Ako ste u nedelji po Vidovdanu 2025. godine u Beogradu mislili da ćete kao i svakog drugog radnog dana otići na posao, na pijacu, po dete u vrtić ili gde god, prevarili ste se. Ako ste se zaputili na radno mesto da zaradite hleb na stolu, da možete da platite račune, ekskurziju detetu, nešto neophodno ili nešto lepo, šta je kome potreba ili volja, teško da ste to mogli da izvedete. Servisne informacije kažu da zbog blokiranih saobraćajnica i raskrsnica na više lokacija u gradu javni prevoz ne funkcioniše na uobičajen način, zbog potpunih blokada na ključnim tačkama mreže, veliki broj linija je onemogućen u realizaciji svojih trasa. Oni koji su možda i uspeli da prevaziđu ove vrste prepreka, možda autom, biciklom, pešice, na bilo koji način, stavljeni su pred jednu drugu, još veću – moralnu prepreku i izazov. Hoće li reći iskreno pred kolegama, nadređenima, komšijama, rodbinom da se osećaju kidnapovano, da osećaju da im je otet njihov grad, da im se otima – država. Ili će se i dalje upinjati da pronađu u sebi razumevanje, da opravdaju i sebi i drugima sve agresivnije nametanje nečije volje i osećaja. Jer to je prepreka iza koje zjapi provalija. Iza koje nema razumevanja onih koji sebi pripisuju monopol nad istinom i pravdom i onih koji mesecima pokušavaju to da razumeju.
Nakon masovnog protesta na Slaviji, koji je održan 28. juna, studenti i građani počeli su da organizuju „mobilne blokade“ na više lokacija u Beogradu i drugim gradovima Srbije. Blokiraju saobraćaj višestrukim prelaskom pešačkog prelaza u krug, dok ih policija povremeno raskloni, da bi se vrlo brzo ponovo okupili na istom ili drugom mestu. Dovlače kontejnere za smeće i razne druge rekvizite. Društvenim mrežama i grupama šire se detaljna uputstva kako najefikasnije održati blokade, od saveta o tome kako postupati kada je na blokadi malo učesnika, ako je blokada „probijena“, saveti o građanskim pravima prilikom privođenja, hapšenja, tokom informativnog razgovora, pa sve do toga kako iskoristiti daske, kamenje i druge predmete ako postoji gradilište u blizini.
Samoorganizovali su se „zborovi“, odnosno, studenti koji vode proteste poručili su im „Šta je za studente plenum, to je za narod zbor“, i pozvali ih da se „samoorganizuju“. Dali im detaljna uputstva kako se donose odluke, kako se za njih agituje, kako se diže ruka u slučaju da se slažete s onim koji trenutno govori, a kako kad se ne slažete. Kako se javljate za reč, kako negodujete. Sve su ih to naučili, pa građanski zborovi po sličnom „modelu neposredne demokratije“ već mesecima većaju kako da rešavaju probleme u svojim sredinama. Po sličnom modelu sada i oni imaju svoje zahteve, i to: 1. raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, 2. uklanjanje „kriminalnog miljea i rugla zvanog Ćacilend“, kao i 3. oslobađanje svih privedenih 28. i 29. juna.
„Automobil se može pokvariti na raskrsnici; možete se voziti brzinom od 20 km na sat, uz ugodnu klimu; kontinuirano prelazite pešački prelaz; vaše kontejnere možete staviti gde god poželite; okupite društvo i idite na zbor u svom kraju; uzmite slobodne dane, bolovanja, godišnje odmore…“, kažu na stranicama i u grupama zborova. Koje čine punoletni, odrasli, zreli ljudi.
Iz ovakvog okvira protest je prerastao u svakodnevnu, detaljno razrađenu gerilsku strategiju – za koju organizatori ne kriju da ima samo jedan cilj: iscrpljivanje.
„Naša strategija je da provociramo na način koji ih iscrpljuje. Naša akcija nije fizička borba, već psihološka. Poenta je zamaranje, bez da dolazi do većih sukoba. Samo ih držimo na ivici strpljenja, što znači da budemo mobilni i fleksibilni, stalno menjajući mesto i taktiku“, kažu studenti na jednom od svojih kanala komunikacije. Samo nije najjasnije koga vide sa te druge strane, ko su ti „oni“ – policija, vlast ili država. Jer se i obični građani koji imaju drugačiji ideal boljeg društva, odnosno drugačiji ideal borbe za bolje društvo ovih dana osećaju prilično iscrpljeno.
