Verujem da danas nije upitno da je jugoslovenska rok scena bila najznačajnija u svetu od svih scena koje nisu pevale na engleskom jeziku. Jedan od razloga za takav nivo svakako leži u jakoj logistici. Ništa ne može biti veliko i značajno ako nema dobro razvijene prateće procese koji celu stvar održavaju i čine mogućom.
Jugoslovenska rok scena imala je doduše promenljivu sreću sa svojom logistikom. Njen glavni problem nalazio se u činjenici da je rok bio novi medij koji je tražio nova zanimanja. Bio je stalno otvoren oglas za organizatore, prevoznike, vlasnike ozvučenja, rasvetljivače, čuvare, cepače karata i sve ono drugo što je opsluživalo rok u razvoju od malih igranki u domovima kulture do ogromnih koncerata na stadionima. U tom nizu, možda najvažnije mesto pripadalo je rok štampi. Na televiziji nikada nije bilo dovoljno prostora, na radio se teško dolazilo, zato je uloga štampe bila neprocenjiva. Šta ti vredi da imaš instrumente, razglas, kombi, celu ekipu oko sebe čiji entuzijazam mora da bude jači od tvog – ako niko nije pokušao da objasni publici ko si i dokaže joj da je baš tebe tako dugo čekala.
U tom segmentu scena je imala dosta sreće. I – trebalo bi to povremeno podvući – podršku režima. Rok štampa imala je u sebi promovisanje zapadnog načina života i kulturnih vrednosti. Neko je to morao da odobri. Rok štampa je uzvratila dobronamerno. Sem što bi ponekad (retko!) uzburkala duhove, s njom je uvek bilo najmanje problema.
Štampa u Jugoslaviji uhvatila je korak s rok kulturom vrlo brzo, svega nekoliko godina od pojave prve generacije predvođene Elvisom Prislijem. Već 1959. godine ugledna zagrebačka izdavačka kuća Vjesnik izbacila je na tržište Plavi vjesnik, prvi magazin za mlade. To je bilo prvo štivo za omladinu koje se nije naslanjalo na biltene omladinskih organizacija, nego je hvatalo odjeke zapadne pop kulture. Više od polovine prostora bilo je posvećeno aktuelnoj muzici. Tu su počeli ljudi koji će se kasnije afirmisati kao rok novinari ili disk-džokeji, pa i urednici u diskografskim kućama: Ivan Balent Tratinčica, Darko Glavan, Veljko Despot, Ante Batinović i drugi.
Ovaj tim – pojačan Draženom Vrdoljakom i Sinišom Škaricom – okupiće se još jednom u redakciji Pop expressa februara 1969. godine, na jednom izazovnom, avangardnom projektu koji je možda definisao zagrebačku školu rok kritike. U međuvremenu, u Novom Sadu smo imali Ritam Mike Antića (1962), koji je ostao pomalo pesnički nedokučiv, kakav je bio i njegov urednik. U Beogradu se pak pojavio Džuboks, sa Nikolom Karaklajićem, Nikolom Neškovićem, Višnjom Marjanović i drugim svežim autorima. Mada često sadržaja koji je graničio sa naivnim, ostao je značajan jer je rok štampa prvi put dosegla mitski tiraž od sto hiljada primeraka.
Njegova inkarnacija iz 1974. godine (s izdavačem iz Gornjeg Milanovca) ostala je, ipak, mnogo značajnija. Pored toga što je bio informativan, uspešno je preuzeo i misiju prosvećenja publike, koja je naročito došla do izražaja u periodu novog talasa. Tu su se afirmisali Branko Vukojević, Petar Popović, Petar Luković, Milomir Marić, Aleksandar Žikić, Petar Janjatović, Dragan Kremer, Ognjen Tvrtković, Saša Stojanović. Džuboks je prvi promovisao domaću rok fotografiju. Glavna zvezda bio je Radivoje Vican Vicanović. Posle smo tu prvi put saznali za Branislava Rašića.
Neshvatljiva kašnjenja – ponekad bi Džuboks kasnio i mesec dana u vreme kada su se promene na sceni događale i na sedmičnom nivou – oterala su ga u istoriju. Otvoren je prostor za Rock 82, pa Rock 83, da bi na kraju ostao samo Rock. Magazin je uspešno ispratio „rok revoluciju osamdesetih“, i sam povremeno dostižući magičan tiraž od sto hiljada. Od novih imena, tu su se afirmisali: Jadranka Janković, Dušan Vesić i Vladimir Stakić. Rock je naročito držao do rok fotografije, tako da je bilo dovoljno prostora za Kamenka Pajića, Zorana Trbovića i Zoricu Bajin Đukanović. Kad je publika počela da se okreće časopisima koji su bili više orijentisani na pop kulturu (najpre Itd, pa Ćao – oba iz Beograda), Rock se pretvorio u Pop Rock, ali bez one ubojitosti koju je imao njegov prethodnik.
Do kraja decenije, raspada Jugoslavije, zajedničkog tržišta i zajedničke scene, samo je još Ritam imao većeg značaja. Razlikovao se po tome što je hrabrio alternativu. Mada su ga vodila takva imena kao Momčilo Rajin, Branko Vukojević i Dragan Ambrozić, Ritam nije izdržao izazove novog vremena: rat, siromaštvo i turbo folk.
Ne smemo, naravno, zaboraviti i časopise koje nismo svrstavali u rok štampu, ali koji nisu bili daleko od nje: Tinu (Zagreb), Zdravo, Itd i Ćao (Beograd) i druge. Kada se omladinska štampa otrgla od neposredne kontrole omladinskih organizacija, Polet je jedno vreme bio najnaprednija jugoslovenska rok štampa. Bile su dobre rok rubrike u Studiju (Zagreb), Politici, Zum Reporteru i Dugi (Beograd), Našim danima (Sarajevo) i Omladinskoj iskri (Split).
Danas nema nove kvalitetne rok muzike, pa nema ni novina. A ionako deluje da je vreme novina prošlo. Sve je digitalizovano i dostupno na internet portalima.
