Pre otprilike petnaest godina, u bespućima interneta obreo se zanimljiv tekst, nepotpisan. Intervju sa Živanom Velisavljevićem, službenikom Državne bezbednosti, trebalo je da nam otkrije kako je Državna bezbednost ne samo kontrolisala nego i stvorila rok kulturu u Jugoslaviji. Lucidno napisan, vođen tik iznad linije koja bi nedvosmileno otkrila prevaru, tekst je ostavio veliki utisak. Svako je mogao da ima ključ po kojem bi ga pročitao.
Moj kod je bila činjenica protiv koje nisam mogao ništa: učestvovao sam, naime, u nekim od „udbaških projekata“, a znam da nisu bili udbaški, bili su to „projekti“ talenta, rada i samoodricanja. Zato mi je bilo lako da odmah shvatim da je reč o šali. Ali, neko ko je samo slušao ploče iz daljine mogao je da poveruje u taj „intervju“ od početka do kraja, toliko je to pametno sačinjen tekst u kojem se vešto spojilo dobro poznavanje faktografije, zapravo teatarska, ali i teatralna konstrukcija radnje i parodija na nivou Montija Pajtona.
U suštini, uloga Državne bezbednosti na rok kulturu u Jugoslaviji još je neispričana tema, otud toliko interesovanje za „Živana Velisavljevića“. Mada, kako vreme odmiče, sve izgleda kao da tu, u stvari, i neće imati šta da se ispriča. Glavna uloga Državne bezbednosti svodila se na to da nas je tolerisala i kad možda malo preteramo. Rok kultura je bila korisna za režim u SFRJ jer je bila spontano bratstvo i jedinstvo u praksi. Zato, naravno, da je Državna bezbednost pomagala rok kulturu, isto kao uostalom sama država, isto kao uostalom sama Partija.
Međutim, jedini zapravo poznat slučaj intervencije „odozgo“ zabeležen je u Sarajevu sredinom šezdesetih. Svi drugi, ako ih je bilo, prošli su (bar zasad) „ispod radara“. Neko je, dakle, postavio Esada Arnautalića za urednika i glavnog producenta u Radio Sarajevu. Danas znamo da je bilo nemoguće doći na tu poziciju a da to nisu aminovale sve strane: i Državna bezbednost, i država i Partija. Ali, tada se vodilo računa da se među „podobnima“ izaberu najbolji, to je ta razlika između onih tad i ovih sad. Šta je, dakle, učinio Esad u leto 1965, pre okruglo šezdeset godina?
Najpre, rasturio je tri neperspektivna benda da bi napravio četvrti, s kojim bi Sarajevo – u tom momentu muzički centar bez televizije i diskografske kuće! – kolio-toliko moglo da parira „velikim muzičkim centrima“ – Zagrebu, Beogradu i Ljubljani. „Lutalice“ su imale solo gitaristu Slobodana Bodu Kovačevića i basistu Fadila Redžića, ali nisu imale frontmena, a tad je već bilo jasno da je nastupilo vreme pevača, stigao je bit. „Pauci“ su imali frontmena Davorina Popovića, ali nisu imali ništa drugo. Originalni „Indeksi“ hteli su da ostanu na instrumentalnim podlogama „Šedovsa“, izašlim iz mode. A moda se tada menjala brzo.
Na tu trojicu, koji će do kraja ostati kreativno jezgro benda pridodat je Esadov mlađi brat Ismet, zvani Nuno, i bubnjar Đorđe Kisić. Možda je u nabrajanju čak trebalo početi s Nunom: prvo je, u stvari, bio Nuno, a onda su došli Bodo, Fadil i Davor. Na kraju, izbor Đorđa Kisića za funkciju bubnjara donekle je iznenadio jer je Đoka bio znatno stariji od „raje“ – od Davorina, na primer, čitavih dvanaest godina. Međutim, pričalo se po Sarajevu „u poverenju“ da je Đorđe izabran jer je bio Srbin iz Crne Gore, taman da se u potpunosti očuva multietnički duh Sarajeva. Da li je to istina ili nije, teško je reći. Ali, znamo svi da se „negde“ na nacionalnom i/ili republičkom ključu vrlo često nepokolebljivo insistiralo. Svakako s pravom, jer takozvani „mali centri“ (Sarajevo, Skoplje, Podgorica) nikada ne bi dobili šansu. Esad je još odlučio da ime nove grupe preuzme od stare koju je gasio. Već se po Jugoslaviji znalo za one instrumentalne „Indekse“, pa „što da se baci“.
Mada je aranžirao i producirao verovatno najlepši prepev jedne strane pesme („Bila je tako lijepa“ u izvođenju Dragana Stojnića), Esad je znao da sve to ne vredi ništa ako svoje nove „Indekse“ ne natera da komponuju. Da bi ih dodatno podstakao, godine 1966. zabranio je da se u Radio Sarajevu ubuduće snimaju prepevi stranih pesama. Svoju viziju budućnosti širio je i dalje od Sarajeva, pa ga već u leto 1967. zatičemo na Hvaru, gde beogradskim „Džentlmenima“ sugeriše da izvođenja i prepevi stranih pesama uskoro neće imati publiku. (Posle će „Džentlmeni“ postati „Јu grupa“ i sviraće samo svoje pesme.) „Indeksi“ će prvu svoju vokalnu pesmu snimiti već 1966. godine. Prvu jugoslovensku rok ploču objaviće opet „Indeksi“, 1967. godine. Bio je to pun pogodak.
Od neobičnog eksperimenta Esada Arnautalića „Indeksi“ su na kraju postali prva zbilja važna grupa u Jugoslaviji. Njihov uticaj na rok kulturu pokazaće se presudnim. Od hirurške intervencije Esada Arnautalića u leto 1965. do smrti Davorina Popovića 2001, što je bio prirodan kraj benda, potrajali su još trideset šest godina. Imali su muzičare veličanstvenog talenta, dovoljno skromne da nikada ne shvate da su mogli da sviraju barabar sa svojim idolima sa zapada, kompozitore koji su stvarali svoju muziku ne ugledajući se ni na koga, velike pesnike za saradnike i pevača čija je emocija bila (i ostala!) nedokučivo drugačija od svih drugih. Imali su svoj otisak prsta i kad su svirali progresivnu fazu i kad su sarađivali s drugim kompozitorima na festivalskim pesmicama lošeg kvaliteta. Imali su plemenit zvuk i zvučali su dobro na svim binama i na svakom ozvučenju – jer su nas naučili da je zvuk u prstima, a ne u pojačalu. Bili su uvaženi od apsolutno svih. Nikada niko nije pokušao da umanji ili poništi njihovu veličinu.
Pa, ako je sve to Državna bezbednost smislila – dobro je smislila. A nije loše ni da se setimo da je Kornelije Kovač 1968, posle jedne godine boravka u „Indeksima“, prepisao Esadov recept i – uz zdušnu podršku svih beogradskih struktura – rasturio „Elipse“ i „Zlatne dečake“ i napravio „Korni grupu“. Zabava je mogla da počne.
