U prošlom broju lista Novosti objavljen je tekst Viktora Ivančića pod naslovom „U ime beba“, koji se referiše na tekst iz 225. broja lista Privrednik pod naslovom „Bez sućuti za bebe“, autora Žarka Markovića, dopisnika Privrednika iz Banjaluke. S obzirom na to da delimo prostor u nedeljniku Novosti, u okviru kojeg Privrednik izlazi dva puta mesečno, osećamo dužnost prema čitaocima da se ovde ogradimo od manipulativnih konstrukcija, zamena teza i uvreda koje neupućenog čitaoca mogu zavesti. Iskusniji čitaoci pamte da je na istom mestu, u istom listu, već više puta Ivančić „prokazivao“ Privrednik, njegovo uredništvo, uređivačku politiku ili autore, uvek u istom maniru, iznoseći svoje subjektivne i neutemeljene vrednosne sudove. Njima je već jasno da nema mnogo smisla ulaziti u polemiku sa Ivančićem, jer ni smisao njegovih reakcija i kvazianaliza Privrednikovih tekstova nisu argumenti niti dijalog, već samopromocija i pabirčenje nekadašnje slave pomoću do krajnjeg apsurda utegnutih i usiljenih teorija i asocijacija. Međutim, dužnost nam je ukazati na neodgovorno korišćenje javnog prostora, neosnovano etiketiranje i svesno i čak zlonamerno širenje netrpeljivosti.
Iako Ivančić iz njemu znanog razloga izbegava da spomene štampani list Privrednik, u kojem je tekst objavljen, i to nekoliko stranica dalje od njegove redovne rubrike (i ne samo taj, već i neki drugi tekstovi na koje se nadovezuje), već insistira na tome da je tekst objavljen na P-portalu, tekst na koji se poziva zapravo je pre portala objavljen originalno u štampanom listu Privrednik, i to sa jedinim ciljem da podseti na tragediju u kojoj je u ratnim okolnostima u Banjaluci preminulo 12 novorođenčadi zbog nedostatka kiseonika usled međunarodnih sankcija, beba koje nisu zavedene u spisak žrtava rata i za čiju smrt niko nikad nije odgovarao. I to je legitimna tema čiju važnost bi bilo suvišno objašnjavati, a objektivan i odmeren pristup ponavljati. Međutim, Viktor Ivančić konstruiše svoj tekst na osnovu onoga što u Markovićevom tekstu ne piše, a njemu je, kako kaže, zanimljivo. I to bi takođe bio legitiman pristup kad bi Ivančić znao da razgraniči dokle seže njegova mašta, gde prelazi u nadogradnju koja nema realnih utemeljenja u tekstu na koji se poziva i kad bi bar donekle zauzdao svoj stav „moralno“ superiornog arbitra. On u svom tekstu pažljivo i tendenciozno konstruiše kontekst, sa sigurnošću proriče koji su bili Markovićevi motivi za pisanje teksta i učitava stavove kojih u tekstu nema. Sve to u osvedočenom maniru kreiranja izveštačenih paralelizama (u čijoj osnovi je zapravo podela na „njihove i naše“, koju autor (ne)svesno podgreva) – „moramo po svaku cenu govoriti o našim zločinima da bismo sebi dali legitimitet da osuđujemo tuđe“. Misleći da je dovoljno suptilno spomenuti recimo Tita ili Loru i misliti da je time osvojena moralna dozvola da se lepe etikete, tumače tuđi motivi i namere, osuđuje i ismeva.
Šta je uopšte poenta Ivančićeve reakcije? Da su bebe zaslužile da umru jer je general JNA koji je vodio operaciju kasnije optužen za zločine na nekom drugom mestu? Da su bebe nejaka stvorenja podložna manipulaciji jer se njihovom nevinošću lako emotivno angažuju široke mase, pa onda o njima ne treba uopšte ni govoriti da se ne bi zapalo u ovu zamku? Da za svaku priču treba uzeti što širi kontekst? Dokle, dok se dovoljno ne našteluje da se može prikazati u željenom svetlu? Ili još dalje i dublje u prošlost, raščlaniti po potrebi sve do istočnog greha koji svi nosimo?
U svetu u kojem je sve moguće i do juče nemoguće i nezamislive različitosti bore se da budu prihvaćene, šta god o toj borbi i o svakoj pojedinačnoj različitosti neko mislio, u vremenu nebinarnih rodnih identiteta i rastućeg broja opredeljenja i izbora, Ivančić i dalje zapravo ima problem s nacionalnim identitetima koje ne ume ili ne želi da razgraniči od nacionalizma. Ta tragikomična pozicija u nekom fiktivnom ključu, kojem je i sam Ivančić sklon, mogla bi da se opiše kao neki fluidni oblik između modernog Ilije Čvorovića, čije su vreme i snaga utihnuli, i „viteza tužnog lika“, u ovom slučaju otupelog pera, koji se bori sa izmišljenim vetrenjačama i sudara se sa stvarnošću u kojoj živi. Naš Čvorović brzo se dosetio da novopostavljenoj političkoj sceni Hrvatske denuncira Privrednik i njegove medijske aktivnosti.
Koji su njegovi motivi za redovno pisanje inspirisano Privrednikom nije na kraju toliko ni važno. List Privrednik obnovljen je 2007. godine i od tada redovno izlazi u sklopu nedeljnika Novosti. Ne samo za to vreme, već još od 1898. godine, kada je list pokrenut, ali pogotovo danas, u izmenjenim ali jednako izazovnim kulturno-istorijskim okolnostima, Privrednik ima teži zadatak od drugih medija. Napadi Viktora Ivančića, koliko god on želeo da budu jedinstveni, siloviti i epohalni, to nisu. Privrednik nisu pokolebali u svojoj misiji ni mnogo inteligentniji i moćniji od njega. Zato jer Privrednikovi motivi, njegova misija nije da parazitira na podelama i sukobima već da kroz podršku mladim i talentovanim ljudima u njihovom obrazovanju i profesionalnom razvoju, kao i kroz negovanje i očuvanje kulturnog identiteta Srba stvara temelje za pozitivne promene. U toj razlici leži i temelj nerazumevanja između ova dva pristupa – dok jedan gradi i pomaže, drugi pokušava da razgrađuje i napada. Verujemo da čitaoci umeju da prepoznaju razliku.
