Da li je to sudbina ili je to pitanje ljubavi, ali Miodrag Stojilović (77), novinar i publicista iz Kragujevca, trebalo je da postane mašinski inženjer, ali je postao ne samo vrstan predstavnik, kako se to kaže, „sedme sile“ nego i briljantan kroničar svoga grada, njegove historije i današnjih prilika. Tome svjedoči petnaestak knjiga koje je Stojilović napisao o Kragujevcu i njegovim ljudima, kao i o mnogim događajima i važnim datumima. O tome govore i mnoge novinske kuće, od lokalnih kragujevačkih, do onih u Beogradu ili na nivou nekadašnje zemlje Jugoslavije, u kojima je Stojilović godinama pisao i surađivao. Još je nešto jako važno: Miodrag Stojilović je kulturni poslenik prvog reda i začetnik mnogih dobrih stvari u svom gradu, do kojeg mu je životno stalo. Kako se kaže u predgovoru jedne od njegovih knjiga, „grad nije negde, grad je sa nekim“ i za Kragujevac taj neko s kim ovaj grad bez sumnje jeste je novinar Miodrag Stojilović.
Vas bi s puno poštovanja imalo smisla pitati: profesija novinar, što je to?
Ja sam u novinarstvo ušao iz mladalačke znatiželje, ali kada sam već ušao u taj burevesnički novinarski život, kao što kaže moj prijatelj i kolega Milan Milošević, shvatio sam da je to jedna vrlo ozbiljna profesija. U Kragujevcu je postojao Jugoslovenski institut za novinarstvo i u vreme mojih gimnazijskih dana on je organizovao novinarsku školu i tu sam ja naučio osnove novinarstva koje počinju sa onih pet klasičnih novinarskih pitanja: ko, kada, gde, kako i zašto? Naučio sam da su ključni kriterijumi za novinarski tekst da tema bude sveža, istinita i dobronamerna i konačno da znači nešto široj javnosti. U toj školi sam učio o novinarskom zanatu, a posle, krajem 60-ih, u kragujevačkim studentskim novinama, FAKK, učio sam o slobodi.
Borba za bolji svet
Kakve su novine bile FAKK?
Te studentske novine su već tada otvarale ozbiljna pitanja koja su nagoveštavala ono što će se u ondašnjem jugoslovenskom društvu događati kasnije. Naravno, tu je bila i ta značajna ’68. godina, studentski protesti su se događali ne samo u Beogradu nego i u Kragujevcu i mi smo tada gorljivo tražili jedan novi svet u kome će biti više istine, pravde, jednakosti i poštenja i u kome neće biti ratova. Kod nas je tada bilo studenata iz nesvrstanih zemalja, u Vijetnamu i na Bliskom istoku je trajao rat, u Južnoj Americi su vladali diktatorski režimi i mi smo o svemu tome pisali.
Mi smo tada gorljivo tražili jedan novi svet u kome će biti više istine, pravde, jednakosti i poštenja i u kome neće biti ratova
Što je s vašom novinarskom profesijom bilo dalje?
Verovatno sam imao i nešto sreće, pa sam posle iskustva u studentskim novinama u 26. godini postao glavni urednik kragujevačkih novina Svetlost. To je bio veliki izazov. To su bile gradske novine sa značajnom tradicijom, osnovane 1935. godine, levičarske orijentacije, koje su jedno vreme bile ugušene, da bi se onda priključile partizanskom pokretu u Drugom svetskom ratu. Posle rata je filozof Svetozar Stojanović bio glavni urednik Svetlosti i kasnije, 1975. godine, on je bio u onoj grupi profesora proteranih sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. U Svetlost je tada sa mnom došla i grupa mladih i slobodoumnih ljudi, direktor lista je bio Buca Pavlović, čovek koji se kasnije na toj famoznoj osmoj sednici suprotstavio Slobodanu Miloševiću, a na kragujevačkom radiju i u izdavačkoj delatnosti su radili neki mladi i propulzivni ljudi.
Koliko je tada u komunističkom režimu bila moguća sloboda govora i pisanja?
U to vreme niste smeli da dirnete u tri stvari: u Jugoslaviju, Tita i u bratstvo i jedinstvo, ali ste mogli kritički da pišete o društvenim problemima. U to vreme nije ni bilo razloga da pišete protiv temeljnih principa: Kragujevac je imao razgranatu mrežu gradova prijatelja i u inostranstvu i u zemlji, među njima su bili i Karlovac, Split i Ohrid i bratstvo i jedinstvo nije bila samo fraza. Naravno, kada ste tako otvoreno pisali o raznim društvenim pitanjima, opštinski partijski komiteti su se bunili i zvali na razgovor, ali tada je javna reč zaista nešto značila.
Napisali ste knjigu „Kragujevac otvoreni grad koji se voli“. Što znači biti novinarski svjedok svoga grada?
Ljudi su četvrtkom ujutro, sabajle, odlazili na kiosk da kupe Svetlost i da pročitaju šta ima novo u gradu. Svetlost je imala svoju političku rubriku i neke druge, ali ta novina je bila prava hronika grada. Znalo se kako funkcionišu gradska skupština i druge institucije, šta novo stiže u fabriku Zastava, koji novi model automobila će da se pojavi i, u gradskoj rubrici, šta su svakodnevna pitanja i problemi običnih ljudi, od pijace do sređivanja ulica. Ali, Svetlost je tada pisala i o „višepartijskom sistemu“ unutar jedne partije. U Savezu komunista su tada postojale različite struje, interesi i klanovi i mi smo pokušavali da saznamo šta se događa iza zavese i o tome smo pisali. Ne toliko otvoreno kao što je to moguće danas, ali uspevali smo. Imali smo, na primer, rubriku „zezanje“ i tu bismo potkačili gradske glavešine koliko god smo mogli.
Kada biste usporedili novinarske slobode onda i danas, što biste rekli?
Mislim da je danas gore nego nekada, zato što je novinarstvo izgubilo svoju osnovnu funkciju. Ono je danas postalo apsolutni instrument raznih centara moći ili grupa na vlasti. Mi tada nismo bili propagatori onog sistema, već je nama bilo blisko novinarstvo koje treba da informiše ljude. Pisali smo reportaže, svedočilii smo o socijalnim problemima, o ljudima na margini, zalagali smo se za elementarnu istinu i za pravičnost. Pomagali smo ljudima kroz novine da ostvare svoje pravo. Danas je novinarstvo manipulativni posao, zato što su se u prvi plan probile nevrednosti. Danas su pravda, istina i čast teško uhvatljive kategorije. Ne poštuje se dijalog i tolerancija, nego je na sceni neprestani monolog i ljudi se do te mere javno vređaju da od tih uvreda ne mogu nikada da se operu. Danas je novinarima teško.
Antiratni angažman
Kragujevac je grad s puno historijske težine.
Pa, Kragujevac je po mnogočemu poznat. Recimo taj „crveni barjak“ 1875. godine kada su građani izašli na ulice da demonstriraju zato što kapitalisti i policija nisu hteli da priznaju pobedu socijalista na izborima u gradu. Vlasnici fabrike i policija napravili su kraval, uz upotrebu nasilja i bilo je tada uhapšenih, pretučenih, ubijenih… Nadalje, Kragujevac je prva srpska prestonica. U to vreme, 1830. godine knez Miloš mudro nije hteo da mu prestonica bude na granici, u Beogradu, nego u sredini države, u Kragujevcu, odakle lako može da stigne gde treba u raznim smerovima. Ta okolnost je obezbedila da u Kragujevcu nastane prvo pozorište u Srbiji, Knjaževsko-srpski teatar, zatim prvi orkestar, tzv. banda, prva gimnazija 1833. godine, preteča beogradskog univerziteta. U Kragujevcu je nastao prvi muzej i prva muzejska zbirka ruda, kao i prvi sud u Srbiji. Prvi ustav Srbije, sretenjski ustav, koji je napisao Dimitrije Davidović, donet je u Kragujevcu 1835. godine. Kasnije je nastala topolivnica, vojna industrija i fabrika Zastava. Na svetskoj izložbi 1900. u Parizu Kragujevac je osvojio pet nagrada za svoje tehničke izume. Taj kulturni potencijal koji je nekada Kragujevac imao pokušavamo ovih godina u opštini da reafirmišemo, u čemu, ako mogu da kažem, sam i sam učestvovao.
U Kragujevcu dugu tradiciju ima i Salon antiratne karikature.
Taj salon smo pokrenuli još u našim studentskim novinama FAKK, a posle smo ga u novinama Svetlost pretvorili u Međunarodni salon antiratne karikature. To međunarodno izdanje Salona postoji od 1981. godine i odvija se bijenalno svake druge godine. Ugled i renome Salona antiratne karikature je zaista vidljiv: svaki put se javi nekoliko stotina karikaturista iz oko pedesetak zemalja i od tog broja mi izaberemo oko stotinu radova za izložbu na Salonu. U okviru Salona danas imamo i nagrade šest evropskih gradova prijatelja, od Piteštija u Rumuniji, do Sirena u Francuskoj, Bielsko-Biala i Bitgošća u Poljskoj, Karare iz Italije, Ingolštata iz Nemačke, kao i nagradu Asocijacije gradova vesnika mira koja se pridružila Salonu. Izložba sa našeg Salona putuje po svetu: bila je, na primer, u Meksiko Sitiju i u Srpskom kulturnom centru u Parizu, u sedištu Evropske komisije u Briselu i konačno bila je u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Naša izložba je trenutno u Slovenj Gradecu, što znači da taj antiratni angažman nije ograničen od datuma do datuma – on neprestano traje. Salon antiratne karikature podstaknuo me je i da napišem knjigu o streljanju u Kragujevcu 1941. godine pod nazivom „Kragujevac, oktobar 1941“ koja je izašla u Nemačkoj. Salon antiratne karikature je uvek imao veliki odjek u Kragujevcu.
Koliko se gaji sjećanje na taj zločin strijeljanja đaka i drugih građana u Kragujevcu 1941. godine?
Neki ljudi i kod nas i u svetu doprineli su tome da sećanje na stradale i na tu čitavu tragediju u Kragujevcu preraste u univerzalnu poruku mira. To se sada izražava na različite načine. Na obeležavanju tog nesrećnog datuma, 21. oktobra svake godine imamo manifestaciju „Veliki školski čas“ i za tu priliku svoje tekstove, koji tog dana treba da se pročitaju, pišu razni uvaženi i dobronamerni ljudi širom Evrope. Zatim imamo u oktobru i muzički feestival „Oktoh“ posvećen ovom sećanju, na kojem nastupaju muzičari iz naših gradova prijatelja, pa i sam Salon antiratne karikature ima veze sa ovim datumom. Još je nešto važno: mi ne licitiramo brojkama stradalih, nego su naša sećanja posvećena ljudima sa imenima i prezimenima koja je sakupio, preko dve hiljade imena i prezimena stradalih, pokojni istoričar Staniša Brkić, a koja smo izložili u Spomen muzeju u Šumaricama. Postoji ta brojka od sedam hiljada streljanih koja se stalno spominje, postoji i brojka od 12 hiljada ubijenih u Kragujevcu, ali ono što je važno jeste da se svi ti ljudi identifikuju i da dobiju svoje lice. Taj spomen muzej je impozantna građevina koja sa svojih 30 četvrtastih kubusa simbolizuje 30 humki, masovnih grobnica u kojima su pokopani svi ti ljudi. Postoji i spomen park u Šumaricama koji je lepo održavan i koji na jedan humani način, preko raznih skulptura u tom parku, podseća svakog posetioca na strašan događaj na početku Drugog svetskog rata.
Mi ne licitiramo brojkama stradalih, nego su naša sećanja posvećena ljudima sa imenima i prezimenima, preko dve hiljade imena i prezimena stradalih, koja je sakupio pokojni istoričar Staniša Brkić, a koja smo izložili u Spomen muzeju u Šumaricama
Napisali ste knjigu „Povratak u neuspelu budućnost“. Kakvo je vreme u kojem danas živimo?
Danas živimo u nevreme, koje nije samo naše nego je to i svetsko nevreme, a mi se u svemu tome ne snalazimo najbolje. Mislim da smo srušili temelje, a temelji su obrazovanje, zdravstvo, socijalna zaštita. Šta da radimo kad ljudi završavaju srednju školu, a ne znaju da napišu pismo, kad završavaju fakultete, a ne mogu da se izdržavaju. Osim toga, previše prava je dato učenicima, umanjen je nastavnički autoritet i roditelji postaju neprestani element pritiska na škole. Na taj način se ne razvija obrazovanje. Na uticaj na mlade ljude koji su iz zemlje otišli već smo zakasnili. Oni ovde nisu dobili pravu priliku, a priliku su dobili neki sa lažnim diplomama ili oni sa nekim opet novim partijskim knjižicama… Na taj način se ubija kategorija odgovornosti, a ako nema odgovornosti, onda nema ničega. To je naše vreme. Nadu predstavlja činjenica da imamo mnogo pametnu i talentovnu decu do srednje škole, ali ćemo ih, ako nešto ne uradimo, kako stvari stoje – izgubiti.
Čini se kao da se nalazimo i pred novim velikim ratom?
Mi možemo o Viktoru Orbanu misliti šta hoćemo, ali on je jedini rekao „ne dam da Mađari idu da ginu u tom ratu“ i jedini koji ide po svetu i zalaže se za mir. Bili smo u ukrajinskom gradu Poltavi sa našom izložbom antiratne karikature. Tamo postoji jedan spomenik ruskim i ukrajinskim vojnicima koji su se borili u nekom od ratova u 18. veku. Na spomeniku piše: „Oni se nisu vratili.“ Mi smo sa izložbom bili u tom gradu, ali i u još 40 drugih evropskih gradova. Izložbe antiratne karikature svih tih evropskih karikaturista, o univerzalnim vrednostima nenasilja, naš je doprinos miru.
