Pisati o Bori tek nekoliko dana posle smrti i dan posle sahrane težak je i nezahvalan posao. Ima toliko toga što bi trebalo reći, a malo je vremena da se sve sabere. Ni emocije se nisu još slegle. Šta ako zaboravim nešto važno? Šta je u ovakvim situacijama uopšte važno?

Kao pripadnik rock plemena, naravno, duboko sam ožalošćen. Umro je jedan od najvećih među nama. Što bi rekao Đorđe Matić, pao je jedan od tri hrasta jugoslovenske rock kulture. Umro je čovek koji je u svom trenutku zauvek promenio puls rock muzike u Jugoslaviji. Pesme koje je stvorio s grupom Riblja čorba ostaju ne samo velika dela rock kulture, nego i opšte kulture. „Pogledaj dom svoj, anđele“ danas izgleda kao neslužbena himna svih nas koji smo ga – na ovaj ili onaj način – sledili na njegovom teškom i često kontroverznom putu.

Pesnik ne odustaje nikad

Ipak, bilo bi pogrešno gledati ga pre svega kao rockera. On je u suštini svoga bića bio pesnik. Sa svim dobrim i lošim stranama koje pesnik nosi kroz teret svoga postojanja, jer pesnik nije lako biti. Moraš biti preosetljiv do fizičkog bola, moraš razumeti ono što obični ljudi ne razumeju, moraš imati vid koji dopire dalje od svakog teleskopa i sluh koji ne samo čuje nego i predoseća. Moraš biti lako zapaljiv i spreman da izgoriš kao šibica. I da se iz pepela te šibice ponovo uspraviš, kao feniks, i ponovo zapališ. Da slediš intuiciju čak i kad razum govori drugačije. Da budeš i tvrd i jak, i mek i slab. Da nosiš svoju nesreću kao dar. Da jednog dana ostariš, a da nijednog dana ne odrasteš. Da budeš i sujetan i tvrdoglav i da uvek znaš bolje od drugih, čak i ako znaš da grešiš. Ljudi lako odustaju i prepuštaju se onome što nazivaju sudbinom, pesnik ne odustaje nikad.

To ga je i vodilo kroz život. Rođen 1952. godine u Čačku, gde je njegov otac, partizan, bio na službi u JNA, sjedinio je u sebi nišku duhovitost, ličku tvrdoglavost i šumadijski osećaj za patriotizam. Učestvovao je, kao klinac, u jednoj krađi novca za instrumente. Svestan da bi Čačak jedva dočekao da pokazuje prstom i na buduće generacije Đorđevića, otac je uspeo da dobije prekomandu i odvede porodicu u Beograd. To je dalo zamaha Borinom umetničkom razvoju. Brzo je pohvatao sporost Beograda i krenuo da istražuje prostor kroz koji će ga menjati. Upisao je prava, ali se pravnik i pesnik ne snalaze zajedno. Mislio je da je bolje da ode na glumu, ali ga nisu primili. Na kraju, apsolvirao je pozorišnu organizaciju. Ta ljubav prema pozorištu doneće mu kasnije mnoge prednosti. Za razliku od mnogih, čak većine svojih rockerskih kolega, uvek je umeo da poređa pesme na ploči i na koncertu tako da i ploče i koncerti donesu tu neophodnu dinamiku pozorišnog performansa.

Za vreme svojih studentskih pretumbacija on je pak neprekidno radio na razvoju svog pesničkog i muzičkog talenta. Prve značajnije radove objavio je pod firmom Suncokret, u zlatno doba beogradske akustičarske scene. Stihove za pesmu „Čovek koga znam“ napisao je tako što je zamišljao idealnog dečka Snežane Jandrlić, kojoj je pripalo da je otpeva. Taj njegov junak bio je dobar i blag, bio je neko ko pruža sigurnost i mir, ko razume sve i svakoga, ima tople ruke i zagrljaj u pravom trenutku, ni delić sekunde prerano ili prekasno, neko ko nudi izlaz ka svetlosti, neko kome možeš da veruješ svaku reč. Bora je bio (i ostao!) baš takav, kao da je sam sebe opisao. To je uostalom, osobina Škorpija: iz lenjosti da izmišljaju nove junake, oni pišu o sebi. To im, zauzvrat, donosi najveće uspehe.

Novi standardni poezije u rock kulturi

Pre nego što se Bora pojavio s Ribljom čorbom, 1978. godine, u poetici popularne muzike mogla je biti uzor jedna škola Arsena Dedića, koja je često bila nedokučivo duboka da bi je iko mogao pratiti, a u rock muzici jedna „škola“ koja je ležala na ne uvek uspelim metaforama, jedna „škola“ nejasnih i maglovitih emocija, jedna „škola“ koja nije bila dovoljno smela da se opredeli. Bora je prvi progovorio jasnim emocijama, prvi je progovorio direktno i stao iza svojih reči. Junaci njegovih pesama po prvi put su izgledali kao stvarni likovi koje slušalac ne samo da može da zamisli nego gotovo da može da dotakne, o svakom od njih mogao se napraviti mali film. Niko pre Bore nije uopšte ni opisivao taj „polusvet“ koji živi na marginama društva, u potkrovljima i suterenima, svet velegradskih gubitnika opisan tako vešto da se mogao prepoznati i u drugim sredinama. S Borom je došlo vreme antiheroja. Neki, kao Zabranjeno pušenje, napraviće od toga karijeru. Stoga je on svakako revolucionarna pojava na rock sceni i neuporediv je. Posle njega, oni pre njega mogu lako da zazvuče patetično.

Borina pojava bila je neobično važna i po tome što je dao nove stilske i zanatske standarde poezije u rock kulturi. Pre njega još je svašta moglo da prođe, posle njega moralo je mnogo više da se vodi računa o tome kako se piše. Od Bore smo naučili da naše reči moraju da budu dobro poređane i da moramo da stanemo iza njih kako god da su poređane. Posle njega i Balaševića, nisu više vredele nikakve tužbalice o tome da srpski jezik nije zgodan za pevanje. Posle njih dvojice, bilo je lako odvojiti talentovane od netalentovanih.

Kad se ukazao s Ribljom čorbom, publika je lako prepoznala onog Boru iz pesme „Čovek koga znam“. Tako ga je uostalom i osećala, kao da ga stvarno poznaje, kao da ga je svako ponaosob iz te publike juče sreo na stepeništu, pozdravio u prodavnici ili pričao s njim telefonom. Mada je bilo i takvih momenata, njegov lik nije bio lik klasične rock zvezde za kojom rascvetale tinejdžerke trče da mu otkinu pramen kose, on je bio prvi stvarni autoritet, zamena za uvek prezauzetog oca, nedostajućeg starijeg brata, neiskusnog strica ili ujaka, drug u samoći, putokaz u potonućima dubokog gubitništva, Če Gevara sa majice. Čovek od krvi i mesa, istinit, iskusan, a naivan, tvrdoglav kao svako od nas ponekad, ali pravdoljubiv, nežan i blag, neko ko razume sve i svakoga i uvek je spreman na zagrljaj. Neko kome si mogao prići bilo kada i bilo gde i ne rizikovati da budeš odbijen. Bio je lep, zgodan, lica nezaštićenog gardom, detinjih očiju. Njegova harizma bila je ogromna.

Autoritet, uteha i oslonac

Nismo još dovoljno dobro istražili taj period i stvarni značaj rock kulture na svakog od nas pojedinačno. Kad je Bora umro, odjednom se stvorilo stotinu ispovesti o tome kako je Bora nekoga „odgojio“, kako je često bio veći autoritet nego otac ili stariji brat, da je bio uteha i oslonac. Vedrani Rudan je bio štap dok baulja kroz život u potrazi za čvrstim tlom. Neko je pak u njemu video buntovnika kakav sam nije bio, a želeo je da bude. Ogromna je to čast da publika vidi u tebi svog heroja, nekoga ko je savršenija verzija tebe samog, ali je i ogromna odgovornost. Upravo oko te odgovornosti isplela se najveća kontroverza Borinog života. Kad je počeo jugoslovenski rat, smatralo se naime da se samo trojica ne smeju opredeliti: Džoni, Bora i Nele. Bora je pak smatrao da je njegova dužnost da se opredeli.

Zašto je odlučio da se opredeli – iako su baš on i Oliver Mandić napisali prvu antiratnu pesmu u Srbiji, koja počinje stihom „ja i moj brat vodimo rat“, a završava zaključkom „zbogom pameti“? Kao pesnik, video je dalje i bolje i razumeo kakav će biti krajnji ishod tog nesrećnog rata, a kao Bora Đorđević lično morao je da stane na stranu slabijeg, isto kao što je u igrama kauboja i Indijanaca u detinjstvu u Čačku uvek bio na strani Indijanaca. Bora se nije nesvesno opredelio za pogrešnu stranu, on se svesno opredelio za gubitničku stranu. To je naprosto bilo jače od njega. Nije iz toga izvukao nikakvu korist, ni političku ni materijalnu. Nijednog trenutka nije pokazao komadić šovinizma, u njegovom srcu nikad nije bilo mržnje. A i da je pogrešio – kao što danas znamo da nije – trebalo mu je oprostiti. Hrišćanski je oprostiti. Badava čovek ide nedeljom u crkvu ako nije spreman da oprosti čoveku koji nikada mrava nije zgazio.

U srbijanskoj borbi protiv Miloševićevog režima Bora je bio svetionik, a ne Balašević ili Rimtuti tuki. Usred rata, u jednom direktnom prenosu nekog koncerta na RTS-u, ispričao je vic o snajperisti najmljenom da ubije Miloševića, koji nikako da izvrši zadatak jer ga svako malo neko tapše po ramenu i govori: „To, majstore“. Niko nije izvrgavao ruglu Mirjanu Marković bolje od Bore Čorbe. Ta suluda hrabrost koju je tada pokazivao bila je neobično važna. Bora je posle pričao da su mu prilazili razni likovi i poveravali mu da su bili poslati da ga likvidiraju, ali da su odustajali. Ko bi mogao da ubije Boru Čorbu.

U okvirima Riblje čorbe postigao je veliku karijeru. I on i njegov bend imali su sve atribute velikih rock bendova. Jedina smrt na nekom rock koncertu desila se baš na koncertu Riblje čorbe u Zagrebu. Bilo je pokušaja da se neke njegove pesme zabrane, ali su svi ti pokušaji završavali groteskno, isto kao i ti ljudi koji su ih inicirali. U jednom periodu poroci su čvrsto vladali bendom (on je prednjačio alkoholom), što je dovelo da smrti jednog od osnivača benda od posledica igranja s heroinom. Bora je imao i jednu porodičnu tragediju, kad se njegova prva žena predozirala, mesec i po posle razvoda, a da on nikada nije saznao da li je to učinila svesno ili nesvesno. Teške su to stvari, to su momenti koji ostavljaju duboke i tvrde ožiljke.

Inat pobednicima

U privatnom životu nije imao toliko sreće kao u javnom. Posle niza momačkih brodoloma, imao je tri braka, od kojih su dva završila loše, tek je bila treća sreća. Koja je došla možda kasno, ali nekako ipak na vreme. U onoj pesmi Suncokreta doduše ne piše eksplicitno, ali se nekako podrazumeva da takav junak želi ljubav i „mirnu luku“, a to je tek dobio s Dubravkom, u Ljubljani, pre desetak godina. Bog ga je konačno pogledao, a sudbina mu se izrugnula: poslala ga je baš u zemlju „bečkih konjušara“, kako je jednom nespretno nazvao Slovence. Da, tačno je, nekad bi se zaneo pa ne bi pazio šta priča, nedovoljno svestan značaja sopstvenih reči, nekad – kao kad se učlanio u neki četnički pokret – nije pazio šta radi. Ali, to je bio Bora, samo je on terao inat pobednicima tako što je stajao s gubitnicima. A bilo je tu i nešto od prokletog srpskog raskola: možeš sigurno dokazati da si antikomunista jedino ako si četnik.

Na kraju, Bora je umro isto tamo gde i Josip Broz pre četrdeset četiri godine. Ima li u tome neke simbolike ili nema – ne znam. Nije dopremljen u Srbiju plavim vozom, ali je njegova smrt naizgled iznenađujuće izazvala sličnu nijansu emocija kao kad je umro Broz. Osećalo se i u vazduhu i na društvenim mrežama da je umro neko ko je u nekim periodima naših života bio vođa, stub, oslonac, putokaz, portparol našeg besa i naših strahova, neko ko je umesto nas jaukao naše poraze. Takvog više nikad neće biti. U tome su svi saglasni, i oni koji su ga voleli i oni koji nisu.

Umro je kao jedan od najvećih pesnika srpskog naroda, kao neko ko je dao sve od sebe, neko ko je svaki koncert otpevao kao da je poslednji, neko ko je bio istinit, neko ko je bio na nivou mita, a da nije morao da se zamrzava u vremenu da bi ga očuvao. Umro je kao čovek koji je imao retku privilegiju da je svako mogao da ga proglasi za prijatelja ako je to želeo, a da čak nije morao lično da ga upozna. Umro je kao dobar čovek, spreman da pomogne svakome, čovek koji je svojom pojavom izazivao svako poštovanje. Neobično za mene, odlazim u patetiku, ali šta mogu kad je stvarno takav bio.

Veliki Srbin – a on je to nesumnjivo bio, u svakom smislu, i onom dobrom i onom koji se kod nekih ljudi tretira drugačije  – umro je kao državljanin Slovenije. Da, to je još jedna ironija, još jedan paradoks, još jedna kontradikcija, možda i najveća od svih koje su pratile Boru kroz nepune sedamdeset dve godine života. Ali – s druge strane – zar to nije čist i očigledan dokaz da ljubav na kraju sve pobeđuje?