Nikola Kobac je hroničar i publicista, ili zapisivač vremena i događaja, svedok stradanja, pesnik, diplomirani inženjer građevinarstva i generalni direktor uspešnog građevinskog preduzeća „Petrovac – Vrginmost“, penzioner. Rodom je iz Vrginmosta na Kordunu, gde je proveo veliki deo radnog veka. Odatle kao izbeglica 1995. godine dolazi u Banjaluku, gde i danas, 27 godina kasnije, privremeno živi. Objavio je pet knjiga, među kojima i obimno delo „Vrginmost – pretakanje sudbine“. U inflaciji govora bez sadržaja, jasan tok misli, dubina sagledavanja suštine i traganje za istinom, delići su onoga što obeležava život i rad ovog posebnog čoveka.

Koja su Vaša prva sećanja na mesto rođenja, selo Trepča na Kupi, na detinjstvo, ljude, vrednosti, način života? A koja lepa sećanja nosite iz Vrginmosta?

Za selo Trepča, selo moga rođenja, vežu me samo lepe uspomene. Ono je od Zagreba udaljeno 50 km. Smešteno je na desnoj obali Kupe i levoj obali male, ali meni najlepše reke – Trepče. Rodio sam se u bogatijoj porodici. Ovde se bogatstvo merilo težinom volova i površinom obradive zemlje, a ipak, iz siromaštva se nismo oteli sve do 80-ih godina prošlog veka. Dakle, u selu nije bilo ničeg ružnog iako je sve bilo teško. O ovome bih mogao pričati bez prekida mesec dana. Sve to sam sažeo u dve knjige: „Historija osušene zbilje“ i „Vrginmost – pretakanje sudbine“. Ovim knjigama sam se pokušao odužiti Zavičaju. Kada sam ih završio, shvatio sam da nemam dovoljno snage, reči, a pogotovo ne novca da otkupim svoja sećanja koja mi istovremeno pomažu da trajem i nestajem. I moram vam priznati – sve što sam stekao i sve što sam izgubio ostalo je u Hrvatskoj. I nju sam zadržao samo u lepim uspomenama.

Često to s ponosom ističete, pa je svakako potrebno napomenuti da je jedna mala varošica kao što je Vrginmost izrodila i dala preko 30 doktora nauka.

Više od trideset doktora nauka je „šlag na Vrgomošćansku tortu“. Podelio sam ih u tri grupe: do 1941. godine Vrginmost je dao osam doktora nauka. Od 1945. do 1991. godine taj broj je 24, a poslije zadnjeg rata, dakle od 1995. doktoriralo je 15-ero vrgomošćanske dece. Danas su neki profesori i istraživači, a drugi zaposleni od Zagreba do Vašingtona. Jedno dete Vrginmosta radi u Vladi Malezije, u Kuala Lumpuru. Pored doktora nauka Vrginmost je „iznedrio“ još 200 drugih u svetu, istoriji, vojsci i politici poznatih Vrgomošćana, od kojih je 10 narodnih heroja i 15 generala i admirala samo iz Drugog svetskog rata. Ili, ako hoćete, samo iz jedne familije jednog sela opštine Vrginmost, u Austrougarskom carstvu bilo je 45 poznatih vojskovođa i priznatih plemića.

Prelazak u Banjaluku. Kako pamtite prve godine, nove okolnosti, okruženje, mentalitet… Kako ste sve to doživeli?

U Banjaluci sam se našao ne svojom voljom već – tako mi pao pasulj. Dakle, igrala se sudbina sa mnogo mojih ranije rođenih Kobaca i mene ostavila kao zadnjeg igrača. Dakle, u Banjaluku sam se preselio 1995. godine kao pripadnik gubitničke strane ili kao direktor firme koja je nestala našim odlaskom iz Vrginmosta. Došao sam u „Oluji“ pod kišom metaka u grad, u to vreme puno sahrana i smrti jer – u Banjaluci je još uvek rat tekao. Ostao sam među zadnjima na Kordunu verujući da ne možemo pobediti, ali da ne možemo ni izgubiti. Pomirio sam se sa sudbinom, ali se nisam navikao na suđeno. Ne mogu prežaliti Zavičaj, Topusko, Vrginmost i narod koji je u mnogo čemu bio neuperen i specifičan. U mentalitetu se ne razlikujemo mnogo od Banjalučana, ali u shvatanju smo nebo i zemlja. Umesto da se dalje „raspričam“, upirem prst na knjige Ive Andrića i Petra Kočića. Niko bolje od njih nije opisao bosansko-hercegovačkog čoveka. Ne bih da kvarim njihove zapisane reči.

Koliko su te promene uticale na osobu koja ste danas?

Promene na meni primećuju drugi, i o njima ja ne mogu objektivno pisati. Bio bih previše kritičan ili popustljiv. I dalje sam isti onaj „nezaglavljeni“ Kordunaš, sada samo sa mnogo više godina i iskustva. Ono što je važno – nisam pokušao biti ono što nisam.

Kaže se da sit gladnom ne veruje, pa tako oni privilegovani nemaju osnovnu empatiju prema onima koji su iskusili svu tragediju rata. Koliko ratne prilike oblikuju i menjaju čoveka, njegove poglede na svet, život i uopšte svrhu i vrednosti?

Ratne prilike me nisu promenile. One su me opametile. Na žalost, sa dosta kašnjenja video sam svet onakav kakav jeste, a ne onakav kakav sam ja želeo. Objašnjavati sada mladim generacijama kako smo živeli, kako je rat otpočeo, dokle smo trajali – kod njih bi to proizvelo nerazumevanje. Ili bi zaključili – vidi kako ovaj laže. Na žalost, ratne prilike ne donose samo mrtve već i velike promene kod živih. Da zaključim – normalni će i u ratu ostati normalni. Oni koji su rat iskoristili ostaće prokleti i generacijama prepoznatljivi.

Kako sada (evo u jeku još jednog sukoba koji se danas dešava na evropskom tlu) gledate na društvene, političke, socijalne, interesne okolnosti koje su dovele do raspada zemlje?

Kritičar sam postojeće vlasti ne bez razloga. Te kritike temeljim na svim društvenim i mojim promašajima u poslednjih 40 godina. Svaki rat je zločin. Nema rata ni u ratu vojske iza čijih stopala ne teče krv. Najveći stradalnici u Drugom svetskom i ovom zadnjem „malom“ ratu su Srbi iz Hrvatske. Mi nismo pogrešili veru, samo se opredelili za krivu stranu. Tražili smo, verujući drugima „leba preko pogače“. Zemlja koju sam voleo, koju je svako, ako je iskren, iznova poželeo raspala se voljom velikih i glupostima malenih. Sve je to moglo bez rata proći, ali? Tada se ne bi desila pljačka društvene imovine i ne bi bilo ovoliko robova sopstvene zablude. I ovaj rat koji se primiče granicama drugih država je proizvod silnih. Ratuju oni koji se poznaju, a ginu oni koji se ne znaju. Mi mali svedočimo, na žalost i najčešće posle izbegličkih kolona. Po prvi put u sukobu Rusije i Ukrajine nisam navijač već nemi svedok još jedne velike ratne gluposti.

Kada ste počeli da svoje misli, osećanja, stavove, razmišljanja, poeziju, kritiku, stavljate na papir i šta Vas i dalje motiviše i podstiče da ne odustanete?

Istina i samo istina. Tragam za istinom, pokušavajući pobediti laž. Posao je to koji na ovim prostorima nema saradnika, nema razumevanja. Pokušavam svedočiti, ne na groblju već u životu. Bole me sve rane naroda ovoga, nacija ovih. Ne razumem kome koriste brojevi mrtvih ako se dupliraju, kome koriste slike parastosa, misa ili dženaza koje deci svaku veče pre spavanja TV javni servisi požele laku noć? Odustati neću. I Krleža je rekao: pisanje je boks teške kategorije. Još uvek nisam na patosu.

Kako jedna sredina reaguje na drugačije (na one koji su se doselili)? Zašto je njena reakcija nebitna i zašto je bitna?

Izbeglice svima smetaju, posebno ako nemaju para. Domaćini vas vole onoliko koliko procene da imate para. Sa izbeglicama stižu duge navike, različiti pristupi istim događajima… Razgovarati o prošlosti i rodbini nemam sa kim, a ni o budućnosti ne znamo kako. Reakcija na izbeglice, posebno ako je zlonamerna, donosi novu tugu. Zapravo, izbeglice su posebna kategorija ljudi, sad je to u ovom opakom svetu nacija jer više od pet miliona ljudi su izbeglice. Doseljenici su oni koji su stigli dobrom voljom. U reakciji „domaćih“ se ne prepoznaje izbeglica već domaćin. On je slika društva.

Kako predviđate buduće odnose između Srbije i Hrvatske?

Dva naroda, u mnogo čemu slična, sa ovim politikama nemaju, ne bih rekao budućnost, nego put u budućnost. Naravno, hteli mi to ili ne hteli priznati, nedostajemo mi jedni drugima – posebno Hrvatima „njihovi“ Srbi, a nama Srbima „naši“ Hrvati. Isprepletene rodbinske veze kroz ženidbe i udaje, velika prijateljstva, poslovna saradnja, zajednička veselja – sve fali. Nisu iskorišćene za budućnost već za prošlost. A najviše nam nedostaje istina. Plaćeni funkcioneri i jedne i druge strani su dežurni ložači osećaja. Čas ih podgrijavaju, čas hlade. Treba se vratiti ideji Svetozara Pribićevića i te odnose rešiti na njegovim načelima. O povratku Srba u Hrvatsku sad je kasno govoriti.

Na čemu trenutno radite i kada i gde Vas možemo videti, čuti i čitati?

Moram vam reći da sam mnogo vremena „potrošio“ na knjizi „Vrginmost – pretakanje sudbine“ na kojoj sam radio više od tri i pol godine. Obiman je to rukopis na 1.164 stranice. Uređivao sam ga i u njemu objavio preko 70% svih priloga. Naravno, nisam sam, ova knjiga je nastala kao rezultat rada onih koji su nam hteli pomoći i trajno zabeležiti život, žive i mrtve jednog kraja. Sada privodim kraju novu knjigu čiji će podnaslov biti „Glas za spas“, dok za naslov biram imena. Zapravo, to su priče nastale kao dnevnik jednog nevremena, zapisane od 2011. do danas. Bez namere da bude dnevnik, ova knjiga će „oslikati“ naravi jedne izbeglice, njegove „filozofske“ misli sa drvljanika i pravu istinu o kraju gde već 27 godina privremeno živi.

 

 

*Tekst je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije