Prvi stih „Za milion godina“ otpevao je Oliver Mandić, a zatim su pevali: Željko Bebek, Bajaga, Zorica Kondža, Aki Rahimovski, Slađana Milošević, Dado Topić, Zdravko Čolić… Bila je to poslednja velika stvar u kojoj je učestvovala cela Jugoslavija
Napravili su komediju od svega čega su se setili. Ništa nije toliko otvorilo scenu prema zauzimanju sopstvenog autorskog stava kao što je to učinio njihov album „Pljuni istini u oči“ 1975. godine. Bilo je onih koji su hteli da ih proglase imitatorima Frаnka Zappe, ali oni su bili luđi i zabavniji
Bora je prvi progovorio jasnim emocijama, prvi je progovorio direktno i stao iza svojih reči. Junaci njegovih pesama po prvi put su izgledali kao stvarni likovi koje slušalac ne samo da može da zamisli nego gotovo da može da dotakne, o svakom od njih mogao se napraviti mali film. Niko pre Bore nije uopšte ni opisivao taj „polusvet“ koji živi na marginama društva, u potkrovljima i suterenima, svet velegradskih gubitnika opisan tako vešto da se mogao prepoznati i u drugim sredinama. S Borom je došlo vreme antiheroja
Pedeset godina posle početka i trideset pet godina posle kreativnog kraja, mit o Bijelom dugmetu i dalje postoji
Na televiziji nikada nije bilo dovoljno prostora, na radio se teško dolazilo, zato je uloga štampe bila neprocenjiva. Šta ti vredi da imaš instrumente, razglas, kombi, celu ekipu oko sebe – ako niko nije pokušao da objasni publici ko si i dokaže joj da je baš tebe tako dugo čekala. U tom segmentu scena je imala dosta sreće. I podršku režima
Prve situacije u kojima je policija u svakom jugoslovenskom gradu bila u najvišem stepenu pripravnosti događale su se kad bi dolazio Vlado Pravdić, klavijaturista Bijelog dugmeta. To je zanimljivo: devojčice su najpre otkrile njega, pa tek onda Bregovića i ostale
Centar za antiratnu akciju u Beogradu pozvao je početkom 1992. rok muzičare da pomognu u antiratnoj kampanji. Iz toga je nastala pesma „Slušaj ‘vamo’“ i bend Rimtutituki. Ali sve je izgledalo kao privatan telegram ortacima iz republika „s druge strane“: „Evo, nas se ovaj rat ne tiče.“ Naročito je otužno zvučala teza da je za rat kriva narodna muzika
Kada se zapravo jugoslovenski rock toliko proširio umetnički i geografski da je postao scena za sebe? Možda bi to mogla da bude 1978. godina? Na iznenađenje, jer – još 1977. činilo se da u Jugoslaviji postoje u stvari samo dva ozbiljna benda – Bijelo dugme i Smak. I Yu grupa, koja je uvek bila „tu negde“, ali nekako „u padu“. Plus još eventualno Time. A onda, sasvim neočekivano, dogodilo se čudo
Malo je reći da je Tusta bio omiljen: bio je kao dobri brat, kao najbolji drug, uvek jedan od nas, neumoljivi pravednik, neobičan primer čoveka koji svoje ideale – slobodu, jednakost, pravdu – nije nikada izneverio, ni u ovim ni u onim vremenima, ni kad je bilo najlepše, ni kad je bilo tužno, ni kad je bilo opasno. Njegov antifašizam bio je neprobojan. Bio je poslednji jugoslovenski partizan i poslednja jugoslovenska (crvena) zvezda
Ona je uvek bila savršeno upakovana u vesele, vrcave pesmice sa otvorenim seksualnim aluzijama, slatke pop-narodnjake obojene njenom karakterističnom bojom glasa. I sam Bregović, uostalom, rekao je da je Brena „velika pevačica“
Izneseni stavovi i mišljenja samo su autorova i ne odražavaju nužno službena stajališta Europske unije ili Europske komisije, kao ni stajališta Agencije za elektroničke medije ni Ministarstva kulture i medija. Europska unija i Europska komisija, kao ni Agencija za elektroničke medije ni Ministarstvo kulture i medija ne mogu se smatrati odgovornima za njih.
