Pedeset godina posle početka i trideset pet godina posle kreativnog kraja, mit o Bijelom dugmetu i dalje postoji

Na televiziji nikada nije bilo dovoljno prostora, na radio se teško dolazilo, zato je uloga štampe bila neprocenjiva. Šta ti vredi da imaš instrumente, razglas, kombi, celu ekipu oko sebe – ako niko nije pokušao da objasni publici ko si i dokaže joj da je baš tebe tako dugo čekala. U tom segmentu scena je imala dosta sreće. I podršku režima

Prve situacije u kojima je policija u svakom jugoslovenskom gradu bila u najvišem stepenu pripravnosti događale su se kad bi dolazio Vlado Pravdić, klavijaturista Bijelog dugmeta. To je zanimljivo: devojčice su najpre otkrile njega, pa tek onda Bregovića i ostale

Centar za antiratnu akciju u Beogradu pozvao je početkom 1992. rok muzičare da pomognu u antiratnoj kampanji. Iz toga je nastala pesma „Slušaj ‘vamo’“ i bend Rimtutituki. Ali sve je izgledalo kao privatan telegram ortacima iz republika „s druge strane“: „Evo, nas se ovaj rat ne tiče.“ Naročito je otužno zvučala teza da je za rat kriva narodna muzika

Kada se zapravo jugoslovenski rock toliko proširio umetnički i geografski da je postao scena za sebe? Možda bi to mogla da bude 1978. godina? Na iznenađenje, jer – još 1977. činilo se da u Jugoslaviji postoje u stvari samo dva ozbiljna benda – Bijelo dugme i Smak. I Yu grupa, koja je uvek bila „tu negde“, ali nekako „u padu“. Plus još eventualno Time. A onda, sasvim neočekivano, dogodilo se čudo