Marko Brecelj je imao dvadeset tri godine kad je objavio album „Cocktail“. Za 1974. godinu, u kojoj su festivali zabavne muzike još bili glavna utočišta popularne muzike, njegov pristup, u korenu ipak oslonjen na blues, bio je više nego avangardan. Brecelj je često umeo da bude sasvim nerazumljiv široj publici – činilo se da je čak uživao u tome – ali njegov rad je ipak prepoznat, makar nagradom Sedam sekretara SKOJ-a, godinu dana kasnije. Možda i zbog toga što ga je Bojan Adamič, najznamenitije ime slovenačke muzike, uzeo pod svoje, krčio mu put i čuvao mu leđa. Takvi kakav je Brecelj vole da budu sami, ali ne mogu sami. To je bila zanimljiva i vredna kombinacija: glavni čovek mejnstrima i neko ko – videćemo to kasnije – bukvalno povraća po mejnstrimu. Kod Brecelja, od oca Slovenca i majke Srpkinje iz Sarajeva, spajalo se često nespojivo. On se pak nije trudio da te svoje različite polove spoji, činilo se čak da je želeo da ih što više udalji. Rano je dobio titulu „umetnika krajnje nefleksibilnosti“.
Jednu pesmu sa albuma uradio je s grupom Sedem svetlobnih let. Većina članova bila je iz Ljubljane i okoline, ali jedan je bio iz Maribora (Brecelj je dolazio iz Kopra). Adamič ih je spojio. Kažu, spojio je tri različita slovenačka temperamenta. To još nije bilo sve. Tu su se sreli Brecelj i Boris Bele, sin hrvatskog oficira JNA na službi u Ljubljani, koji je samo dodao krupan komad na to kulturološko šarenilo. Adamič je pravilno procenio da je Beleovom bendu bio potreban frontmen, da bi zaokružio njihov nedovoljno artikulisan prog rock, a da je Brecelju bio potreban bend, da bi ga neko držao pod kontrolom. Pošto je Bele na neki svoj neobičan način bio opsednut buldožerima, do zajedničkog imena došlo se lako. To je bilo početkom 1975. godine.
Brecelj je još imao da odradi festival Jugoslovenske radio-televizije u Opatiji, gde ga je Adamič ubacio po republičko-pokrajinskom „ključu“ – jer bi ga inače bilo teško ubaciti. Ironična, feministička „Rastemo“, bez pevljivog refrena, svakako nije bila pesma za festival šlagera, na kojem je važilo pravilo da se „ne talasa“, jer, zaboga, to je gledala cela Jugoslavija. Pošto je Brecelj već počeo da radi s bendom, rešili su to tako da su Brecelj i Bele nastupili kao Duo Buldožer. To je bilo 13. februara 1975. godine. Tačno je, dakle, pola veka Buldožera.
Tog proleća i leta radili su marljivo i snimili album u Ljubljani, u tada najboljem jugoslovenskom studiju. Ostao je nejasan put kojim je traka „Pljuni istini u oči“ došla u ruke Drage Diklića, direktora Alte, tada praktično jedine privatne diskografske kuće u Jugoslaviji. Diklić je imao ugovor s PGP RTB-om da će ovaj umnožiti i distribuisati sve što Alta pošalje. Vezala su ih, uostalom, dobra zajednička iskustva s pločama „Ne daj se, Ines“ i „Time II“. U PGP-u niko nije slušao Buldožer, nije im to bio posao, samo su poslali na štampanje. Ni omot nije mogao da im skrene pažnju jer je zbog komplikovane izrade – bio je to do tada neviđeni buklet od dvanaest strana suptilne zajebancije – štampan u Mariboru.
To je bio verovatno jedini način da se dogodi najveća diverzija u istoriji jugoslovenske muzike. Niko u to vreme to ne bi objavio. Čak ne ni zato što je ploča možda mogla biti prepoznata kao antirežimska (mada to nije bila, ona je samo imala iskusan hipijevski odmak od svake politike), nego zato što je vređala dobar ukus establišmenta. Možda bi neko i pustio tu ploču negde na nekom radiju, mada glavni junak na samom početku traži idealno mesto za samoubistvo u idealnom društvu u kojem nema razloga za samoubistvo, ali niko ne bi pustio ploču na kojoj se peva o vašima kao kućnim ljubimcima, pa se na kraju pesme junak još ispovraća u mikrofon. Sigurno je da bi i to i danas, u vremenu bez cenzure, izazvalo zgražavanje. Mada, ako ćemo pošteno, već posle prvog slušanja ostajao je utisak da se Brecelj nije ispovraćao samo po vašima nego po svemu.
Jer, „Pljuni istini u oči“ je bio programski album čija je ideja od prve do poslednje rilne klasična ikonoklastika, potpuno nepoštovanje vrednosti sistema. Napravili su komediju od svega čega su se setili. Mada su svi bili odlični muzičari, ironizovali su samu rock formu, ironizovali su tematiku, ironizovali su, na kraju, sebe same. Bilo je kritičara koji su hteli da ih proglase imitatorima Frаnka Zappe, ali to naprosto nije bilo moguće. Brecelj je bio luđi i zabavniji od svakog Zappe.
Ništa nije toliko otvorilo scenu prema zauzimanju sopstvenog autorskog stava kao što je to učinio album „Pljuni istini u oči“ 1975. godine
U to vreme izgledalo je da je uticaj Bijelog dugmeta na jugoslovensku scenu neuporedivo veći nego što je bio značaj Buldožera. Iz današnje perspektive znamo da je Bijelo dugme presudno uticalo na razvoj industrije, ali da je Buldožer presudno uticao na kreativnost scene. Iz uticaja Buldožera izašli su bendovi visoke autorske kulture. Izborena je dotad neslućena sloboda umetničkog izražavanja unutar rocka i naznačio ceo novi horizont mogućnosti. Ništa nije toliko otvorilo scenu prema zauzimanju sopstvenog autorskog stava kao što je to učinio album „Pljuni istini u oči“ 1975. godine.
Pedeset godina? Zar već?
