Početkom godine u Srbiji se upale reflektori književnih pozornica, vrlo često i raspire strasti kulturne i šire javnosti jer se u to vreme uručuju neke od književnih nagrada na najvećem glasu. Od nekoliko stotina književnih nagrada, koliko ih se u Srbiji trenutno dodeljuje, za retko koju bi se i „obični“ čitaoci, i poznavaoci i proučavaoci književnosti, ali i izdavači i sami književnici složili oko statusa same nagrade i valjanosti odabira laureata. Iako se problematizuju mnogi elementi, od motiva uspostavljanja nekog priznanja, do ustanova koje ga dodeljuju, stručnosti žirija, pa sve do samog dela i njegovog autora, ipak su te polemike istovremeno i pokazatelj značaja koji se pripisuje instituciji književnih nagrada, koji i samu umetnost pisane reči na određen način popularizuju. Način svojstven i primeren savremenom dobu. U kojem nagrade u izvesnoj meri imaju uticaja i na književno tržište, u kojem je knjiga – proizvod u potrošačkoj korpi. Ali ako i zanemarimo taj nimalo naivni faktor prodaje knjiga (iako ga izdavači sigurno neće zanemariti), nagrađena knjiga, nagrađeni autori, pa i autori koji se nađu u užem izboru za neku nagradu, svakako kroz biblioteke i na druge načine dođu do većeg broja čitalaca. Čitaocima i dalje književna priznanja služe kao smernice. Nagrade i dalje preporučuju neke knjige i neke pisce čitalačkoj publici i svakako doprinose da neka knjiga ili autor postanu makar na kratko vidljiviji u javnosti.
Dobro je da nagrade, takve kakve jesu, kakve god da bile, nisu jedini faktor koji oblikuje čitalačke navike i ukuse, a još manje faktor koji usmerava književna strujanja i poetike. Ali svakako mogu dati barem delimičan uvid u književnu produkciju i smer u kojem se kreće savremena književnost.
Početkom ove godine tako su dodeljene dve istaknute nagrade, obe za najbolji roman na srpskom jeziku objavljen u prethodnoj godini. Po mnogima dve trenutno najznačajnije nagrade, zbog upliva nekih vanknjiževnih faktora doživljavaju se kao suprotstavljene, čak i u književnim krugovima. Jedna od njih je jedna od najstarijih aktivnih književnih nagrada u Srbiji, Ninova nagrada, ustanovljena 1954. godine, kada ju je dobio Dobrica Ćosić za roman „Koreni“. Među dobitnicima su i trostruki laureat Oskar Davičo, Aleksandar Vučo, Branko Ćopić, Miroslav Krleža, Meša Selimović, Miloš Crnjanski, Danilo Kiš, Svetlana Velmar-Janković, Grozdana Olujić, Vladimir Pištalo i drugi. Druga je Beogradski pobednik, ustanovljena 2021. godine i dodeljuje je Biblioteka grada Beograda. Ovo priznanje ustanovljeno je delom i iz nezadovoljstva kulturne književne scene drugim nagradama, neposredno nakon tzv. bojkota Ninove nagrade, u kojem je grupa od 18 srpskih pisaca javno skrenula pažnju da „o ovom književnom priznanju već preterano dugo i preterano često odlučuju što stručno, što moralno, a najčešće i stručno i moralno nekompetentni ljudi, za koje nije jasno po kom merilu su birani“. Dobitnik prve nagrade Beogradski pobednik za najbolji roman u 2021. godini bio je Drago Kekanović, i to za roman „Privrženost“, koji je objavilo Srpsko kulturno društvo Prosvjeta iz Zagreba.
Iako ih mnogi i dalje doživljavaju suprotstavljenima, ove nagrade ipak prevazilaze te prepore i jednim delom baš zbog njih, a drugim delom uprkos njima, ipak dopiru do čitalaca i odjekuju u užim i širim kulturnim krugovima. Zato je i zanimljivo da su obe ovogodišnje nagrade dobili autori i dela koji nagoveštavaju neka ne toliko zastupljena tematska strujanja u savremenoj srpskoj književnosti. Ninovu nagradu ove godine dobio je Stevo Grabovac za roman „Poslije zabave“, dok je Nagradu Beogradski pobednik za roman „Pakrac“ dobio Vladan Matijević.
U romanu „Poslije zabave“ jedna od tema je zločin počinjen u okolini Bosanskog Broda 1992. godine, za koji nije bilo suđenja ni sudskog epiloga. „Pakrac“ govori o sudbini ratnog veterana i marginalaca razočaranih životom i vrlo sirovo i bez ulepšavanja opisuje savremeni Beograd. Već na nivou sižea i samih naslova jasno je da oba romana zahvataju mnogo šire u korpus srpskog naroda i njegove nedavne istorije nego što je to u savremenoj produkciji inače slučaj. Pa i samog jezika, jer ijekavica, iako jedan od dva ravnopravna izgovora srpskog književnog jezika, odavno nije bila „nagrađivana“. Oba romana predstavljaju svojevrsno osveženje na književnoj sceni svojom autentičnošću i hrabrošću da istraže zanemarene aspekte iskustva ovdašnjeg čoveka. I doprinos u širenju svesti da je to iskustvo mnogo šire i dublje od ustaljenih predstava koje o njemu postoje.
