Dan državnosti Srbije ove godine je „pao“ u sredu. Dva neradna dana u sred radne sedmice mnogi su iskoristili tako što su se poslužili starom dobrom metodom „spajanja“ sa vikendom i dobili čitavih pet slobodnih dana. I to je većina „praznovanja“ koja se u praksi danas vezuje za taj dan. Mali beg od radne svakodnevice, obaveza i umora, ne mnogo drugačiji od svakog drugog dana, osim što je neradni. Svečaniji svakako nije ni po čemu. Ono što je, doduše, poslednjih godina drugačije jesu ponude turističkih agencija osmišljene upravo za ovu priliku. „Sretenje u Titovoj vili na Zlatiboru.“ Tako je glasila samo jedna od mnogih reklama turističkih agencija širom Srbije uoči ovogodišnjeg Dana državnosti. Ako se samo malo odmaknemo od opšteprisutnog iščekivanja neradnih dana, ako samo malo promislimo o smislu praznika, pa bili oni i državni, nešto u ovoj konstrukciji mora bar malo da zazvuči čudno. I ne radi se o neuobičajenom spoju primarno verskog praznika i političke figure koja simbolizuje upravo zatiranje verske tradicije. To čak i ne čudi previše, jer su oba simbola danas daleko od izvornog značenja, ispod mnogo slojeva zaborava i prevrednovanja koje su donele sve društvene promene i politički sistemi koji su usledili i zatrpali ih. Mnogo bi više neverice izazvali recimo slogani: „Sveti Trifun u Instanbulu“ ili možda „Dan zaljubljenih u Visokim Dečanima“, kao konstrukcije koje se oslanjanju na dijametralno suprotne, ali i dalje žive tradicije. „Sretenje u Titovoj vili“ ili na bilo kojoj drugoj „destinaciji“ izaziva nelagodu iz posve drugačijih razloga.
Sretenje je datum koji se poslednje dve decenije obeležava kao najviši državni praznik u Srbiji i kao takav u velikoj meri nadilazi verski kalendar, pokušava da se ustali kao datum koji simbolizuje i slavi borbu za oslobođenje, borbu za uspostavljanje moderne državnosti. Na Sretenje 1804. godine održan je Zbor u Orašcu kojim je počeo Prvi srpski ustanak. Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je donet Sretenjski ustav, prvi demokratski ustav Srbije. Ovaj datum je stoga uzet kao početak stvaranja moderne srpske države. Kao državni praznik slavi se (ponovo) od 2002. godine i predstavlja najznačajniji datum novog prazničnog kalendara Srbije. Međutim, u sloganima i reklamama turističkih agencija po prvi put se poslednjih godina Sretenje (i ponegde u drugoj varijanti, kao Dan državnosti) ustalilo kao datum dovoljno poznat u javnom prostoru da mu se obraća marketinški jezik i povezuje ga sa planiranjem turističkih putovanja i produženih vikenda. Tako se Sretenje zapravo pre odomaćilo kod turističkih agencija u kontekstu kupona, popusta i aranžmana, nego što se odomaćilo u kolektivnoj svesti građana Srbije kao veliki državni praznik koji se istinski poštuje i slavi. Dok još nije stiglo da se ureže u prazničnu kulturu sećanja, izgleda da se urezuje u potrošačkim navikama i pomodnim, ispraznim novim običajima.
Mladi još uvek nemaju dovoljno svesti ni iskustva da bi mogli da nose temelje praznicima novijeg datuma, a često ni dovoljno poštovanja prema instituciji države da bi mogli državne praznike uopšte da dožive važnim, da se sa njima poistovete. Stariji još uvek pamte državne praznike iz prethodnog sistema, za koje se ulagao neuporedivo veći napor da se „odomaće“ i oko kojih su organizovane čitave šarade kako bi se što bolje „primili“, pa je sad moguće i da se osećaju pomalo zbunjeno i izgubljeno, nepoverljivo, jer neposredno iskustvo ih je naučilo da se jedna ista istorija u različitim sistemima drugačije čita i tumači. Državni praznici novijeg datuma, onog postjugoslovenskog, još uvek nisu bili dovoljno dugo deo kulturnog i javnog života, nisu stigli da se ukorene, a nisu ni nametani tim intenzitetom na koji su svi oni koji pamte socijalističke praznike navikli. Zato se, pored ostalog, danas državni praznici čekaju kao dani oslobođenja od radnih obaveza, a ne kao emotivno obojeni praznici koji se slave, iščekuju i koji izazivaju kolektivno oduševljenje i ponos. Značajno im se promenila socijalna uloga i funkcija, kao što se i društvo u velikoj meri promenilo, uostalom.
Iako je svaka država preko kalendara praznika nastojala da oblikuje prioritete i vrednosti kolektivnog sećanja, koje su po pravilu bile u oštroj suprotnosti u odnosu na one iz prethodnog sistema, izgleda da u novijoj istoriji država nije bila dovoljno uporna i nametljiva da neke prioritete nametne kako su to radili prethodnici. Možda je samo potrebno da prođe nekoliko generacija da bi se određeni praznici ustalili, možda je potrebno da se „umire“ smene društvenih sistema, da se umiri odnos društva prema sopstvenoj prošlosti. Turističke ponude i druga sniženja i akcije nemaju tu nekog većeg uticaja, osim što parazitiraju na svemu na šta može da se zalepi cena. Ali jasno mogu da osvetle u kojoj meri je jednom društvu stalo do sopstvene istorije, kakav stav ili emociju prema njoj trenutno ima ili nema.
