivni komentatori na društvenim mrežama vide kao „provokaciju u blagdanske dane“, možda je bio direktan signal za juriš protiv srednjoevropskog poretka, identiteta i vrednosti. Nije ni sama pesma bezazlena. Gradonačelnik tvrdi da je orkestar pevao „Đurđevdan“, što „nije niti prigodno niti primjereno za Badnjak“. Muzičari to negiraju i kažu da tu pesmu nisu izvodili. Da li bi njihov „nastup“ bio primeren da su odabrali drugi repertoar? Recimo onaj koji se tih dana pevao u zagrebačkoj Areni? Da li je sporna melodija, instrumenti ili su sporni izvođači? Da li bi ista pesma, izvedena u drugom aranžmanu ili da ju je zapevao drugi izvođač izazvala istu reakciju?

Ili prosto orkestar nema saglasnost za nastupanje na javnim površinama, kako gradonačelnik Sinja i reče na kraju… Tu bi rasprava u nekom drugom srednjoevropskom gradu mogla da se završi. Ali ovde tek počinje, baš zato što je ovo rezervni argument, kvaziargument, izgovor, opravdanje, a ne argument. I ne govori o komunalnom redu, već o selektivnoj primeni moći. Romi nemaju institucionalnu moć, nemaju političku zaštitu i nemaju prostor ni potrebu da utiču na narativ. Upravo zato su zgodni za demonstraciju autoriteta. Njihova pesma na javnoj površini, koja god da je bila u pitanju, ne predstavlja ni kršenje zakona, ni vređanje verskih osećanja. Ali može to da bude, po potrebi. Očigledno može. Uz snažnu motivaciju čak i rasterivanje uličnih svirača koji su razgaljene goste lokala pokušali da oraspolože za malo bakšiša može poprimiti biblijske razmere. Tako je u jednoj od reakcija koje su se lančano nizale gradonačelnik paralelu sa svojim postupkom našao u Hristu koji je rasterao trgovce iz Hrama i isprevrtao im stolove…

Setio se i Zagreba i zabrane drugog koncerta Marka Perkovića Tompsona: ako postoji interes publike i ako događaj donosi zaradu gradu, vlast, po njegovom shvatanju, nema pravo da ga zabrani. Što nije bio slučaj sa izložbom u organizaciji Srpskog narodnog vijeća, kojoj je on sam u Sinju uskratio prostor. Po njegovim rečima, za nju eto nije bilo interesa.

Iako se čini da ima kontradiktornosti u ovoj logici zabrana, isključivanja i proterivanja, ona je zapravo vrlo jednostavna: kriterijumi se primenjuju selektivno. Odnosno, kriterijumi se šteluju. Nema tu univerzalnih pravila ni načela, već samo procena ko se uklapa u poželjni identitetski okvir. Kada su u pitanju „naši“, tada se govori o slobodi izražavanja, pravu publike i autonomiji lokalne vlasti. Kada su u pitanju „drugi“, tada se prizivaju komunalni red, primerenost i blagdanski duh i tradicija. I zato diskusija o „Đurđevdanu“ i o tome da li jeste ili nije primeren ne vodi daleko. Nije primeren za Božić, kao što Srbi nisu primereni u novembru. Za Uskrs će nešto treće biti neprimereno, a logika tu nije ni komunalna ni kulturna. To je već svima jasno. Zato u odbranu „Đurđevdana“ i ustaju oni koje ta pesma možda i ne dotiče. Sloboda ih dotiče.